Nedavni golem uspeh filma „Toma“ u našoj zemlji i tzv. regionu u deo filmofilskih krugova nanovo je vratio temu/pitalicu koja i kakva biografska građa čini dobru osnovu za kasniji pop-kulturni „artefakt“, odnosno, šta je ono što jedan životopis čini nesporno podatnim za dalja preoblikovanja u filmski medij. Negde tu se javlja kopča sa mogućim uglom posmatranja i odmeravanja onoga što je glumac i u jednom trenutku i filmski reditelj Rupert Everet pokazao u svojoj već trećoj po redu memoarskoj prozi „To the End of the World“ (Do kraja sveta, u ovom trenutku bez prevoda na srpski jezik). A ponajpre stoga što se u toj knjizi spaja autobiografsko, filmsko i književno, uz vidan upliv i onoga što bismo mogli označiti kao prikaz transformativnih iskustava, koja su, kanda, svima nama barem povremeno dobro poznata stvar.
Kada je o autobiografskoj sferi reč, a čemu smo bili svedoci u njegova dva prethodna rada iz tog domena, Rupert Everet je vrstan i nadahnut pripovedač, srčan, ali i svestan potrebe da misao bude temeljno artikulisana i u snažnoj i postojanoj vezi sa duboko ličnim doživljajem, i sve to je očigledno i sada – u slučaju treće mu memoarske knjige naslovljena „To The End of the World“. Što se plasmana knjige tiče, tu mora biti istaknuta i nezaobilazan dvojak preduslov za buduće čitaoce – naime, osim što je nužno da budete poklonik njegove javne persone, kao i upoznati sa njegovim glumačkim radom i barem okvirnim biografskim stavkama kao prekopotrebnim kontekstom, ovog puta neophodno je da ste verzirani i po pitanju Everetovog rediteljskog prvenca – filma „Srećni princ“ (The Happy Prince) iz 2018. godine, prikazivanog, doduše, i kod nas. To je preduslov da bi vam ova knjiga bila ne samo privlačna, nego i faktički pojmljiva, jer se u njoj Everet bavi svojim nastojanjima da napravi taj film o očito idejno i emotivno bliskim i važnim mu poslednjim danima znamenitog Oskara Vajlda, a taj je put trajao deset godina i, kako tvrde, umalo uništio i Evereta, ali i sve druge oko njega. Kako je, uostalom, negde pri početku ove svoje knjige sam Everet naznačio – „Sa druge strane, avantura pravljenja – ili pokušaja da se napravi – ovaj film pruža mi – Bogu hvala – pomalo maničan osećaj svrsishodnosti i entuzijazma i iznenada, ja ponovo volim poteru, prateći Oskara od Blumzberija na njegovom putu u egzil. To je jedan od onih velikih, romantičnih odlazaka i početna tačka moga filma.“ (slobodan prevod).
I ova memoarska proza ostavlja snažan utisak iskrenosti, nepatvorenosti, gorljive proživljenosti, a u isti mah je i izrazito lucidna, nimalo iznenađujuće, nepovratno porinuta u Everetov zarazni humor i taj kemp svetonazor, koji , kao takav, pomaže da on, sada u svojstvu pripovedača (doduše, na autobiografske teme i dileme) izbegava brojne zamke i jalove serioznosti i književno ništa više učinkovite narcisoidnosti, koja se tako lako i hitro može povezati i sa svetom glume i sa svetom književnosti, a, najposle, i sa Everetom i Oskarom Vajldom. A njihova tačka spoja je, i mimo filma „Srećni princ“, sasvim prirodna i lako uočljiva, što je na stranicama ove knjige dodatno i dovoljno diskretno potcrtano, između ostalog, i brojnim živopisnim uspomenama, počev od prisećanja na šminkanje uz tetka Pitu, izbacivanje iz škole, pikarska lutanja po Londonu i Parizu, ljubavne brodolome…, a sve to su rečite i ilustrativne transformativne tačke u toj vijugavoj i katkad vratolomnoj evoluciji jednog vibrantnog kvir identiteta, što takođe predstavlja zajednički imenitelj u slučaju Evereta i preteče mu i neprolaznog uzora i nadahnuća – Vajlda.
Osim toga, Do kraja sveta je još jedan odraz ne samo Everetov sada već vidno izbrušenog i jasno profilisanog pripovedačkog umeća (a nekim veštinama se uz dovoljno upornosti, otvorenog uma i stručno navođenje da i ovladati, zar ne?), već i njegove nepobitne inteligencije, usled koje je onda moguće napraviti ovako pipavu ravnotežu između anegdotalnog i intelektualno i idejno potentnog, između ostajanja na tragu precizne poente i povremenog skliznuća put smislenih i celishodnih digresija. Sve to, naravno, uz podosta viralnog i zbilja uspelog i zabavnog humora; negde pri sredini nailazimo na ovu metatekstualnu opasku na svet film i industrije zabave – „Kažu da duhovi ponekad ne shvataju da su mrtvi i lutaju okolo vrišteći zato što na njih niko ne obraća pažnju. Pa, u šou-biznisu možete da budete pet godina mrtvi pre nego što utihnete. Urličete po hodnicima moći dok oni odabrani njima marširaju. I onda jednog dana uhvatite sebe u ogledalu, a sa druge strane vas gleda – ništa.“ (slobodan prevod)
Upućeni su na uzorku prethodnih mu knjiga već stekli pouzdan i precizan utisak o Everetu pripovedaču, a „Do kraja sveta“ tu impresiju samo „cementira“, uz potporni stub u vidu nade da će Everetova memoarska proza napokon dobaciti i do prevoda na naš jezik. Po tom pitanju smo već dobrano odocnili, ali, kako nas uči i podseća i „Do kraja sveta“, neki su snovi, baš kao i neke misije, naprosto sporovozniji, i uz više prepreka na tom putu ka srećnom ishodu.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 65 – april 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
