Nakon mog višegodišnjeg angažmana na aktivističkoj sceni, na radost mnogih kolega, na šok članova i prijatelja, odlučio sam da se povučem. Sama reč povlačenje je možda i nezahvalna jer nisam zapravo bežao ni od čega osim što sam se trudio da sačuvam svoju savest i integritet. Smatram da sam nakon nekoliko meseci spreman da malo i pojasnim svoje odluke, iako nije prvi put da se neko povuče, neophodno je ostaviti znanje ali i upozorenje dolazećima.
Pre više od godinu dana rodila se ideja osnivanja organizacije koja bi se bavila zastupanjem ljudskih prava potpuno drugačijim pristupom u odnosu na do tada postojeće i zajedno sa partnerom sam krenuo da gradim „LGBT Srbija“. Na žalost, u startu sam znao da takav pristup može samo razljutiti mnoge pojedince koji ipak žive na drugačijem pristupu predstavljanja upravo te zemlje u drugačijem svetlu, niti realnom niti ulepšanom već maksimalno dramatiziranom. Nastanak ovakve ideje bio je veliki alarm za ljude koji su na aktivizam gledali kao na posao a ne kao na poziv svih nas koji radimo na istim ciljevima i koji se borimo za nešto, a ne protiv nečega. Pored više poziva i volje, direktnu saradnju smo ostvarili sa jako malo njih, jer u NGO svetu postoji jako malo ljudi koji su spremni da urade nešto zaista aktivistički, bez skrivenih namera i bez debelih honorara.
Na sam pomen osnivanja i našeg medija, često sam dobijao pitanja „A ko će to da plati“ ili konstatacije „Ti si lud, to neće moći bez novca“ i zamislite iznenađenja, rodio se medij bez budžetiranog projekta! Tajna radija „LGBT Srbija“ nije bila u tome što se pojavio neko i naredio da se stvori takav medij niti da se ugasi, stvoren je isključivo dobrom voljom i prepoznavanjem samih učesnika i ljudi koji su bezuslovno dali podršku toj aktivnosti. U roku od dve nedelje sva oprema je bila na broju što je označilo i početak rada našeg medija. Sve troškove održavanja opreme, linkova, strimova i registracija sam snosio lično ja, pored mog tehničkog, logističkog i uređivačkog angažmana.
Pored samog radija, „LGBT Srbija“ je imala i svoje tribine, učešće u projektima drugih organizacija, pružili smo pravnu, moralnu i materijalnu pomoć u okviru naših mogućnosti svakome ko nam se obratio uključujući i ljude koji su otvoreno rekli da nisu deo LGBT zajednice. Jako sam ponosan na svaki rezultat organizacije koju sam stvorio sa ljubavlju i ne žalim što smo većinu tog tereta nosili i preživljavali moj partner i ja time žrtvujući naše zajedničko vreme, našu finansijsku stabilnost a i našu bezbednost. Od osnivanja LGBT Srbija bili smo izloženi konstantnim pretnjama i nekolicini napada i pokušaja napada, pa čak i pokušaju organizovanja linča i proterivanja iz mesta u kom živimo. U tom periodu podrška kolega postajala je sve više deklarativna, prvi napad propraćen masovnim saopštenjima, drugi napad gotovo neopažen i na kraju bez i jedne podrške. Na sudu samo morao da se branim, jer sam čoveku koji je znao gde živim, a policija mu dala i moju novu adresu, koji je slao pretnje koje su bile jako ozbiljne, rekao da je džukela. U toj odbrani sam ostao sam bez ikakve podrške, bez jednog poziva da li sam ok i da li mi bilo šta treba, pa makar i šolja razgovora.
Istovremeno, u pozadini svega toga, dešavale su se još gore stvari, sa jedne strane smo imali ljude koji su pored postojanja naše organizacije ignorisali i postojanje našeg medija pa je to počelo da liči na jednostrani medij koji poziva samo jednu stranu. Svaki trud da se programska šema proširi i da se ponudi raznovrsniji sadržaj se završavao na rečima i obećanjima ili na pitanjima „A koliko se to plaća“ ili „Šta imam konkretno od toga“. Pozivi za učestvovanje u našem programu su upućivani gotovo svima. Nešto manje od trećine pozvanih se rado odazvalo i odazivalo dok smo u ostalim slučajevima, u najmanju ruku, bili ignorisani. Samim time, mogućnosti za objektivnost i raznovrsnost su bile sve manje što zbog što zbog odziva što zbog manjka bilo kakve volje ljudi da u nečemu učestvuju volonterski i od srca. Nakon više neuspelih pokušaja uspostavljanja kakve takve stabilnije šeme, nismo imali izbora nego da radio stavimo na led.
Niti u jednom radnom okruženju se nisam susretao sa pojavama sa kojima sam se susreo u aktivizmu. Nisam verovao da je moguće da će neko ko sa tobom pije kafu i umiljava se kad se vidi biti spreman da isplete čitavu mrežu laži, podmetanja i zamki kako bi ti bukvalno uskratio večeru u ambasadi ili honorar od 20.000 dinara ili pak samo za novu recenziju u svojoj biografiji nerada. Nije mi smetalo da slušam od strane ogromne većine aktivista kako se oni bave aktivizmom, kako se ubijaju od posla i kako je to posao. Rad je kada nešto zaradim i jako sam ponosan što sam i u tom vrtlogu uspevao da zarađujem privatno svojim znanjem i svojim radom a ne angažmanom u samom aktivizmu. Niti sam želeo niti želim honorare niti ikakve zasluge za sve to jer sam to uvek smatrao pozivom, samo ostaje jako veliko razočarenje jer sam ipak dopustio nekim ljudima da se približe koliko nisu zaslužili da bi kasnije pljunuli na sve to svojim postupcima.
Kod mnogih „kolega“ aktivista sam primetio nešto što su mislili da ne vidim a to je visina, osećaj kada te neko posmatra kao balavog klinca koji nema pojma gde je, šta radi i zašto radi, pa me tako potapšu po ramenu i cmoknu u obraz da bi posle toga širili čitav spektar laži i olajavanja misleći da nemam pojma o tome. Desi se i taj trenutak kada se jednostavno izgubi želudac za takve stvari. Prestao sam da budem deo te scene kada sam shvatio da mi ne smeta ta scena zbog toga što jeste nego zbog toga što se ne mogu osećati delom tog zla ništa manjeg od onog protiv koga se barem deklarativno bore.
Posao nikako ne može biti rad na tome da nekome bude bolje, bio to pojedinac ili čitava grupa ljudi jer to bi došlo isto kao da čekate donatora da vam plati da pomognete starijoj komšinici da prenese kese iz prodavnice. Upravo zbog toga aktivistički brod Srbije tone kao i zbog prisutnosti ljudi čija su srca koja su okovana stravičnom hladnoćom i čija hladnoća rađa prezir prema svima nama koji nismo deo toga. Nisam prestao da budem aktivista, samo sam prestao da budem deo te aktivističke scene i odbijam da u tome učestvujem jer ja svoje principe ne prodajem za tanjir američke ili britanske čorbe. Nije mi potrebna organizacija da budem aktivista i da pomognem sebi i drugima, nije mi potreban budžet da se zauzmem za sebe svog dečka i naše prijatelje pa i nepoznate ljude kojima je pomoć potrebna a to sam dokazao i više puta van aktivističke scene.
Srećan sam što opet imam svoj život, više vremena za svog partnera i meni drage ljude i što i dalje mogu da pomognem onome kome je pomoć potrebna. Svakako da i u moru tog mulja laži i igrica postoje ljudi koji su vredni lepih sećanja i koje ću uvek podržati u svemu što rade a oni i sami znaju ko su, te ih neću pominjati ovde jer ne ide da ih mešam sa spomenutom družinom. Zajednici zaista želim istrajnost i više volje za aganžmanom, ne u samoj aktivističkoj sceni već zauzimanjem za sebe i sebi drage osobe. Aktivizam je kada sve dobro što uradiš za sebe i druge uradiš od srca i bez loših namera. Aktivizam nisu budžetirani projekti niti interesi piramida organizacija, aktivizam je u svakome od vas, samo je na vama koliko ćete pružiti prvenstveno vama i vašoj budućnosti. Vaša budućnost i vaša sloboda moraju biti isključivo u vašim rukama, s toga, ne odustajte od vas i borite se svakodnevno za vašu slobodu i vašu sreću.
Piše: Aleksandar Stričević