Ko bi rekao, jer počelo je zbilja kilavo… Anglosaksonska televizijska ponuda na uzorku prve trećine godine i nije nešto obećavala kada su u pitanju LGBT teme i motivi – Grace and Frankie je kad se podvuče crta ipak bila razočaranje, možda ponajpre zbog krupnih imena u čije veštine su se gledaoci toliko uzdali (naravno, to se najpre odnosi na Jane Fondu i Lily Tomlyn). Onda je krenulo po boljem – Vicious je protutnjao uz buku aplauza zbog briljantne i druge sezone, koja se, gle čuda, dobrim delom ticala venčanja i braka, a lezbijski aspekt vidno je naglašen u trećoj sezoni Orange is the New Black. Ali ovaj tekst je nakon ovog uvoda zamišljen kao sigurna luka ipak za komplimente za dve sasvim nove serije – Sense8 i Empire.
Sense8, iza koje stoje sestra i brat Wachowski prirodni je produžetak prikazanog u filmu Atlas oblaka (toj odličnoj filmskoj adaptaciji izvanrednog romana nepogrešivog Davida Mitchella), te svaka priča o Sense8, kanda, i mora početi od nekakve paralele sa narečenim filmom. Wachowski u svom serijskom/televizijskom debiju donose dalju razradu fascinacija opaženih u Atlasu oblaku. Tu je krupan/krovni motiv transcendentalnosti, potreba za podrobnijim razumevanjem smisla postojanja, tu su i zahvati poput transkontinentalne umreženosti likova koji na različitim stranama sveta (u slučaju Atlasa oblaka i različitim stranama univerzuma i vremena) rešavaju misterije od kojih i bukvalno zavisi njihov opstanak, a tu je nanovo i Tom Tykwer (reditelj legendarnog Trči, Lola, trči) kao značajna ispomoć i kreativna podrška. Osim toga, Wachowski ovde (kroz dvanaest manje-više jednočasovnih epizoda) u punoj meri koriste prednosti novog medija i kreativne slobode pa i prostora da se pomnije bave i inteligentnijim i provokativnijim sadržajima, a što im je sve omogućila saradnja sa nezaustavljivo probitačnim Netflixom, vodećim svetskim streaming servisom kada su u pitanju igrani i zabavni sadržaji.
Zaista, teško je i zamisliti Sense8 bez kreativnog komfora koji pruža razmahani Netflix – u priču o osmoro nekim čudom povezanih osobenjaka sa raznih meridijana Wachowski su udenuli, čini se, gotovo sve što znaju, razmišljaju i osećaju na temu transcendentalnog, a sve to uz obilati garnirung grafički naglašenog nasilja i seksa. S tim u vezi, nimalo ne iznenađuje da su Wachowski (kao ključni kreatori serije) u priču i pomenutu misteriju inkorporirali i podosta upadljivih i za priču prilično relevantnih queer motiva. Naime, ako je takvo prebrojavanje uopšte i potrebno, Sense8 može da se pohvali sa jednim gej parom i jednim lezbejskim koji čini jedna transrodna žena (koju glumi transrodna glumica, što i nije preterano važno). Srećom po čitaoce Optimista i sve ostale koji iz ovih ili onih ponuda brižljivo barem mentalno knjiže svaku pojavu queer motiva u televizijskoj i serijskoj ponudi više lige, pomenute stavke u Sense8 nisu odraz nekakve falš aktivističke i liberalne egzotike, nego čine važan deo suštine priče ove serije pa i same njene posebnosti u okviru ponude. Šta više, šesta epizoda donosi i poduži i nadahnuto i vizuelno superiorno u delo sprovedeni segment transkontinentalnog i transcedentalnog grupnog seksa u svim rodno-polnim kombinacijama. A što je daleko važnije, pomenuta scena (koja bi negde drugde bila tek teško zamisliva ekstravaganca) ovde ni najmanje ne štrči; naprotiv, ona čini integralni deo priče o prožimanju fatumski na isti kolosek usmerenih duša. Sloboda je , to je ovde posve evidentno, u značajnoj meri osvojena tokom ove premijerne sezone, te je već sada krajnje zanimljivo čime će Wachowski i družba dopuniti i začiniti drugu sezonu, koja je koliko pre par sedmica i zvanično aminovana.
S druge strane, serija Empire (Carstvo) iz radionice Leeja Danielsa, počestog pretendenta na pobedu u kasnozimskim trkama na Oskara, gotovo u potpunosti svoje izvorište ali ishodište pronalazi u umivenoj i znalački zakamufliranoj treš-estetici. Pojednostavljeno rečeno, Empire može se ukratko pojasniti kao krajnje efektan i izrazito sočan i neodoljiv derivat onoga što nešto stariji pamte kao baštinu suparničkih serijala Dinastija i Dalas, ali sada izmeštenih u svet mogula hip-hop muzičke industrije. Sve je tu – mnogoljudna a zakrvljena porodica, stari dugovi i tajne koje naprosto moraju da isplivaju, pregršt opasnosti spolja, brzopotezna karakterizacija na loše i… lošije likove, hrpa preokreta, munjevitih i domišljatih dijaloških razmena, gostujućih veličina, šareni hiper-dizajn i dovoljno odlika onog čuvenog duha vremena.
Ako po strani ipak ostavimo krunski i najuspelije postavljen lik osvetnice Cookie (u briljantnom tumačenju Taraji P. Henson), koja će, kanda, godinama još ogromnoj većini biti prva i najdraža asocijacija na viđeno i doživljeno u slučaju serije Empire, ovaj megauspešni TV rad (reč je o ubedljivo najgledanijoj novoj dramskoj seriji u SAD u minuloj TV sezoni) zasigurno će ostati upamćen i po dovoljno hrabrom uvođenju motiva homoseksualnosti u univerzum hip-hopa. Verovatno su svi upoznati u kojoj meri su homoseksualnost i muško-muška ljubav tabuizirani u hip-hop svetu, te Empire, dakako, uz sva ograničenja serije koja ipak biva plasirana u udarnim termiima onoga što se u SAD naziva basic TV, zaista donosi dašak tihe ali osetne i dovoljno snažne revolucije kroz lik sina homoseksualca, pevačko-producentske zvezde u povoju, koji na sve to insistira da javno obznani svoju orijentaciju, uprkos svim mogućim negativnim pa i kobnim posledicama i po sebe i po porodicu mu, ali i imperiju naglašenu u naslovu ove serije. Naravno, u prikazu ovog kraka priče Empire ne ide se dalje od koketnih razgovora, nešto strastvenijih poljubaca i zagrljaja, ali valja pozdraviti spremnost autora da se bez uočljivijeg kalkulanstva upuste u polemiku na temu duboko uvreženog tabua.
I tako, na uzorku dva gorepomenuta, da naglasimo na bis, uspešna rada, ushićeni se mogu odvažiti i put zaključka da se televizija (u ovom ili onom svom sadašnjem obliku) u poslednjih par meseci pokazala ne samo kao uobičajeni prozor u svet nego kao prozor u bolji svet, svet po meri slobode kao ipak mere svih stvari oko nas. Što kažu u našim krajevima – keep up the good work!!!! Kad vas molimo.
Piše: Zoran Janković