Škumbin Tafilaj je jedan od retkih albanskih umetnika koji je svoju karijeru posvetio isključivo ciljevima podrške društvenom i kulturnom razvoju. Njegova motivacija za različite umetničke projekte je ukorenjena u ljudima i njihovim pričama. Projekte koje je radio prenose poruke o značajnim uzročnicima kao što su porodična sila, dimenzija ljubavi, LGBTIQ i izraz nacionalne autentične umetnosti.
Da li se usuđujete da definišete šta je queer umetnost?
Umetnost mora biti hrabra, ako umetnost nema taj kvalitet, može biti oblik komunikacije, uvek ispražnjena od nedostajuće moći. Moje umetničko stvaralaštvo pripada konceptualnoj umetnosti i nemam za cilj umetničku podelu i specifičnu definiciju publike, želim da komuniciram sa svima bez izuzetka, da stvaram iz različitih društvenih razloga i da upravljam publikom sa novom dimenzijom komunikacije, gde svako moje iskustvo stvara jedinstvenu interakciju načina razmišljanja, od pobune, nezadovoljstva do ispunjenja. Živimo u periodu u kojem se konfrontacija sa nama i stvarnošću mora kontinuirano dešavati, iz jedinog razloga što nije intelektualna izolacija u zoni komfora, koja može da uništi društvo na polagan, ali siguran način.
Šta mi možete reći o vašem projektu Panta rei?
Ljubav mora biti u službi čovečanstva, ona samo kada je daruje dobija svoje pravo značenje. Iskreno smo radili na vrednostima onoga što život daje smisao, insistirajući na promociji ove vrednosti, pretvarajući je u glavnu poruku samog projekta. Ljubavi, ova natprirodna sila, u naizgled teškim usponima, kao što su to uvek i veliki usponi, pretvorili smo je u počast negiračima, podstičem vrednosti savladavanja sebe, verujući da ćemo ovu bitku nad sobom morati dobiti svaki dan. Melodija „PANTA REI“, bila je beskonačnost za inspiraciju prema tekstovima koji u prvim frazama izražavaju stanje dečaka koji ima homoseksualnu orijentaciju, u fazama priča se izražava ispred ogledala u zoru novog dana. Nastaviti sa prihvatanjem stvarnosti u sebi koju sudbina ne može promeniti, identifikuje šifru života. U horu postavljam besmisleno pitanje sa kojim se suočava LGBTIQ + zajednica i zatvaram ga najpozitivnijom porukom da je ovo zaista ponos života. Nezaboravni trenuci iz dana snimanja i izazovi u postprodukcijskoj sobi, kako bi mogli uskladiti mozaik priče koja bi obeležila bolne i ponosne priče LGBTIQ + zajednice, bio je izazovan i složen proces, novi uspon ponovne rasprave namerno, koja je analizirala dramaturgiju u okviru vizuelnog koncepta, koji ne sledi linearni narativ, već́ fragmentarni, komadni, i njegova veza bila je ključ za prenošenje poruke. Ponedeljak, 1. februara 2016. godine, u Umetničkoj galeriji u Prištini, bila je međunarodna premijera projekta „Panta rei“, sećam ga se kao jednog od događaja koji obeležava novi duh masovnog razumevanja za važne društvene ciljeve. Značajan deo društva do tog perioda bio je nasilan protiv bilo koje inicijative za zagovaranje LGBTIQ + razloga i naporno smo radili na tome da diskurs o ovoj tabu temi prebacimo na drugi nivo, stvorili smo umetničko delo koje je kroz svoje elemente komuniciralo sa publika na jedinstven način.
Kako vidite LGBT situaciju na Kosovu?
Pogoršani, često beznadežni, nepromenljivi u masi, pod uticajem mnogih društvenih okolnosti i normi i pravnih nedostataka koji se hrane jedni drugima sa jedinom svrhom da na besmislen način uništi slobodnu volju svakog člana LGBTIQ + zajednice. Kosovo ima savremenu ustavnu i zakonsku osnovu, koja može da omogući kompletiranje i dalji razvoj zakona o braku. Ali verujem da za ovo mora postojati nesporna volja rukovodstva. A takva situacija je tako krhka u kosovskoj stvarnosti, naše rukovodstvo i snaga društvenog glasa trpe od verskog uticaja kao beskompromisnog efekta na ukupan društveni napredak. Prihvatanje socijalne raznolikosti od strane političkih ličnosti na Kosovu je zakasneli, ali dobrodošao korak. Učestvovanje u aktivnostima LGBTIQ + za podizanje svesti političke klase u većini slučajeva izgleda kao neophodan dodatak njihovom političkom profilu. Uloga svakog kreativnog umetnika je da se kroz svoju izražajnu umetnost zalaže za važne društvene ciljeve. Kao takav osetio sam se, umetničkim jezikom, da izrazim socijalnu dramu, koja nas podseća da je pre mnogo godina naše društvo bilo nasilno prema tim članovima društva, u nekim slučajevima je bilo ubistveno i od ovog nasilja, članovi zajednice postalo još izolovanije otežavajući život i istinu. Moramo uporno verovati da su vrednosti, vrline i darovi ljudski, a ne polni. Nadam se da će budućnost pronaći zapadni Balkan kao referentnu tačku, gde se slobode i prava LGBTIQ + zajednice promovišu zajedno i u bojama koje predstavljaju.
Bili ste deo “Mirëdita, dobar dan” festival u Beogradu. Kakvi su vaši utisci?
Umetnički festival “Mirëdita, dobar dan”, dragulj je u kulturnom kalendaru metropole kao što je Beograd. Bilo mi je izuzetno zadovoljstvo i čast što sam bio na izložbi, „… Hajde da vodimo ljubav!“ Unutar artivizma, osnovnog koncepta mog stvaralaštva, koji kombinuje umetnost i aktivizam u mojim delima, izabrao sam komunikaciju putem konceptualne umetnosti sa srpskom publikom. Secam se svakog detalja o početku večeri 29. maja 2019. godine u CZKD, transformisao je u planetu zemlju veliki prostor okružen magičnim atmosferi, svedoče o rađanju umetničkog dela postmoderne, koje je svoju međunarodnu premijeru doživelo na ovom festivalu.
Kako vidite ulogu umetnosti u procesu izgradnje mira između Srbije i Kosova?
Umetnost i njeni izražajni oblici univerzalni su jezik komunikacije, jezik koji leči najveće bolove i traume u istoriji čovečanstva. To je dokazani argument da je umetnost stvorila nove mogućnosti i otvorila nove puteve mišljenja. Jedini način na koji će moći da se otkrije istina između dva naroda, ujedinivši ih na prirodan način tamo gde bi zaista trebalo da bude budućnost mladih iz obe nacije, jeste umetnost. Želim da budućnost mobiliše sve oblike saradnje bez izuzetka, gde se vraćamo jedni drugima sa prvim motivom da poštujemo zajedničku kulturnu prošlost, sećanje, izvanredan primer umetnika koji su umetnički živeli bez barijera u bivšem periodu Jugoslavije i napustili nama dragocenu zaostavštinu i referencu na kulturu ovog dela sveta, a zatim i da ojačamo umrežavanje u ovom periodu kao garanciju za nove generacije, da se više nikada ne vrate na tačku kulturne podele i jednostranog kršenja. A za ovo svi bez izuzetka moramo naporno raditi na negovanju saradnje i povećanju prostora za izražavanje i interakciju. Kultura i umetnost mogu igrati važnu ulogu u prevazilaženju razlika. Niko nije rođen da mrzi drugu osobu zbog boje kože, porekla ili religije. Stoga ćemo morati biti glasniji u promovisanju nove kulture saradnje, koja svaki deo istorije pripisuje dragocenom i istinitom, bez obzira koliko ogorčen bio. Istina dve nacije mora ostati nepokolebljiva i služiće nam da se osvrnemo na prelaze ka saradnji i komšijskom savezu.
Šta planirate za naredni period i kada će beogradska publika ponovo imati priliku da vidi vaše delo?
Za mene kao umetnika publika zapadnog Balkana je misija i cilj. Povratak u Beograd je velika želja, tamošnja publika neguje ukus za umetnost i kulturu uopšte i jedinstven pristup promovisanju vrednosti savremene umetnosti. Sledeća izložba „P A R A D I G M A“, biće jedinstveni događaj za koji vredno radim na povratku u Beograd.
Razgovarao: Predrag Azdejković
Više tekstova iz broja 61 – avgust 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
