Čuda su ipak moguća, a posebno na hrabrom uzorku velikih brojeva! O čemu je sada reč? Evo, u razmaku od samo desetak nada u naše knjižare i pred naše čitateljstvo stigla su dva krajnje konsekventna naslova queer književnosti bez zadrške, a pritom su u pitanju i dva odlična prozna dela koja i tematski i kvalitativno nadmašaju okvire queer književnosti. A uz to, jasno i glasno svedoče o dva važna i snažna pripovedačka dara, iz dva udaljena kutka planete, pa još iz dve ne tako daleke ali ipak i prilično međusobno raznorodne ere.
Krećemo od starijeg (i pokojnog); konačno se u prevodu na srpski našao mnogopominjani i vazda referentni autobiografski roman „Pre nego što padne noć“ Rejnalda Arenasa. Pre nego što padne noć (na srpski prevela Vesna Stamenković, objavila kuća Štrik) je, naravno, i na ovim našim meridijanima najpre prepoznatljiv po istoimenom filmu u režiji Džulijana Šnabela, a sa Havijerom Bardemom u glavnoj ulozi. Reč je o prilično ishitrenoj, površno ilustrativnoj i nimalo nadahnutoj filmskoj adaptaciji izvanrednog štiva, koje smo sada, srećom, u prilici da čitamo i u prevodu na naš jezik. Šnabel nije uspeo ni delić magije niti polivalentnosti Arenasove autobiografske proze – preciznosti radi, premda je Arenas ovde očito krenuo od autobiografske građe (a pisanje je počeo kada je AIDS u njegovom telu dobrano uzeo maha!), „Pre nego što padne noć“ ima sve odlike dobrog romana, počev od naracije koja je evidentno saobrazna onome što prepoznajemo kao uzuse romanopisanja. U tom smislu, čini se da je Arenas već tada (na pragu devedesetih godina prošlog veka) u priličnoj meri anticiprao ono što se poslednjih godina (posebno na uzorcima proze i kod nas prevođenih Knausgora i Toma Malmkvista, na primer )podvodi pod varljivu odrednicu autofikcije.
Arenas u „Pre nego što padne noć“, između ostalog, naravno, pokazuje i ono što čini svaku uspelu književnost značajnom, dragom i privlačnom – komplikovan, na mahove i ne sasvim simpatičan središnji lik vredan i čitalačke pažnje i autorove usredsređenosti, proza koja ostavlja jak utisak proživljenosti, sugestivnosti i nepatvorenosti, u širu priču vešto inkorporiran društveni kontekst (a ovde je reč o rigidnosti revolucionarne i postrevolucinionarne Kube pod Kastrom), znalački odmeren ritam naracije, koja, pak mora da pokrije dosta toga – faktografiju, nedvosmisleno subjektivistički pogled na stvari, ljude i dešavanja, osećajnost, preglednost i smislenost… Ipak, pre i/ili povrh svega u slučaju ovog romana čvrsto stoji mogućnost da se probudi empatija kod čitalaca, odnosno, obezbedi čitaočeva vezanost za jedan tako nesvakidašnji i jedan tako vibrantan lik, koji ovde predstavlja kičmu čitave ove povesti, ali i autorskog postupka.
Arenas je upravo to – lik u brojnim oprečnostima, nošen jednako i glađu za književnošću i stvaranjem iste i neverovatno jakim seksualnim porivom i apetitom, a da pojasnimo (ako uopšte treba pojašnjavati) Arenas „na pozornici“ ovog svog romana brzo iskrsava kao slobodarski junak u krajnje nevreme – sa jedne strane, potreba za slobodom izražavanja direktno je sukobljena sa totalitarnom suštinom poratne Kube, dok je potreba za beskrajnim seksualnim avanturama (sa neumerenošću i hipertrofijom kao snovnim zvezdama-vodiljama na tom mu putu) u trenu stupa sa čak i zakonski strogo kodiranim isključivošću sredine u kojoj je u tim mlađim danima bitisao. Mora biti naglašeno da Arenas prilično lako ovo svoje autobiografsko štivo brzo i posve lako i elegantno transcendira do nivoa univerzalnog, dok mu u tome svakako pomažu lakoća izražavanja, osećaj za tempo i detalj, uz podosta autoironije i želje za igrom, sve i kada to znači poigravanje sa vlastitom biografskom građu u danima bliske i bolne i mučne smrti. Osim toga, izvesni segmenti (poput osvrta na pojačan erotsko-seksualni nagon pod maljem sveopšte represije ili sočna i mudra klasifikacija ondašnjih i tamošnjih ’lujki’ (fairies=pedera)) bude brze, zabavne i rečite asocijacije i na ovo naše sada.
Na drugom tasu, gotovo svega sem humora ima na stranicama još jednog vrsnog romana iz pera Eduara Luja – to ni malo ne bi trebalo da čudi, imajući u vidu da njegova „Istorija nasilja“ (prevela Ivana Misirlić, objavila Laguna) u žiži ima epizodu sa silovanjem i srodnim i posledičnim nasiljem, kako se završio pripovedačev slučajni susret sa potpunim neznancem jedne Božićne večeri. Predistorija i događaji predočeni i Lujevom prvencu „Gotovo je s Edijem Belgelom“ (kod nas takođe u izdanju beogradske Lagune) ovde se na mahove ponavljaju, ali pre svega trasiraju put ka mogućnosti da se jedan takav užas desi i to u životu književnog superstara na samo par koraka do tog ostvarenja statusa (a Luj to jeste, dosta slično Gzavijeu Dolanu, i to ne isključivo u frankofonom delu sveta, nego širom planete). Dok je „Gotovo je s Edijem Beglelom“ budio asocijaciju na zavodljivi verizam, recimo, Zolinog „Žerminala“ (naravno, u varijetetu podesnom novom milenijumu), „Istorija nasilja“ sa sobom nosi takođe nepobitno proživljeni mrak ali uz značajan dodatak kontemplativnosti dostojnog i boljih radova iz bogatog fundusa recentnijeg francuskog filozofskog romana, a Luj ovde predstavlja svoj gotovo sasvim nov pripovedački glas, promukao od silom prilika stečene zrelosti, oproštaja od detinjstva i mladosti i neveselih spoznaja koje se tiču sposobnosti ljudi da jedni drugima nanose tešku i, reklo bi se, nepremostivu bol.
Luj zadržava ispovedni ton, ali se ovde, podno bremena svog tog pominjanog najcrnje crnog mraka, i poigrava sa naracijom, tačkom gledišta i pripovednim pozicijama, razglobljavajući tu ispovest pozajmljivanjem glasa od bliske mu sestre i ostalih saputnika. Pripovedač/žrtva silovanja i praktično pokušaja ubistva nastoji da pronikne u koren svojih slabosti i nedostatnosti, ali i da pojmi mrak u kome su prisiljeni da obitavaju psiha i svetonazor umalo pa dželata mu. Luj tu ukazuje nužnost empatije, kojoj se pod naletom stilskih prenemaganja i postmoderne bižuterije u savremenoj književnosti gotovo izgubio svaki iole značajniji trag. Osim toga, Luj u ovom svom romanu, u kome pokazuje da je kadar i za pripovedni tour-de-force znatno tiše, diskretnije i zaumnije vrste, problematizuje i ono o čemu se nedovoljno retko i priča i zbori – o nasilju unutar LGBT zajednice ili barem na nivou ličnih i mikro-odnosa međusobnih pripadnika tog raznorodnog soja. Kao celina, „Istorija nasilja“ svakako mami na pohvale na račun onoga što je Eduar Luj uspeo da postigne pod krovom naoko tipskog izdanka francuskog kraćeg romana (ili takozvane male proze), a na samo oko dve stotine stranica krupnijeg proreda – ovo jeste upečatljiva proza ispovednog podtipa, jeste i filozofski-kontemplativni roman, jeste i zanimljiva refleksija na ono što se može zgoditi mnogima, nezavisno od seksualnih preferenci i društvenog statusa, ali, nadsave jeste vanserijski dobro sročena knjiga čija se priča na nivou značenja račva u podosta pravaca, ali na kraju neporecivo zadovoljava i na planu stilskih i izražajnih rešenja i na polju emocija koje pobuđuje. A čime stupa u rimu sa prozom gore nahvaljenog Arenasa.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 50 – oktobar 2019. možete pročitati na:
