Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, na svakih 40 sekundi jedna osoba u svetu oduzme sebi život, dok je pokušaj samoubistva dvadeset puta češći. Nažalost, ovi podaci su umanjeni jer se broj samoubistava obično potcenjuje u zavisnosti od načina na koji se utvrđuje da je reč o samoubistvu, a većina pokušaja prođe neprijavljena.
Od 2019. godine, Srbija ima nacionalnu SOS liniju, na telefonskom broju 011/7777-000. Tu se mogu javiti oni koji pomišljaju na samoubistvo ili njihova porodica, a sa njima razgovaraju stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja „Dr Laza Lazarević“. Takođe, Centar „Srce“, nevladina, neprofitna organizacija iz Novog Sada, već decenijama se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom suicida. Svakog dana, od 14 do 23 časa, njihovi volonteri razgovaraju s ljudima kojima je to potrebno. Nemaju stalne i sigurne prihode, već se troškovi rada finansiraju donacijama. Ipak, pored neprestanih materijalnih poteškoća, ne odustaju od svoje borbe. Razgovarali smo sa njima.
Koliko je istinita tvrdnja da je samoubistvo oslobođeno polnih, rasnih, kulturoloških, vrednosnih i starosnih granica?
Apsolutno je tačna. Vidimo to pre svega na osnovu demografskih podataka koje podele naši korisnici sa nama. Obraćaju nam se osobe različitih uzrasta, od osnovnoškolskog uzrasta sve do poznih godina, različitog pola, ali i životnih priča, zanimanja, nacionalnosti. Stopa suicida potencijalno raste sa godinama iz razloga što prolongirano trajanje problema otežava osobi suočavanje i prevazilaženje, jer je snaga da se nosi sa problemom sve manja. Pol i uzrast sami po sebi nisu rizik za suicidalne misli, već iscrpljenost, nedostatak resursa za prevazilaženje prepreka, nedostatak socijalne podrške, osećanje bespomoćnosti itd. Ono što je zajedničko za većinu ljudi koji nas pozovu jeste upravo usamljenost. Pored usamljenosti osobe osećaju bespomoćnost, krivicu, beznađe, tugu i druga teška osećanja. Dakle problemi sami po sebi ne dovode do misli o samoubistvu, već je to složen skup situacije, osećanja i misli zbog kojih osoba ima utisak da nema pomoći i spasa, a želi da bol prestane i da se problem reši. Moramo kao društvo postati senzitivniji na znake misli o samoubistvu i lišiti se stereotipa da oni „traže pažnju“, „ne misle to ozbiljno“, „drame“ i slično. Bilo bi sjajno da se više bavimo ljudima, njihovim potrebama, da se edukujemo kako bismo bili spremniji da priđemo i upitamo jedno sasvim obično „Hej kako si, želiš li da popričamo malo? Deluješ mi potišteno u poslednje vreme.“
Koliko često vam se javljaju pripadnici LGBT zajednice?
Nemamo tačan statistički podatak koliko često se javljaju osobe iz LGBT populacije, jer na kraju krajeva svako ima slobodu da podeli sa nama šta želi i ne podeli šta ne želi. Ono što smo čuli od korisnika jeste da osobe iz LGBT populacije imaju različite probleme koji su indirektno i direktno u vezi sa njihovom seksualnom orijentacijom. Neki problemi sa kojima se susreću jesu neprihvatanje sopstvene seksualnosti, osuda koju su doživeli od strane drugih, odbacivanje porodice, nemogućnost pronalaženje partnera, partnerski problemi, strah od tuđih reakcija, krivica zbog osećanja neadekvatnosti, problemi sa kolegama na poslu, diskriminacija, usamljenost, osećaj neshvaćenosti i nepripadanja i razni drugi problemi. LGBT populacija je u velikoj meri marginalizovana tako da osim mnoštva problema koja se mogu javiti svakome imaju i dodatne probleme koji su posledica diskriminacije sa kojima se suočavaju. Stigmatizacija LGBT populacije izaziva razna osećanja kod osoba i postoji ogromna potreba za promenom stava javnosti, kako na globalnom nivou, tako i u Srbiji.
Među onima koji vam se javljaju, ima li i onih koji još preispituju ili samoporiču svoju seksualnost, a suicidni su jer se boje da će biti neprihvaćeni od strane porodice?
Ne možemo da znamo da li osoba samoporiče da je pripadnik LGBT zajednice, ukoliko nam ona to sama ne saopšti, znamo o njima samo onoliko koliko su spremni da sa nama da podele. U razgovoru sa osobama koje nam se javljaju vidimo da su to ljudi svih uzrasta sa različitim strahovima, nerazjašnjenim pitanjima, sumnjama, potisnutim željama i tajnama koje možda prvi put dele sa nekim. Zbog patrijarhalnog, konzervativnog društva koje stigmatizuje i odbacuje sve one koji se na neki način razlikuju, suočavanje sa svojom seksualnošću često vodi do misli o tome kako je osoba na neki način drugačija od ostalih. Ova osećanja dovode do povećane usamljenosti i zbunjenosti u vezi sa sopstvenim željama, dovodi do negiranja, bežanja, skrivanja i neprihvatanja sebe. Nose se sa velikim strahom od tuđih reakcija, koje je svojstveno za marginalizovane grupe. Samim tim su pod većim rizikom da vide sebe kao neadekvatnu, pogrešnu, čudaka, što povećava rizik za javljanje anksioznosti, depresivnosti i drugih mentalnih i fizičkih problema. Strah od odbacivanja, neprihvatanja i nerazumevanja kako porodice, tako i okruženja ostavljaju ove osobe najčešće bez socijalne podrške i same prepuštene svojim mislima. Osobe koje se javljaju Centru Srce upravo se suočavaju sa ovim ili sličnim problemima. Porodica u svemu ovome ima ogromnu ulogu, od njenog prihvatanja ili neprihvatanja, pružanja podrške ili izostanak iste, u velikoj meri zavisi i budućnost mlade osobe. Ukoliko ima podršku porodice biće u stanju da se bori sa svim izazovima i preprekama na koje će nailaziti, otvoreno će govoriti o problemima sa kojima se suočava. Čujemo od samih korisnika koliko ih boli neprihvatanje okoline i koliko strahuju da ih najbliži neće prihvatiti. Zbog svega navedenog osoba može početi razmišljati o samoubistvu.
Šta raditi ako primetimo da je neko u našem okruženju suicidan, koji su prvi koraci?
Prvi korak jeste da primetimo da neko možda razmišlja o samoubistvu. To deluje jednostavno, ali znamo iz iskustva da nečiji suicid prate komentari kako su postojale naznake koje niko nije tumačio u tom kontekstu. Možemo da primetimo promene u ličnosti, kao što su iritabilnost, tuga, osetljivost, nervoza, bezvoljnost, neodlučnost, povučenost, uznemirenost i ponekad hiperaktivnost. Zatim promene u navikama i ponašanju kao što su nedostatak koncentracije, pad ocena u školi, nezainteresovanost za izgled, pad higijene, problemi sa snom kao što su insomnija i preterano spavanje, nedostatak apetita, preveliki apetit, gubitak interesovanja za aktivnosti u kojima su nekada uživali, preterana briga za novac, zdravlje. Ponekad čak sređuju testament, opraštaju se od bližnjih, sređuju dugove, zloupotrebljavaju drogu, alkohol, ponašaju se neoprezno itd.
Ukoliko primetimo da je neko u našem okruženju razmišlja o suicidu, pati, gubi volju za životom potrebno je da mu pokažemo da nije sam.. Da budemo tu za njega, da ga slušamo, čujemo, razumemo, podržimo i ne osuđujemo. Da ga prihvatimo onakvog kakav zaista jeste. Da budemo pažljiv slušalac, saosećamo, ali ne sažaljevamo. Savetovanje, kritikovanje, moralisanje može samo da ga udalji od nas. Dozvoliti tišinu. Nije nimalo lako pričati o suicidnim osećanjima, tako da je potrebno dati vremena da objasni kako se oseća. Ukoliko osoba kaže da razmišlja o samoubistvu potrebno je da je shvatimo ozbiljno i osetiće olakšanje što sa nekim može da podeli svoje muke, brige. Važno je da utvrdimo da li ima plan samoubistva. Ne ostavljati je samu i skloniti predmete sa kojima bi mogla da se povredi. Kroz razgovor joj pomoći da shvati da su problem rešivi, da postoje druge alternative, ponuditi pomoć stručne osobe: pre svega kontakte centara koje može da pozove i razgovara o samoubistvu, zatim psihijatre, psihologe i psihoterapeute.
Šta biste poručili onima koji ovo čitaju, a imaju suicidne misle?
Samoubistvo se ne bira, ono se događa kada bol nadjača mehanizme koji inače služe da ga ublaže. Niste loša osoba, nisi ludak, čudak, slabić, kukavica niti vam bilo šta fali jer razmišljate o samoubistvu. Već ste neko ko je dugo nosio teret na plećima na koji se stalno nadodaje i sada postaje pretežak za nositi i neminovno je da će osoba u ovakvoj situaciji pokleknuti, bez obzira na to koliko želeli da stojite. Postoji dva načina da se otrgne od razmišljanja o samoubistvu, da se pronađe način da se umanji bol i da se unaprede metode kojima se bol može prevazići. Znamo da zvuči teško trenutno, ali dajte sebi vremena da porazmislite o svemu. Treba da znate da postoje ljudi koji uspevaju da prebrode svoja razmišljanja o samoubistvu. Ljudi često pribegavaju samoubistvu jer traže sklonište od bola, ali olakšanje je osećanje i moraš biti živ da bi ga osetio. U redu je da potražite pomoć ako osećate da ne možete sami. Terapija može biti dobra ideja jer su misli o samoubistvu same po sebi traumatične. Važno je da znate da niste sami i da smo tu za vas. Nije sramota razgovarati o stvarima koje vas muče i kada mislite da ne postoji izlaz ili da nemate snage da se suočite sa problemima. Ukoliko ikada osećate kao da vam je potreban razgovor pun podrške pozovite Centar Srce.
Razgovarala: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 58 – februar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
