Jelena Dubovi živi i radi u Subotici i moglo bi se reći da je jedina javno autovana LGBT osoba u tom gradu. Za autovanje u manjim gradovima u Srbiji potrebna je velika hrabrost, a za aktivističko delovanje na lokalu, daleko od „aktivističkih“ centara još veća. Razgovarali smo sa Jelenom o njenom aktivizmu u Subotici i LGBT situaciji o tom gradu.
Skoro je održan okrugli sto „Gledamo, da li vidimo? LGBT mladi i zlostavljanje u školama“ u Politehničkoj školi u Subotici. Šta se moglo čuti na tom okruglom stolu i koji su zaključci?
Tema okruglog stola „Gledamo, da li vidimo?“ je bila vršnjačko nasilje nad LGBT osobama. Na okrugli sto su bili pozvani svi članovi Lokalne mreže za prevenciju diskriminacije i podršku LGBT osobama u Subotici koji su potpisali Memorandum, pedagozi i psiholozi svih srednjih škola iz Subotice, elektronski i pisani mediji, kao i predstavnici Skupštine Grada. Zaključak jeste da Mreža za prevenciju diskriminacije i podršku LGBT osobama u svoj fokus stavi kreiranje nekog oblika akcionog plana koji će za svoj cilj imati da doprinese poboljšanju položaja i zaštiti dece pripadnika LGBT zajednice u školama, kako edukacijom učenika, tako i edukacijom nastavnog osoblja. Ono što se moglo čuti u razgovoru sa članicama i članovima Mreže koji dolaze sa mesta pedagoga iz različitih srednjih škola jeste da se srednjoškolci ne autuju niti obraćaju nastavnom osoblju sa problemima vezanih za drugačiju seksualnu orijentaciju. Jasno je da i škole treba da pokažu da su „friendly“ i da je „okay“ da se učenici obrate bilo sa kojim svojim problemom/nedoumicom pedagogu ili psihologu škole. Ali najveći problem jeste strah dece da budu drugačija od većine. Strah da odskaču od većine.
Aktivisti se susreću sa problemima kad žele da sarađuju sa školama po pitanju LGBT tema i nailaze na zatvorena vrata. Kako se desilo da se okrugli sto održi baš u školi?
Politehnička srednja škola je potpisnica Memoranduma o osnivanju Mreže za prevenciju diskriminacije i podršku LGBT osobama, dok su direktor škole i profesorica srpskog jezika i književnosti posebno voljni i otvoreni za saradnju jer shvataju značaj edukacije mladih na temu tolerancije i prihvatanja različitosti, kao i trenutnu negativnu situaciju u gradu i državi po pitanju položaja LGBT zajednice koju je preko potrebno popraviti. Pravi prosvetni radnici su oni koji istinski žele da izgrade obrazovane, sposobne i dobre mlade ljude nakon završetka srednje škole – a, za to nije dovoljno samo držati se knjige. Treba pokazati i stvari koje nisu u udžbenicima. Treba ih naučiti kako da prihvate jedni druge, kako da budu empatični, kako da razumeju tuđe probleme i kako da ne ugrožavaju druge ljude. Da bi se to postiglo neophodno je pričati i o postojanju, problemima i prihvatanju LGBT osoba. Direktor škole i profesorica srpskog jezika i književnosti su divan primer pravih i ispravnih prosvetnih radnika.
Kakva je uopšte LGBT situacija u Subotici?
Hm… tužna. Letargična. Nevidljiva.
LGBT zajednica u Subotici nije uopšte vidljiva. Ne postoji volja/potreba za autovanjem. Javno autovani u gradu smo moja verenica i ja, dok se prećutno zna za još 1 – 2 gej para. Postoje „gay friendly“ mesta gde se određeni broj ljudi okuplja i to je to. Pre su postojala tri lgbt kluba u Subotici, ali ostadosmo bez svih. Što se tiče diskriminacije, imamo sreće što je grad letargičan, pa nema fizičkog nasilja nad LGBT zajednicom. Ali verbalnog nasilja na svakom koraku. Uglavnom su to mladi ljudi koji dobacuju, psuju i vređaju gej momke ili momke koji se njima učine da su gej. Lokalni mediji nisu zainteresovani za ovu temu aktivno i kada izveštavaju, to je vrlo površno, osim nezavisnog medija „Magločistač“ koji želi i hoće da piše i objavljuje tekstove na temu LGBT prava, zajednice…
Da li ima podrške iz Novog Sada i Beograda? Šta uopšte očekuješ iz velikih centara?
Ako se podrška traži, ona se i dobije. Što je sa moje tačke gledišta i sasvim u redu. Problem je što u Subotici ne postoji organizacija koja se bavi LGBT pravima, jer verujem da kad bi to bilo drugačije i podrška većih gradova bi bila veća. Očekujem otvorenost organizacija iz većih gradova za saradnju i spremnost da pomognu – po dosadašnjem iskustvu moja očekivanja su apsolutno ispunjena.
Kako ti uopšte gledaš na taj, hajde da ga nazovemo nacionalni LGBT aktivizam?
Obzirom da nisam ni u jednoj organizaciji više (bejah pre u Savetu za ljudska prava – HRC) ne znam kakva je sada među organizacijama i njenim članovima. Da li postoji neki dogovor o postizanju zajedničkog cilja… Ono što znam i vidim jeste da se nekolicina organizacija zaista trudi i uspešno radi, dok neke druge organizacije ne pamtim kad sam videla sa nekim akcijama. Smatram da bi bilo sjajno, ma idealno da se najjače organizacije dogovore oko npr. trogodišnjeg cilja, na osnovu kojeg bi svaka organizacija, iz svoje perspektive, mogla da radi na postizanju istog. Kao kad se gradi kuća – ne može jedan majstor da postavlja temelj, a drugi da stavlja nameštaj jer prosto nema još zidova. Ali kad bi se svi dogovorili da su naredne tri godine rezervisane za podizanje zidova i krečenje – onda je taj cilj vrlo razumljiv, merljiv i dostižan. I tada svi majstori znaju šta im je činiti.
Kako je uopšte došlo do toga da se aktivno baviš LGBT pravima u Subotici? Da li je bilo nekih problema?
Prosto nisam mogla da dozvolim sebi prepuštanje svog života i prava u tuđe ruke. I da čekam pečeno pile da mi padne sa neba. Morala sam nešto da učinim po pitanju dostizanja prava za sve nas pripadnike LGBT zajednice. Jer prava se ne dobijaju, za prava se bori! Kao i kod većine ljudi koji se bore i za kakva prava, problema uvek ima. Od verbalnog nasilja, preko kočenja projekata… ali sve se to preživi kada ispred sebe imate jasan cilj.
Učestvovala si u kampanji za ovogodišnju Paradu ponosa. Kako si se provela na paradi?
Gde baš u srce da me pogodiš sa ovim pitanjem? Nisam bila ove godine na Prajdu. Bila sam sprečena privatnim obavezama. Mnogo mi je žao što nisam/nismo mogle da prisustvujem/o i učestvujem/o, kao i što sam prekinula niz koji sam obećala da nikad neću. Ponosna sam na sve ljude koji su prošetali, koji su napustili „svoja četiri zida“ i podržali još jednu uspešnu Paradu ponosa.
Kako motivisati ljude da se više angažuju oko svojih prava i da poboljšaju svoj položaj u društvu?
Preteško pitanje! Prvenstveno je potrebno puuuuno pričati sa ljudima, kako bismo ih osnažili za dalji rad i borbu za prava. A, to je upravo i najteže jer nije jednostavno doći do LGBT zajednice. Uvek postoji grupa ljudi koja se pojavljuje na događajima, odazove pozivima različitih organizacija – ali oni već rade i oni se već bore. Potrebno je doći do onih nevidljivih krugova zajednice. Njima pričati o značaju angažovanja i dostizanju osnovnih ljudskih prava. Pored priče, smatram vrlo bitnim i lični primer. Znam da sam ja par ljudi uspela da motivišem svojim životom i radom da se pokrenu i urade nešto za sebe. Nisu se javno autovali, ali jesu rekli svom užem okruženju, počeli da senzibilišu svoj mikro svet. Iskreno verujem da je to super način, jer kad bi svako poradio na edukaciji svog mikro sveta, vrlo brzo bi se ti mikro svetovi spojili i sve bi to preraslo u friendly državu, kontinent i svet.
Koji su tvoji dalji planovi? Ne planiraš da napuštaš Suboticu?
U bliskoj budućnosti ne planiram da napustim Suboticu. Ali svakako ne zamišljam svoj život zauvek ovde. Verenica i ja razmišljamo o pokretanju LGBT organizacije na lokalu, ali je potrebno još neke stvari da se poklope da bismo se upustile u te vode.
Koja bi bila tvoja poruka LGBT osobama iz Subotice?
Ljubav može sve i pobeđuje sve. Ljubav nije stvorena da bude skrivana u četiri zida. Shodno tome nemojmo je ni ograničavati, niti zatvarati. Borite se za ljubav i borite se za sebe! Život je prekratak da bismo ga samo bacili u čeljusti konzervativnih ljudi. Trgnite se! Zajedno možemo promeniti shvatanje društva, smanjiti diskriminaciju i nasilje. Samo budite spremni i željni da radimo i da se borimo za svoja prava.
Razgovarao: Predrag Azdejković