Međunarodni dan lezbejki je, kao što se zaključak i sam nameće, dan kada se slave žene koje vole žene. Obeležava se 8. oktobra jer je na taj dan skrenuta pažnja na lezbejska pitanja, prava i (ne)vidljivost. Naime, 1904. godine u Berlinu, novinarka Ana Ruling je održala govor o lezbejskim pravima pod nazivom „Kakve prednosti ima ženski pokret od rešavanja homoseksualnog pitanja?“. Tada je kritikovala ženski pokret zbog neučestvovanja u borbi protiv opresije nad lezbejkama, i pozvala na ujedinjenje LGBT+ zajednice.
A kada se prvi put proslavio Dan lezbejki? O tome se i dalje raspravlja, ali najverovatnije je to bilo na Novom Zelandu, 1980. godine. Tada je grupa od četrdeset lezbejki marširala u znak protesta, tačno šest meseci nakon Međunarodnog dana žena.
Neminovno je, kada se govori o ovakvoj temi, prisetiti se velikih istorijskih (i lezbejskih) imena. Sappho, Grčka pesnikinja, dala je glas lezbejskoj ljubavi u davnoj istoriji. Jane Addams je osnovala prihvatni centar za imigrante, gde su im se pružale zdravstvene usluge, ali i razni edukativni programi. Za svoje zalaganje je primila Nobelovu nagradu za mir. Ostala je upamćena i po ljubavnim pismima koje je razmenjivala sa svojom višedecenijskom partnerkom, Mary Rozet Smith. Sally K. Ride je bila prva žena austronaut, koja je putovala u svemir. Takođe je i prva lezbejka koja je tamo bila. Barbara Gittings je poznata kao majka pokreta za lezbejska i gej prava, a zaslužna je i za uklanjanje homoseksualnosti sa liste mentalnih bolesti Američkog psihijatrijskog udruženja. Dakle, lezbejke i te kako imaju razlog za ponos. Ali imaju i za nezadovoljstvo.
Kakva je situacija danas, 117 godina nakon govora Ane Ruling, a 41 godinu nakon marša na Novom Zelandu? Vidljivost je veća nego u prošlosti, ali su u mnogim zemljama (uključujući i Srbiju) ljudska prava i dalje oduzeta: nije moguće šetati na ulici držeći za ruku svoju partnerku, niti sklopiti brak ili partnerstvo. Zapravo, ukoliko posmatramo celu planetu Zemlju, oko 3 biliona ljudi živi u zemljama gde su istopolni brakovi ilegalni. A ukoliko su prava zagarantovana Ustavom, onda su neretka homofobična nasilja na ulici. Dobijeno je predstavljanje na televizijskim ekranima, ali je ostala osuda na „život u četiri zida“. Prema anketiranju u Kanadi, koje je sprovela Vlada, 32% lezbejki je prijavilo da su vređane u školama zbog svoje seksualnosti. Što se tiče fizičkog nasilja, 21% učenika koji su bilo koje homoseksualne orijentacije ga je doživelo u školama, dok je ta brojka niža kod heteroseksualnih učenika, 10%. Takođe, 33% učenica lezbejske orijentacije je prijavilo neki vid seksualnog zlostavljanja. A 59% njih je izjavilo da se ne oseća sigurno u prostorijama za presvlačenje. Isto istraživanje je sprovedeno i u Americi, gde je 43% omladine preživelo vršnjačko nasilje u školama zbog svoje seksualnosti. Takođe, 13.5% njih je prijavilo da izostaje iz škole zbog straha od maltretiranja, dok je ova brojka znatno niža kod heteroseksualnih učenika, 7.5%. Skoro svi, 95% homoseksualnih učenika, prijavilo je nemogućnost da spavaju noću zbog briga. U Španiji je nešto bolja situacija, te je 66% učenika izjavilo da je dobilo podršku oko svoje seksualnosti u školi.
Kada biste anketirali ljude na ulicama širom Srbije (vezano ili nevezano za školstvo) o tome da li odobravaju nasilje, većina, ako ne svi, će vam reći da ga oštro osuđuju. Međutim, ako biste im postavili dodatna pitanja, došli biste do realnijeg uvida. Zasigurno bi dosta njih odobrilo nasilje ukoliko bi ono bilo usmereno ka LGBT+ osobama, koje javno ističu svoju seksualnost. Odnosno smatrali bi da su oni to izazvali. Životni stil osobe koja je preživela ili proživljava nasilje je nekada opravdanje za nasilje koje joj se desilo – barem prema balkanskom stavu. Nasilje se i dalje normalizuje, samo je sada bolje upakovano, u ukrasne papire na kojima piše “ljudska prava”. Ali, taj ukrasni papir nije pancir i ne štiti od udaraca, ni fizičkih ni verbalnih. Zašto je bitno uporno govoriti o školama? Zato što su oni najbolja slika društva – sve što je neprihvatljivo omladini, još je manje prihvatljivo seniorima. Sve ono protiv čega je Ana Ruling govorila i dalje je tu: ženski pokreti nisu dovoljno glasni kada je reč o opresiji nad lezbejkama, i nema jedinstva LGBT+ zajednice.
Ne kažem da je 8. oktobar dan kada moramo izaći na ulice. Totalno je u redu ukoliko ste taj dan proslavile na svoj način, onako kako ste želele. I ako ste obukle svoj najbolji flanel, pustile omiljenu queer muzičku playlistu, i plesale po stanu, sa čašom piva ili vina u ruci. Ali nije u redu provesti čitav život plešući između svoja četiri zida. Potrebno je oformiti i osnažiti LGBT+ alijanse između njenih samih članova. A potom i oformiti gej-strejt klubove u školama, gde će se podsticati jednakost. Uvesti socijalno-emotivne aktivnosti gde će učenici učiti da razvijaju empatiju. Takođe, obučiti nastavnike i profesore kako da pruže podršku. Napraviti mrežu komunikacije/zajednice roditelja LGBT+ dece svih uzrasta, kako bi shvatili da nisu “sami”, da seksualnost njihove dece nije izolovana pojava. Treba organizovati obrazovne tribine, učestvovati u emisijama. Navesti ljude da shvate da “moje pravo ne oduzima tvoje”, a da “tvoj lični stav oduzima moja prava”.
Na kraju, treba podsetiti da se prema internacionalnim zakonima, ženska prava definišu kao sloboda i mogućnosti koje žene imaju, a pre svega se misli na legalna prava. Možda je to ono čega bi se svaki čovek, a pogotovo ženska populacija, trebala podsetiti: ženska prava uključuju sve žene i ne izuzimaju onu ženu koja je zavolela drugu ženu. Sećate se onog marša iz 1980. godine na Novom Zelandu? Jedan od transparenata je glasio: “Dan bez lezbejki je kao dan bez sunca”. Srećan Međunarodni dan lezbejki!
Piše: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 62 – oktobar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
