U svojim memoarima “Not my fathers son”, zvezda pozorišne scene, malih i velikih ekrana Alan Cumming u epizodi serijala “Who do you think you are” otkriva priču njegovog misterioznog dede, koja mu je pomogla da razmrsi vezu sa nasilnim ocem.
Vaša priča je tako lična, da li ste doživeli katarzu kada ste je obelodanili?
Alan: Imao sam pravu averziju da napišem tradicionalnu autobiografiju, ali u isto vreme sam hteo da pišem o svom životu. Kada se sve ovo desilo i kada sam saznao o svojoj porodici, pomislio sam: “Moraćeš biti veoma iskren kada budeš pričao kakav je tvoj život”. Mislim da me je možda početna zabuna naterala da to i zapišem. Bio je dobar osećaj objaviti tu priču i izbrisati je iz glave.
Krenuli ste na tako ludo putovanje da otkrijete zašto je vaš otac bio tako nasilan prema vama. Da li ga progonite u knjizi ili ste se pomirili s tim?
Alan: Mada je pisanje memoara prouzrokovalo da stalno moram da pričam o njemu, mislim da mi je knjiga pomogla da stavim tačku na moj odnos sa njim. Kada sam razgovarao sa njim u Južnoj Africi i rekao “ovo će biti naš poslednji razgovor” što je značilo da sam doneo odluku u vezi sa njim, ipak mislim da neću nastaviti svoj život bez njega. To je veliki deo mog života i mislim da će se tako i nastaviti. Knjiga mi je dozvolila da svetu pokažem svoju holističku stranu, i moj otac je veliki deo osobe koja sam postao.
Nakon što ste saznali priču vašeg dede, sa druge strane je bio veoma pozitivan ishod ispitivanja vašeg porekla.
Alan: Da, mislim da sam voleo svog dedu – bio je super! Uočio sam paralelu između njega i mene, pa sam se zapitao, da nisam bio u stanju da odem na terapiju ili da napišem ovu knjigu da li bih bio u tom stanju? Pisati knjigu ovih nekoliko godina me je nateralo da to razumem i analiziram, što mi je dopustilo da naučim dosta, ne samo o svojoj porodici već i o sebi samom.
Otkrili ste sličnost između vas i vašeg dede, ali tako i razliku između vas i vašeg oca?
Alan: Mislim da postoje neke stvari između mene i mog oca koje su genetski slične, ali uvek možeš da se promeniš, i odatle dolazi naslov ove knjige, Nisam sin svoga oca. Na smešan način moraš se setiti da postoji dodatni faktor psihičke bolesti koji može da pomuti ono što vidiš u svom izgledu.
Postoji puno sablasnih i pravovremenih događaja u priči. Da li mislite da u svemu postoji nešto duhovno?
Alan: Mislim da definitivno postoji nešto karmičko u knjizi. Dobro doživljava trijumf do kraja, moja majka, brat i ja smo srećni, jaki i puni ljubavi, ali moj otac nije uključen u to. Jedna divna stvar koju sam shvatio od kako je knjiga izašla je ta da je priča veoma inspirativna. Ljudi koji se nalaze u situacijama koje misle da ne mogu da prevaziđu mogu da shvate da je uvek moguće. Važna su tvoja ubeđenja i važno je koristiti svoj moralni kompas.
Rekli ste ranije da ne želite da imate decu. Sada kada ste tako jako povezani sa svojim poreklom, da li se nešto promenilo?
Alan: Hteo sam, ali ne više. Moj roman Tommy’s Tale, koji je ponovo objavljen ovog leta, je o mojoj želji da imam dete, šta je to značilo, kako si to mogao uraditi kao slobodan, kao gej čovek- sve te prepreke. Uvek sam mislio da će se to desiti, ali sada sam zapravo shvatio da iako sam u dobroj vezi, da jednostavno ne želimo. Postoji puno dece u mom životu ali smo zadovoljni i bez svoje dece.
Vi ste veoma vredan i zauzet čovek, da li vam to oduzima tu ulogu?
Alan: Često su mi sumnjičavi ljudi koji imaju decu umesto da budu kreativni i ispunjeni. Ja sam sasvim ispunjen u svom poslu i mom životu sa partnerom Grantom i mojim prijateljima. Moj posao me ponekad kontroliše kada imam puno obaveza; Voleo bih da ne radim toliko, ali jednostavno je tako. Ne živim da bih radio, u stvari me sprečava da imam društveni život!
Identifikujete se kao glumac, ali uvek širite svoje horizonte. Mislite li da ste postao više sveobuhvatni pripovedač možda?
Alan: Celog svog života sam pisao u različitim formama tako da to za mene nije ništa novo. Volim da mislim o sebi kao o pripovedaču. Šta god da radim, glumim, pevam, pišem, čak i snimanje, ja pričam priču. Kakvu god vrstu forme koristiš, u osnovi je to ista stvar.
Sada ponovo radite Kabare na Brodveju. To mora da je osvežavajuće za vas posle toliko godina.
Alan: Prošlo je 15 godina od kako sam sa tim završio, onda kada sam se vratio nisam mogao ničega da se setim! Zapravo je super vratiti se u vreme kada se osećam tako usredsređeno; Mislim da je produkcija bolja sada kada sam stariji i mudriji. Super se provodim i veoma je zabavno.
Da li ste razgovarali sa Lajzom Mineli nedavno?
Alan: Ne, ona je u Los Anđelesu, oporavlja se od operacije. Nije mogla da hoda nekoliko meseci. Poslaću joj svoju knjigu, ali čekamo da čujemo gde će biti na oporavku.
Konačno, bili ste u “Yes” kampanji u škotskom referendumu. Šta mislite, koji je sledeći korak za Škotsku?
Alan: To je bilo razočaravajuće. Sada postoji jedna vrsta obnovljene energije ljudi u “Yes” pokretu koji su besni jer su ih lagali. Članstvo se udvostručilo, i sada je treća najveća partija u Britaniji. Nije gotovo; samo je vreme za sledeću fazu.
