Ako ćemo i pošteno i precizno, teško da ima ičega u književnom opusu zbilja jedinstvenog Trumana Kapotea a da je u potpuno lišeno queer elemenata (to se odnosi, naravno, i na njegov nezaobilazni „Doručak kod Tifanija“). Ovo proleće i kuća IPC Media doneli su nam novu priliku za susret sa Kapoteom u previdu na srpski jezik, a čuveni prvi roman tog zlatnog pera zgodan je, između ostalog, i za priču o queer književnosti na drugu, treću… decimalu i nekim drugim sredstvima.
„Drugi glasovi druge odaje“ (u prevodu Staše Mijić i Periše Perišića, a u izdanju pominjane i prilično odvažne novije kuće IPC Media) sa formalne strane ne očitava ni jedan jedini problem koji srećemo u početnim radovima i evidentno nadarenih i osobenih pripovedača i pisaca. Stil je prikladan i konsekventan od prve do poslednje stranice, zaplet je dovoljno zanimljiv, pripovedanje ritmično, likovi, premda naglašeno bizarni i oneobičeni, živopisni i zanimljivi, ugao gledanja specifičan i intrigantan, a sama gotska misterija u većoj meri pije vodu, baš kao što ovo štivo daje povoda da bude smatrano i uspelim delom o odrastanju. Osim toga, ljubitelji i poštovatelji Kapoteove proze i svetonazore koje je on tako umešno ugrađivao u svoju prozu već na uzorku ovog romana mogu da detektuju sve važne odrednice njegovog stila i autorskog pristupa, a ovaj vrsni kraći roman prijatno i zanimljivo je čitati i u rikverc u odnosu na od ranije prisutna kapitalnija dela Trumana Kapotea. Osim toga, Kapote se ovde pokazao kadrim i da se nosi sa zahtevima i obrascima i žanrovski profilisanije proze, te se „Drugi glasovi druge odaje“ u tom smislu i po tom osnovu daju posmatrati i kao gotski roman američkog podsoja sasvim na svom mestu – tu je jeza, tu je sveopšta egzistencijalna nelagoda, kao i blago kriptična atmosfera sa poviše nepoznatih, te ugođaj kosine, začudnosti i otklona na ono što je i tada, a što i sada nudi glavni tok ne samo američke i anglosaksonske književnosti dvadesetog veka.
Nešto više finese i truda je potrebno kada se krene u lov i pojašnjavanje queer elemenata, motiva i rukavaca u ovom delu, ali, naprosto, sve i da se ne zna ništa o ekscentričnom Trumanu Kapoteu i njegovim životnim nazorima i izborima, kao i o njegovim potonjim stvaralačkim preferencama i opsesijama, lako je primetiti tu atmosferu drugosti, koja je, kao što, uostalom, dobro poznato i neznano koliko puta dokazano i potvrđeno, ključni deo korena bezmalo svakog queer identiteta i/ili života. Osećaj drugosti (atipičnosti, stranosti, nepripadanja…) osetan je gotovo od uvodnih stranica – već u prvom poglavlju maleni glavni junak Džoel Harison Noks nailazimo na ovu scenu i ocenu: „Radklif je odmerio dečaka preko ivice čaše s pivom, ne baš oduševljen njegovim izgledom. Imao je on svoje shvatanje kako ’pravi’ dečak treba da izgleda, a ovaj mali je bio sve suprotno tome. Bio je previše lep, previše nežan i svetloput; svaka njegova crta oblikovana je delikatno i jasno, a nekakva devojačka nežnost davala je mekoću pogledu njegovih smeđih i veoma krupnih očiju.“
Naravno i na svu sreću po roman kao celinu, ako ga sagledavamo iz prizme queer književnosti i/ili književnosti i sa queer profilom, drugost se ne zadržava samo na planu pukopojavnog i vizuelnog, dakle, ne nužno i promišljenijeg i zaumnijeg. Džoel će štrčati od prvih koraka u tom malom, prljavom i čak i u praktičnom vidu skrajnutom južnjačkom gradiću Nun Siti, a drugost, koju Džoel, reklo bi se intuitivno, a tek u trinaestoj godini života, prepoznaje kao svoju neizbežnu bit, određuje i njegove odnose sa ostalim junacima i epizodistima te povesti o strancu u kandžama misterije čije mu i racionalno pojašnjenje uporno izmiče. To je primetno i u diskretnim pominjanjima nekadašnje Džoelove opsesije kršnim lučkim radnicima i mornarima, a evidentna i je u primetnoj nelagodi koju prati njegov poljubac u pokušaju sa malenom saborkinjom Idabel. S druge strane Idabel je negde na istom tragu, o čemu govori pobizarna epizoda njene zaljubljenosti u gospođicu Visteriju, što prevazilazi sugerisanu drugost Idabel predstavljene u vidu hiperaktivne, katkad i drske i nasilne male muškarače. Izvesni queer damari mogu se detektovati i u likovima Rendolfa i pustinjaka koji obitava u razvalinama napuštenog hotela. Naravno, drugost o kojoj je ovde zapravo reč, kako je to i inače uvek bivalo u štivima (pa i javnim nastupima) Trumana Kapotea transcendira stroge okvire pojedinačnih likova i konkretnih događaja unutar priče, a to je slučaj i sa romanom, ponovimo, prvim objavljenim u Kapoteovoj bibliografiji, „Drugi glasovi, druge odaje“.
Kako je ista izdavačka kuća (IPC Media) lane objavila i znamenito Kapoteovo „Hladnokrvno ubistvo“, a kako su negde u isto vreme kada i „Drugi glasovi druge odaje“ u ovdašnje knjižare stigle i „Sabrane priče“ ovog autora (takođe zahvaljujući IPC Mediji), ova nesnosna letnja žega, dosta nalik onoj koju opisuje Kapote u svom prvom romanu, a koja, povrh svega druga, mori junake te njegove povesti, zgodan je vremenski kontekst za ponovno otkrivanje golemog književnog značaja i nedvojbeno krupnog pripovedačkog dara Trumana Kapotea, naravno, ne nužno kada su queer motivi, likovi i teme u žiži interesovanja, nego i znatno šire.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 49 – avgust 2019. možete pročitati na:
