Ako imaš problem u državi, a ti objavi kako je neprijatelj na granici – ova rečenica najbolje sublimira političku onaniju koju vladajuća elita u Srbiji, a ništa drugačije čini se nije ni na drugoj strani, demonstrira u svojim odnosima sa Hrvatskom. Balkanski ratovi, sa akcentom na poslednjem koji se vodio između dve države, ovde su uglavnom egzemplar ljudske gluposti (žargonski: seksa bez one stvari) spakovanih između naizmeničnih naleta patološke mržnje i bratskog padanja na grudi. Zato je prosečan srpski malograđanin tvrdio da je Srbija do Zadra i kako u Split nikada neće kročiti, al’ čaše lomi i ruke krvari uz Oliverove stihove o istom, dok je malograđanin iz Hrvatske onomad načisto zarozan od „Poslednje ruže Hrvatske“, prepodne tvrdio kako Srbina ne želi da vidi ni na razglednici, a popodne hodočastio do Maribora na koncert Đorđa Balaševića, sve tvrdeći kako „Ne voli januar…“ i kako se „nekad dobro jelo. Baš.“ Na takvo stanje stvari smo se decenijama unazad navikli, jer nam je kao rasnim Balkancima to sve u genima – miks plačevne slovenske topline i hladnoće sečiva koje smo, ako ne drugačije, onda rečju spremni da onako bratski zabodemo jedni drugima u srce.
Bilo kako bilo, potrebe srpskih i hrvatskih ušiju za muzikom sa druge strane su tolike da se podgrevaju i muzički leševi iz predratne Jugoslavije, ali su najuočljivije ipak na primerima savremenih folk ikona. Braća Hrvati se do besvesti opijaju po kafanama dok im lažne Cece i Seke pevaju omiljene refrene srbijanskih pevaljki, sve priželjkujući da u nekom trenutku čuju i vide originale uživo. Srbi su pak hrvatske originale poput Severine, Rozge i sličnih, maltene prisvojili. Fajronta, dakle, nema i oduvek na ovim prostorima sve bilo je muzika. I naravno seks. Dok su bolesni umovi ratovali, Srbi i Hrvati su se, koliko god terani da se mrze, mirili u kafani, a Srbi i Hrvatice, Srpkinje i Hrvati, pod jorgan planinom.
Sa oba fenomena u vezi, a s obzirom na to koliko su oba dominantna u njihovom lifestyle-u gejevi sa ovih prostora su radili i rade na širenju bratstva i jedinstva više nego bilo ko drugi. Srpska i hrvatska gej scena su sarađivale još i pre rata na onaj način na koji je to tada bilo moguće. Zagrebački gejevi su tačno znali gde u Beogradu mogu pronaći svoje istomišljenike i obrnuto. Zagreb je uvek bio napredniji u odnosu na Beograd u smislu modernizacije i preuzimanja modela sa Zapada, pa je takva situacija i sa gej životom, ali je Beograd bio istrajniji pa su najbolje tajne gej žurke tog doba održavane u Beogradu, ali ih je zagrebačka gej elita uredno posećivala. Gej zajednica, poznata po tome da širi ljubav, makar upakovanu u potrebu za zadovoljenjem najnižih strasti svoje veze između dve države, nikada zapravo nije ni prekidala. Štaviše, u mutnim ratnim i poluratnim vremenima, onda kada se čak ni pomenuta muzika nije mešala, srpskim gejevima hrvatske kite nikako nisi smetale, a ni obrnuto. Čak, naprotiv.
Po završetku rata kada su se granice dodatno otvorile, gejevi iz Zagreba su ponovo pohrlili na beogradske (najbolje) gej žurke i provod, dok su ovi iz Beograda jedva dočekali da se domognu hrvatskih plaža, a pogotovu onih gde se nalaze sada već svetski poznate gej kruzing destinacije. Od muzike je sve krenulo, ali nas je zapravo ponovo ujedinio seks. Gejevski, hedonistički i neretko instant pristup istom, učinio je da se apsolutno sve granice, ukoliko je neka i ostala, poruše.
Njihovom dodatnom rušenju doprinela je pojava i društvenih mreža. Grindr i Instagram kao novi grindr su odradili svoje i gejevi iz Srbije i Hrvatske, primarno iz Beograda i Zagreba su se trajno povezali i shvatili koliko su dva grada zapravo blizu i koliko je jednostavno organizovati put od jednog do drugog grada kad vas već tamo očekuje odlično zezanje i seksualna, pa recimo, egzotika. Zato danas ne čudi što se mnoge mikro gej zajednice sa dva lokaliteta udružuju, organizujući zajednička druženja, izlaske, provod ili tematske seksualne orgije, od onih gde je apsolutno nebitno koje ste nacionalnosti do onih na kojima se namerno upravo to naglašava, što najbolje demonstrira primer oglasa iz decembra 2017. preuzet sa instagram profila koji prenosi zanimljivosti sa grindr-a koji kaže: „Dva Hrvata, Slovenac, Makedonac i dva Bosanca zajedno u velikom stanu u Beogradu za novogodišnje praznike organizuju vikend žurku od petka uveče do nedelje ujutru pa očekujemo da nam se javi obdareni Beograđani, a po mogućstvu i Crnogorac, pa da širimo bratstvo i jedinstvo. Otvoreni za sve opcije. Žurka. Seks bez prestanka“.
Sudeći po ovom i mnogobrojnim sličnim primerima koje možete sresti po Internetu, a posebno ukoliko boraveći kao Beograđanin u Zagrebu ili obrnuto, aktivirate neku od aplikacija za upoznavanje, lokalci će vam uvek dati primat, najpre zato što ste novi u gradu a gej zajednica iako iz godine u godinu na svim meridijanima sve brojnija, lokalno se međusobno uglavnom istrošila pa se uvek raduje nečem novom pogotovu ukoliko je na bilo koji način i egzotično, kao u ovom slučaju.
Ako je suditi po muzici i gej zajednici, Srbi i Hrvati su završili svoje orgije tj. preneli su ih tamo gde bi orgije i trebalo da se odvijaju. Konačno odvojeni zasebnim državama, balkanski slovenski narodi kao da su sličniji nego ikada, ujedinjeni u istoj tradiciji, instant potrebama, dok im se niz ruke cedi sopstvena krv od slatkotresa „neprijateljske muzike“ ili ih prolazi milina usled „neprijateljske“ kite u zadnjici. I šta god danas političari pričali i želeli da postignu, teško će porušiti veze nastale ovim i sličnim putevima. Ako slučajno nešto i uspeju da ponovo da zaseru situacija će biti ispravljena na podijumu neke folkoteke ili u tami nekog dark rooma.
Piše: Bogdan Petrović