Oni dobronamerniji Paradu ponosa često opisuju kao „jedan dan u kojem LGBTIQ+ osobe mogu slobodno da prošetaju. Da se poljube, a da im niko ne otkine glavu“. Zvuči kao kliše, ali onaj u kojem ima istine, pa je važno da stalno podsećamo da šetanjem i zauzimanjem javnog prostora svedočimo o našoj nevidljivosti i nasilju koje trpimo. Ali šta se dešava kad je na srpskoj Paradi ponosa više stranih državljana nego Srba? Na primer Rusa.
Ako mene pitate, ljudska prava i prava LGBTIQ+ osoba ne znaju za etikete – za rasu, nacionalnost, rod i broj. Osim što ovo poslednje nije tačno – broje nas i prebrojavaju, dele, oduzimaju. Ranije smo bili „američki plaćenici“, ali se u međuvremenu ispostavilo da gej dolazi s druge strane. Zašto? Odgovor je jednostavan: LGBTIQ+ osobe su svuda, u svakom gradu, predgrađu, selu i zaseoku. Pa i u Rusiji. A kad se Rus preseli u Beograd i namerači da tu ostane bar neko vreme, sasvim je logično da počne da se zanima za lokalnu kvir zajednicu.
Ovogodišnja Parada ponosa protekla je mirno, bez incidenata. Kao da je od prošlogodišnjeg Evroprajda prošlo bar pedeset godina. Iako se šetalo pod sloganom „Nismo ni blizu“, učinilo mi se da smo bliže, bar tom jednom danu u kojem niko neće da nam otkine ovo malo glave što nam je ostalo. Javnost smo počastili i transparentima na kojima je moglo da se pročita da su LGBTIQ+ osobe građani baš kao i svi drugi, preokupirani istim problemima: recimo “I kvir ljudi se bore za krov nad glavom”. Vežbali smo zajedništvo s Japancima, Englezima, Amerikancima, Mongolima, pa i Rusima kojih je, kako tvrde neki mediji, bilo više nego Srba.
Prema procenama organizatora na ovogodišnjem Prajdu je bilo između 10 i 15 hiljada ljudi. LGBTIQ+ građane koji su iz Rusije došli u Srbiju ipak niko nije uspeo da izbroji. Sigurno je da se javnost zabavljala, najviše zbog toga što domaći homofobi često tvrde kako je „LGBTIQ+ pokret ideologija koja dolazi sa zapada“. Poslednji u nizu je i profesor istorije iz Negotina Bojan Adamov, koji učenice i učenike o oslobodilačkom pokretu LGBTIQ+ građana podučava na svoj način, pa kaže „LGBT lobi su plaćene organizacije NATO pakta. Sastoje se od profesionalnih paradera koji imaju silan keš i koji organizovano idu po prestonicama gde krkaju, to se jede i pije, za njih je to uživancija, danima vrše svoje bahanalije…“ Izvore nije naveo, pa nama koji na Prajd idemo besplatno, a bahanalije se od nas kriju, baš ništa nije bilo jasno. Ali o tome drugi put.
Homofobi su izgleda prinuđeni da promene ploču, jer im veliki broj Rusa na Paradi ponosa mrsi konce. Možda im „ruska braća“ posluže kao lekcija da su gejevi i tamo gde ih ne očekuješ i da ništa ne može da ih promeni, pa ni surova homofobija – sud u Moskvi je još 2012. godine zabranio održavanje Parade ponosa na 100 godina, a to je tek jedna u nizu mera kojima se brišu LGBTIQ+ osobe. Mnogima koji su se doselili u Beograd ovo je bila prva Prajd šetnja.
Parada ponosa pripada svima. Za slobodom žude mnogi, posebno oni na koje bi zbog običnog poljupca neko mogao da nasrne. Tu su i drugi problemi, koje ponavljamo kako bismo ih što pre rešili: LGBTIQ+ osobe svakodnevno trpe nasilje, nemamo zakon o istopolnim zajednicama i rodnom identitetu, nije nam dopušteno da partnere/ke posećujemo u bolnici kad se razbole, jer nas zakon ne prepoznaje kao porodicu, ne možemo da zajedno uzmemo kredit i osiguramo kakvu-takvu budućnost. Nismo dakle ni u mogućnosti da se venčamo s Rusima, ako se u Ruse zaljubimo, i tako im omogućimo da ostanu. Ako im se baš ostaje. Nije nam dopušteno da živimo obično, od danas do sutra, ili ako baš hoćete u sadašnjem trenutku, da se opustimo i zaboravimo da su mnogi slučajni prolaznici opterećeni našim identitetima.
Sloboda koju tražimo nije sloboda da menjamo tuđe živote, već da živimo sopstvene. Prajd je za mene dan kad se osećam slobodnije, a siguran sam da isto važi i za sve ostale koji se tu nađu. Na ovogodišnjem je bilo mnogo više ljudi, to je moglo da se vidi i bez prebrojavanja. Za one kojima je to važno – istina je da je pored srpskog, ruski najviše mogao da se čuje. Dok smo šetali, čuo sam da su nam želje slične – kao da smo odrastali u ista četiri zida. Kasnije smo još razgovarali o tome.
Kada si se doselio u Beograd?
Timofej: U novembru 2022. godine.
Znači slobodno možemo da kažemo da sad živiš ovde?
Timofej: Pa da, živim ovde iako za sada nemam dozvolu boravka. A voleo bih da je imam.
Ako već živiš negde, prirodno je da se interesuješ za stepen poštovanja ljudskih prava u lokalnoj zajednici. Tačno?
Timofej: Nije važno gde živiš, ljudska prava su svuda ljudska prava. I važno je da se brine o tome, jer tako brineš i za sebe. I čuo sam negde da način na koji neka vlada tretira manjine pokazuje kako bi jednog dana mogla da se ponaša i prema svima ostalima.
Da li si zato otišao na beogradsku Paradu ponosa?
Timofej: Da, da pružim podršku i sebi i drugima.
Je l to bila tvoja prva Parada?
Timofej: Jeste. Bio sam nervozan – kao neka anksiozna zabava. Ali dok smo išli ka Manježu, kroz ulicu Kralja Milana, shvatio sam da ne moram da se bojim policije i drugih ljudi. Osetio sam veliko olakšanje tad. I radost.
U jednom trenutku tokom šetnje si mi rekao „Sad mi se Beograd još više dopada“. Zašto?
Timofej: Zbog svega toga sam još više zavoleo Beograd. Tokom Prajd šetnje smo prolazili istim ulicama kojima šetam svaki dan, ali je to bilo skroz drugo iskustvo. Iskustvo slobode, mogućnosti da se živi.
Šta misliš o medijima koji su ovogodišnji Prajd nazivali „ruskim Prajdom“?
Timofej: Seksualnost ne zna za nacionalnost. Ideš na Prajd da bi podržao borbu za jednakost na prvom mestu. Možeš da dođeš iz zemlje u kojoj se nikad nije dogodio, ali postoji šansa za druge – iako nisam državljanin Srbije raduje me ta mogućnost. Ako jednakost jednog dana bude moguća u Srbiji to će biti velika stvar za LGBTIQ+ zajednicu iz celog sveta. Može da posluži kao primer svim ostalim homofobičnim državama.
Ja Ruse nisam brojao. Čuo sam da ljudi govore ruski, čuo sam i srpski. Nisam imao utisak da su na Prajdu samo Rusi. Da li neko broji strance na Paradama u Berlinu i Amsterdamu?
Dolaziš i sledeće godine?
Timofej: Definitivno.
Piše: Milan Živanović
Više tekstova iz broja 74 – oktobar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
