Naš stav se po tom pitanju nije promenio. Mi smatramo da nema razloga da se provocira većinska Srbija promovisanjem nečega što je suprotno javnom moralu i što krši zakon i što promoviše nešto što je suprotno našim tradicionalnim vrednostima.
Boško Obradović o Paradi ponosa u Utisku nedelje
Kada me je Predrag upitao da li bih mogao da napišem tekst za Optimist o tome kako političke stranke u Srbiji gledaju na LGBT zajednicu, bez razmišljanja sam prihvatio, ali čim sam počeo da pišem shvatio sam koliko je tema kompleksna i slojevita, upravo zato što programski stav vrlo često nema veze sa ponašanjem u javnosti. Može se reći da on varira prema potrebama, od na primer da li je u poseti nekakav evropski komesar za ljudska prava pa ga vode da poseti Prajd info centar, ili nekakav Putinov izaslanik, ruski ili američki ambasador. Treba reći da ovakav odnos političke stranke nemaju samo kada je LGBT zajednica u pitanju, već je on sveprisutan. To je stav dodvoravanja. Jedini jezik, nažalost, koji srpski političari razumeju, to je jezik pritiska.
Osim LDP-a čiji je stav prema LGBT zajednici uvek bio jasan i to ne samo programski i deklarativno, već se manifestovao kroz razne akcije i podršku Paradi ponosa, ni jedna druga stranka nije tako konstantno i jasno podržavala LGBT zajednicu.
Sve druge stranke, i leve i desne, čak i kada im u programu piše „poštovanje svih ljudskih i manjinskih prava“, nisu mogle izbeći ono sveprisutno i svemoguće „ali“ koje bi ih po potrebi pravdalo kod sopstvenog članstva i simpatizera. Vrlo uspešno su retoričkim poštapalicama, tipa „ali date okolnosti“, „ali nije vreme“, pravdali sopstveno licemerje. Štaviše, mnoge stranke su postale ovisne od licemerja i isto su pretvorile u privilegiju. Licemerje je postalo moderna mana, a kada mana postane moda, nije više mana, već umeće. Umeće, kojim se pokrivao što širi glasački dijapazon pravdano je po principu „cilj opravdava sredstvo“, bez obzira na program i principe, nesvesni da vrlo često kada želiš da zadovoljiš sve, na kraju ne bude zadovoljan niko.
U tome je nesumnjivo prednjačio DS u vreme Dragana Đilasa. Kao gradonačelnik bio je protiv održavanja Parade ponosa, a poznata je i njegova izjava „da sam ja odlučivao, ne bih dozvolio paradu“. Đilas je svojom „tolerantnom“ retorikom da „nema ništa protiv gej populacije“, uvek uz ono famozno „ali“, „da su to stvari koje se rade u četiri zida“, vrlo svesno slao signale i hrabrio klero-fašističke organizacije koje su na dan održavanja parade uništile grad, da bi potom za nerede optužio pripadnike LGBT populacije. Slično se Đilas ponaša i danas kao osnivač Saveza za Srbiju, kada na pitanje novinara šta misli o Paradi ponosa odgovori da „Srbija ima važnijih stvari od gej parade“. Drugi lideri Saveza za Srbiju izbegavaju da govore o LGBT zajednici i puštaju da njihove stavove umesto njih iznosi Boško Obradović, čiji stavovi su dobro poznati i jasni, a koji vrlo često govori i na druge neprijatne teme kao što je EU.
Sa druge strane Aleksandar Vučić i njegov SNS, mnogo konzervativniji i tradicionalniji je omogućio da se održi prva Parada ponosa bez incidenta, imenovao je prvu gej premijerku, što je i u nekim zemljama Evropske unije još uvek nezamislivo. Iako svi znamo da je postavljanje gej premijerke marketinški potez, u smislu LGBT prava, to je ipak značajan korak. Vučićevo licemerje i retorika po principu „ja sam protiv toga, ali evo im pa neka šetaju“, je način kako da podiđe svojim glasačima, ali i Evropskoj uniji. Da se predstavi kao tradicionalista koga teraju da bude modernista.
Imunih stranaka na licemerje nema, posebno kada su LGBT prava u pitanju. Tako i SPS već neko vreme igra na dve karte. S jedne strane žele da pokažu svoju širinu, tako da je jedan od članova Glavnog odbora gej aktivista Boris Milićević, koji nažalost nikada nije bio ni na jednoj izbornoj listi, bilo da se radi o lokalnim ili parlamentarnim izborima, a sve to kako bi udovoljili svom večitom koalicionom partneru Palmi, čiji su stavovi i izjave o LGBT populaciji, blago je reći netolerantni, već predstavljaju najgrublje kršenje osnovnih ljudskih prava, na koje u SPS-u gledaju blagonaklono.
Licemerje je ključna reč kojom bi se mogao opisati odnos političkih partija prema LGBT zajednici, ali treba biti iskren i reći da su i sami pripadnici LGBT zajednice u politici vrlo često neiskreni prema samima sebi. Opšte je poznato da se u političkim strankama, bez obzira na ideološki predznak, nalazi znatan broj LGBT osoba, a da neke od njih vrše i visoke stranačke, pa i državne funkcije, ali oni su obično svoj seksualni identitet podredili toj funkciji i život LGBT osobe žive u svoja četiri zida, baš onako kako od njih očekuju njihove stranačke kolege.
U ovoj srpskoj džungli političkih partija dežurnih patriota, bez ideala, bez društvenog morala, nabeđenih vernika, priučenih nacionalista, mnogo veće razočaranje za LGBT zajednicu su zakulisne demokrate, imitatori evropskog, modernog i tolerantnog načina života, koji uz svo oponašanje evropskih vrednosti, ne samo da nisu uspeli da se otrgnu predrasudama prošlosti, već nisu uspeli ni da ih prikriju. A verovatno im nije ni stalo. I na kraju da sumiram političku scenu Srbije: LGBT zajednicu niko ne voli, a samo retki je trpe.
Piše: Branko Klanšček
Više tekstova iz Optimist magazina broj 47:
