LGBT osobe suočavale su se sa nasiljem i diskriminacijom kroz vekove. Za razliku od nekih ranijih kultura koje su homoseksualnost, biseksulnost, transrodnost i interseksualnost smatrale prirodnim i integralnim delom zajednice sa pojavom hrišćanstva i njegovim uzdizanjem u „državnu religiju“ u Evropi, a zatim i šire počinje širi progon LGBT osoba. U Vizantiji 390. godine nove ere usvojen je zakon da se muška feminiziranost više ne može tolerisati, i da se proklinju sve one osobe koje su svoje muško telo transformirale u žensko, radeći stvari rezervisane za drugi pol i da se kao takve kazne spaljivanjem – „dom muške duše mora biti svetinja za sve, i svako ko napusti svoj pol ne može težiti ka drugom polu bez najstrožije kazne“. Hrišćanstvo se oslanjalo na Judaizam u pojedinim segmentima koji je dugo vremena bio jedina religija koja je bila transfobna, kao i homofobna. Peta Knjiga Mojsijeva posebno proklinje oblačenje u drugi pol, kao i zabrane ulaska u Kuću Božju svim osobama koje su kastrirane. „Žena da ne nosi muškoga odijela niti čovjek da se oblači u ženske haljine jer je gad pred Gospodinom Bogom tvojim ko god tako čini.“ „U sabor gospodinov da ne ulazi ni utučen ni uškopljen.“ V Knjiga Mojsijeva.
Hrišćanstvo se nije ograničilo samo na Evropu. Sa dolaskom kolonijalizma u Severnu Ameriku, homofobija i transfobija su takođe postale prisutne razbijajući stara verovanja i tradicije koje su tolerisale i u nekim slučajevima smatrale svetim trans osobe. Koliki je uticaj religija imala na formiranje stava prema LGBT osobama govori i podatak da su upravo religijski kanoni bili nametnuti kao opšte važeće medicinske i društvene norme koje opstaju do danas. U tom kontekstu ne treba zaboraviti i da je savremena medicina obeležila i tretirala homoseksualnost, transrodnost i interseksualnost kao poremećaj. Medicinski tretmani transrodnih i homoseksualnih osoba nisu samo uključivali lekove, već i produženo zadržavanje u psihijatrijskim ustanovama, uključujući čak i terapiju elektrošokovima.
I pored velikom napretka i napora koje se čine na zaštiti pripadnika LGBT populacije nasilje počinjeno nad pripadnicima LGBT populacije, a posebno nad transrodnim osobama i dalje u mnogim slučajevima prolazi nekažnjeno.
Prema izveštaju Nacionalne koalicije programa protiv nasilja – NCAVP iz 2011. godine stopa ubistava pripadnika LGBT osoba gotovo je na vrhuncu. NCAVP je prikupljajući informacije iz 16 zemalja zaključio da i pored smanjenja incidenata nastalih iz mržnje, ukupan broj ubistava LGBT osoba porastao je za alarmantnih 11%. Izveštaj je na osnovu dostupnih podataka izneo i činjenicu da su upravo transrodne osobe u kategoriji najvećeg rizika od fizičkog nasilja i zločina iz mržnje.
Šta je to uopšte transfobija? Nauka definiše transfobiju kao posledicu nastalu iz neprihvatanja i negiranja prava pojedinca na ličnu koncepciju rodnog/polnog identiteta i izražavanja. To je strah, mržnja, gađenje i diskriminirajući odnos prema osobama čije stvarno ili percipirano rodno izražavanje nije u skladu s njenim biološkim polom, to su predrasude i diskriminirajući odnos prema osobama koje narušavaju i prekoračuju uske društvene polne/rodne uloge, pravila i stereotipe.
Kako bi se razumela transfobija potrebno je prvo razumeti šta je rod i što znači transrodnost. Iako mnogi ljudi pogrešno vežu rod i pol, rod se ne sme poistovećivati sa polom. Rod je iznad svega društvena konstrukcija; od pojedinaca se očekuje da se ponašaju i izražavaju u skladu s društveno propisanim rodnim ulogama koje su im dodeljene na temelju njihovog pola. Rodne uloge društveno su formirane – jasno nam se daje do znanja koja je uloga žene, odnosno muškarca te kako se oni trebaju ponašati, počevši od emocionalnih karakteristika pa do fizičkog izgleda, oblačenja, načina ponašanja i sl. Svi smo se susreli s izjavama kao što su: „to dečaci ne rade“, „ove igračke nisu za devojčicu“, „to je ženski posao“, „nemoj hodati tako, hodaš kao muško“ itd. Ove norme duboko su ukorenjene u nama, a svako njihovo prekoračivanje je neprihvaćeno i zabranjivano.
Koliko je transfobija ukorenjena govori i podatak da je i u okviru LGBT pokreta postojao duboki rascep pa i izražena transfobija koja se često zadržala i do danas. I pored pozitivnih pomaka u odnosu prema LGBT populaciji u zemljama Zapadne Evrope i SAD i Kanade, pitanje transfobije i dalje je ostalo kamen spoticanja kada je reč o LGBT populaciji. Primera radi do skora je u Švedskoj bio na snazi zakon po kome transrodne osobe koje žele da promene pol u pravnom smislu moraju da se pre toga podvrgnu sterilizaciji.
Statistika o nasilju i diskriminaciji nad transrodnim osobama je surovo neumoljiva. Iako nepotpuna daje sliku patnji sa kojima se transeksualne osobe svakodnevno suočavaju. Prema statistikama 49 procenata transrodnih osoba pokuša da izvrši samoubistvo. U Čikagu se procenjuje da među 1000 beskućnika jedan je transeksualac, dok je u SAD svaki dvanaesti transeksualac ubijen. I pored činjenice da se shvatanje i razumevanje transrodnih osoba menja roditelji najčešće napuštaju transrodnu decu ili vrše psihološke, pa i fizičke pritiske, kako bi svoju decu „prilagodili“ društvenim normama vezanim za njihov pol. U takvim uslovima porast depresije, alkoholizma i narkomanije kao vid bežanja od pritisaka i problema sa kojima se suočavaju transrodne osobe raste.
Jedna američka studija koja se bavila transrodnim osobama objavila je zastrašujuće rezultate. Gotovo 50% transronih osoba uključenih u ovo istraživanje bilo je žrtva nasilja i zlostavljanja kao posledica transfobije, dok je četvrtina ispitanika doživelo fizičke i seksualne napada motivisane mržnjom prema transrodnim osobama. Gotovo 98% nasilja nad transrodnim osobama bilo je usmereno na muškarce transformisane u žene, a 70% ubistava počinjenih nad transrodnim osobama bilo je nad trans ženama.
Ipak teško je proceniti stvarne razmere nasilja protiv transrodnih osoba jer u većini slučajeva ovakvo nasilje se ne prijavljuje iz straha od društvene osude i razotkrivanja.
Rezultati istraživnaja, koje su u Srbiji radile dve LGBT organizacije Lambda i Labris 2005. godine, pokazuju da osobe koje imaju „drugačije rodno izražavanje“ znatno više trpe nasilje motivisano mržnjom nego gejevi i lezbejke.
Iako rodne uloge predstavljaju društvene konstrukte, koje zavise od datih društveno-istorijskih prilika, one predstavljaju bazu socijalne interakcije i svako odstupanje od pretpostaljvenih modela se „lako“ uočava. Odnos, međutim, prema osobama koje se ne uklapaju u date rodne modele nije jednak u svim društvima. Dok su u nekim kulturama i/ili istorijskim trenucima transrodne osobe bile vrlo poštovane i bila im je dodeljivana posebna društvena uloga, posebno u sakralnim institucijama, u drugima su proganjane, osuđivane, kažnjavane, pa čak i ubijane. Iako se savremeno zapadnjačko društvo, orijentisano na poštovanje ljudskih prava i toleranciju prema različitostima, postepeno liberalizuje po pitanju prihvatanja transrodnih osoba, ipak je i dalje prisutna velika mržnja i netrpeljivost prema njima, takozvana transfobija.
Sve ovo jasno ukazuje na potrebu zaštite ljudskih prava trans osoba, kroz zakone koji omogućavaju osobama da slobodno odluče o svojim telima i da ih menjaju, standardizaciju procedure da se omogući transrodnim i transeksualnim osobama da izmene svoje lične dokumente na način da odgovaraju njihovim identitetima, osiguranje trans osobama zdravstveno i socijalno osiguranje koje bi odgovaralo njihovim zdravstvenim potrebama, stvaranje politike koja se odnosi na zabranu diskriminacije na poslu i pri zapošljavanju, u školi, zdravstvenim institucijama ili u bilo kojoj drugoj javnoj instituciji, kao i kroz sveobuhvatnu javnu kampanju protiv transfobije.
Priredio K.M.
