Kurziv je moj! – decidno je u naslovu jedne svoje knjige označila znamenita ruska spisateljica Nina Berberova, ukazujući time da je jedino i isključivo onaj ko piše o vlastitom životu (i onome što njega čini posebnim i vrednim – truda, vremena, autorskog i čitateljevog, kao i papira) neizostavno biva i jedini gospodar sopstvenog narativa. Ova crtica može da nam posluži i kao pojašnjenje kako je možda najmudrije pristupati i otvoreno autobiografskim štivima, sve i kada je reč o naslovima koji nastaju sada i tiču se ovog našeg doba i skorije prošlosti; naprosto, autori autobiografije i zaslužuju da imaju punu kontrolu nad onim o čemu pišu, nad onim što požele da istaknu, kao i da prećute, nad onim što osete potrebu da problematiziju, pa i relativizuju.
Sve ovo je, čini se, neophodno kao uvod i smernica i za procenu onoga što je neprolazno popularni Elton Džon smestio i ponudio među koricama svoje autobiografije nazvane jednostavno ali i donekle mikro-narcistički „Ja“, sada prisutne i u prevodu na srpski jezik (preveo Dejan Cukić, objavila beogradska Laguna). Jer „Ja“ je, što nimalo ne umanjuje njegovu sveukupnu vrednost, funkcionalnost i privlačnost sa tačke gledište ljubitelja, poštovalaca, možda i šire čitalačke publike, tipično autobiografsko štivo novijeg datuma „proizvodnje“ – uprizoreno, ispolirano, odmereno, tempirano, svrsishodno, razložno predočeno, pregledno, sve u svrhu upotrebljivosti, što jeste jedna od udarnih ideja-vodilja ovakvih ili sličnih ne samo recentnijih izdanja. Na faktografskom planu, kao i u aspektu izabrane strukture, nema ama baš nikakvih iznenađenja – uostalom, poput i same muzike Eltona Džona, ovo je neprikriveno i takve svoje biti potpuno svesno čedo sredine pute, bespogovorno odano glavnom toka iz kog, uostalom, proističe i Džonova muzika i suština ovakvih izdanja čak i na planetarnom uzorku gledano.
Sasvim očekivano, ova knjiga, u kojoj nema tragova tell-all odrešitosti i nekakve decenijama zatomljene a sada i na stranicama ove autobiografije napokon oslobođene srdžbe, je odmerene anegdotske strukture, te, u vezi sa tim i varira uzbudljivost ili zabavnost onoga na šta čitalac tamo nailazi. Sa tačke gledišta fokusa magazina „Optimist“, definitivno su onda najprivlačnije one stranice i oni segmenti na kojima Elton Džon (pribrano i staloženo, doduše, gle čuda, i uz dodatak neizostavne naknadne pameti) piše o svom dugom putu ka otvorenoj priči o vlastitoj seksualnosti; po toj osnovi prilično je zabavan deo u kojima se priseća svojih strejterskih pokušaja i odluke da se priženi devojkom sa kojom je zapravo jako malo toga imao zajedničkog (Linda je, piše tu on, odsustvo seksa u njihovoj vezi „prihvatala kao dokaz njegovih staromodnih manira i romantičnosti, a ne nedostatka zanimanja i želje“). Osim toga, čini se da je sada, pogledom u retrovizor, Elton Džon barem na instinktivnom nivou bio svestan i vođen provokacijom koja živi u samoj srži krv estetike (i ideologije), jer on u finišu knjige piše i ovo: „Imao sam nastupe odeven kao žena, mačka, Mini Maus, Paja Patak, general Ruritanije, musketar, glumica iz novogodišnje muzičke komedije, s vremena na vreme pojavljivao sam se na sceni i odeven kao normalno ljudsko biće.“
Džonov životni i profesionalni put (baš kao i evolucija onoga što bi se mirne duše moglo označiti kao njegova javna persona) u velikoj meri su dobro poznata, ako ne i opšta mesta unutar ne samo istorije popularne kulture. Ipak, posebno zanimljivim ovde se mogu učiniti detaljistički prikazima borbe sa problemom kontrole besa (gde je znalo da bude i pank jarosti) i zavisnosti od alkohola i narkotika. Posledično, tu i tamo ispadaju i sitniji uplivi meritokratski ustrojene new age beslovesnosti (kao kada na samom početku trinaestog poglavlja navede da mu je bilo teško da pobegne od osećaja da ga život pohvaljuje nakon što se otreznio, i to time što mu je tada aktuelni album „The One“ postao najuspešniji album još od 1975. godine. Ipak, daleko su zanimljiviji i potentniji delovi kada govori o susretima i saradnjama, a nekada i dugovečnim prijateljstvima (i potonjim zavadama) sa drugim ikoničnim pojavama iz javnog života tog i ovog perioda. Iz ove knjige se, pride, može saznati i da je u jednom trenutku opsesivno slušao sada već legendarni album Heartbreaker novovremenskog alt-kantri trubadura Rajana Adamsa, što je, priznaćete, počudan izbor za nekoga tako milozvučnog i srednjačkog zvuka kao što je Elton Džon, neosporno, gromada u svom žanrovskom zabatu.
Čitavom knjigom dominira duh osetnog spokoja zrelih godina u životnim okolnostima potpune snađenosti, baš kao i benevoletnosti, a povremeno zaiskri i istinska duhovitost (kao, recimo u, u delu kada istakne da gaji sumnju da je njegov biografski dokumentarni film „Izlivi besa i dijademe“ zapravo pokrenuo čitav žanr rijaliti emisija na temu života veoma slavnih (tu on navodi ovo: „U izvesnom smislu, „U korak sa Kardašijanima“ mogla bi biti moja odgovornost, zbog čega mogu samo da se bacim pred čovečanstvo i preklinjem za oproštaj.“). Sve dosad pomenuto, nadajmo se, dovoljno jasno i argumentovano dokazuje da knjiga „Ja“ svakako zaslužuje čitateljsku pažnju, pažnju ponajpre onih koji cene njegov rad, kao i onih koji prevashodno zanima kvir dimenzija ovog ispovednog štiva, pa i onih koji se u ovom trenu barem nalaze na tačkama spoja ta dva časna skupa.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
