Kakvo je tvoje prvo sećanje na Bilija Portera? Da li je to bilo dok je pevao pesme Sindi Loper na audiciji za glavnu ulogu u Brodvejskom mjuziklu o fabrici cipela koja se hrabro odlučila za proizvodnju kitnjastih štikli za dreg kraljice? Kada je promenio televiziju zauvek kao neponovljivi Pray Tell, očinska figura zajednice i voditelj balova u drami Rajana Marfija „Pose“, koja predstavlja kontrast uznemirujućoj stvarnosti HIV epidemije sa glamurom i radostima njujorške vog scene? Možda ipak dok je koračao njujorškim ulicama u ekstravagantnoj garderobi, i dospevao na naslovne strane zbog ignorisanja ustajalih rodnih normi vezanih za odeću?
Sada, Porter želi da se ponovo predstavi kao pevač. „Trenutno traje misija prekvalifikacije Bilija Portera“, kaže zvezda, dok uzima gutljaj svoje jutarnje kafe i grickajući skroman doručak koji se sastoji od komadića lubenice. „Pevanje i muzika su moj prvobitni talenat i prvobitni san. Pevao sam u crkvi od svoje pete godine“, kaže on. „Ali sam proveo prvih 25 godina svoje karijere da me ozbiljno shvate kao glumca.“ Porter je definitivno postigao taj cilj, i postao prvi gej crnac koji je osvojio Emi nagradu 2019. godine, i spreman je da prihvati novi izazov.
Ovaj 53-godišnjak je spreman da otpočne pevačku karijeru prema vlastitim uslovima, s novim albumom koji služi kao omaž disko muzici uz koju je odrastao. Album je nazvan „Black Mona Lisa“ i očekuje se da bude objavljen početkom 2024. godine. To je ploča koja zaista odražava Porterovu energiju: od produkcije koja je prožeta disko uticajima, sadrži provokativni queer noćni život sedamdesetih godina, do neopozivih stihova o tome da se „ne treba stideti“. Sve pesme je napisao sam, osim jedne, i kaže da „svaka pesma može biti hit! Baš svaka. One zaista pokazuju ko sam ja i koje su moje veštine“, kaže, dramatično. Čak i tokom ranih jutarnjih razgovora, Porter je teatralan u načinu kako izgovara reči – kotrljanje zvukova preko jezika, stavljanje do znanja svaku trunku značenja – nije nimalo prigušeno.
Ovo nije prvi album Bili Portera, već peti – ali prvi na kojem je zaista vođa, usmeravajući svoju umetničku viziju. Prethodno je objavio tri albuma koji prikazuju njegov vokalni opseg kroz obrade pesama iz mjuzikla. Pre svega toga, objavio je album prvenac 1997. godine, koji se uklopio u tadašnje mejnstrim R&B zvuke koji su osvajali top liste. Kako Porter objašnjava, njegov prethodni zvuk nije bio u skladu sa njegovom vizijom, već sa vizijom njegove izdavačke kuće. „Nije se radilo o meni, već o njima i onome što su smatrali da bih ja trebalo da budem. Zahvalan sam što sam doživeo dan kada ja upravljam ovim projektom i da sam zaista u kontroli ovog puta“, Porter kaže za Gay Times. Moglo bi se reći da je ovo prvi album koji je zaista njegov – njegov prvenac (Bilijeva Verzija). Međutim, on ga više vidi kao vrhunac i odgovor na život borbe da bude viđen pod svojim uslovima i da njegovi talenti budu priznati. „Sastavljanje ovog albuma nakon ukupnog životnog rada zaista je isceljujuće, inspirišuće i jedno od stvari na koje sam najponosniji u svom celom životu“, kaže on.
Porterova priča o decenijama muzičkog iskustva dala je glas drugim likovima, a zatim konačno stvarajući sopstvenu priliku da zablista, osvežavajuća je. Kako je njegova slava rasla poslednjih godina, prilazili su mu predstavnici iz diskografskih kuća koji su smatrali da je njegova muzička karijera stvar koja se nije dogodila, a trebalo je da se dogodi i mora se dogoditi odmah. Početna ideja za najnoviji album bila je stvoriti nešto u sličnom duhu kao što je to Beyoncin album „Renaissance“ – omaž disko, haus, dens i klubskoj kulturi. Kada su počeli procesi pisanja i snimanja, zvuk se brzo približio disku i instrumentaciji tog perioda, umesto današnjem elektronskom zvuku. „Disko je čaroban zvuk. To je klasično. Nikada neće izaći iz mode niti zvučati zastarelo“, objašnjava Porter.
Žanr igra važnu ulogu u Porterovom queer iskustvu, kao i mnogim drugim iz njegove generacije. Nakon što se 1985. godine javno deklarisao i bio izbačen iz tradicionalnih verskih zajednica u kojima je odrastao, Porter je počeo da otkriva queer kulturu usred HIV krize. “Pronašao sam svoj dom u klubovima. To je bio gej hram. To je bio prostor u koji smo išli vikendom da bismo imali zajednicu, voleli jedni druge i napunili se energijom za ostatak borbe. Borili smo se za naša prava, borili smo se da ostanemo živi.” Ali i uprkos tome što je ovaj žanr bio spasilac mnogima, tvrdi da mu je reputacija nepravedno narušena zbog onoga što je došlo kasnije. “Disko je bio poslednje vreme kada je svet bio slobodan, pre AIDS-a. Ako razmislimo o seksualnoj i kulturnoj slobodi 1960-ih i 1970-ih, bili smo na putu ka euforičnom društvu, a onda se dogodila AIDS epidemija. Disko je bio pogođen. Bilo da je to bilo podsvesno ili svesno, okrivljen je i stavljen u isti koš sa tim periodom epidemije i nepravedno odbačen.”
Album, “Crna Mona Liza” se bavi pitanjima ličnog napretka i izlaska iz zone komfora, možda zato što nova generacija pronalazi otpornost u nostalgiji za diskom. Da je imao kreativnu kontrolu nad svojom muzičkom karijerom pre 26 godina, Porter kaže da bi njegova muzika zvučala slično ovome – to bi bio hrabar potez u vreme kada, kako primećuje, “niko to nije radio”. Sada su se vremena promenila i svet je spremniji da prihvati talenat i viziju koju Porter ima da ponudi. “Svi govore ‘samo budi ono što jesi!’ Lako je biti ono što jesi kada je ono što jesi popularno. Ja sam oduvek bio gej a ovo je oduvek bila homofobična industrija. Kraj priče.” Ova nepokolebljiva strast za prikazivanjem gej identiteta – bilo da se radi o našoj kulturi ili našoj istoriji – je razlog zašto Porter dobija Nagradu za izuzetan uticaj na GAY TIMES nagradama 2023.
Još jedno područje uticaja Bili Portera koje se najviše oseća, jeste njegov modni stil. Od ručno rađenog smokinga-haljine sa dodele Oskara koju je napravio dizajner Christian Siriano do ubitačne kombinacije čizama i odela na dodeli MTV nagrada, ovaj glumac se uvek izdvoji svojim stilom. Međutim, daleko pre crvenih tepiha i premijera, Porter je shvatio važnost mode kao alata za predstavljanje sebe u svetu. Odrastajući u Pentekostalnoj crkvi, među prvom generacijom nakon Pokreta za građanska prava, njega su učili da “će ljudi suditi o tebi na osnovu tvoj izgleda, zato nosi odelo da bi te shvatili ozbiljno”. Okrenuvši ovu lekciju naglavačke, Porter je koristio stil kao oblik aktivizma i načina da prenese svoju poruku svetu: oblačeći sve ekspresivniju odeću kako bi doveo u pitanje rodne norme, dok se istovremeno utvrdio kao hrabra i nepomirljiva sila na crvenom tepihu.
Uspon Bili Portera kao modne figure bio je nezaobilazan i, s pravom, dobro dokumentovan. On je privlačio pažnju devedesetih godina sa svojim košuljama i karakterističnim bisernim ogrlicama. Godine 2013, dobio je ulogu dreg kraljice u nagrađivanom mjuziklu „Kinky Boots“. Igrao se svojim izgledom predstavljajući kontrast scenskog lika sa sopstvenim „geek-šik“ stilom. Ali nakon što je napustio mjuzikl 2015. godine, tražio je novi stil i pronašao inspiraciju u bezrodnoj estetici Rika Ovensa. “Nikada nisam razmišljao o nošenju haljina ili ženstvenih silueta pre toga”, kaže on.
Od tog trenutka, Porter je postao vođa bezrodnog stila. “Mislim da sam deo revolucije. Imam veliki glas u tome. Smoking-haljina je zauvek promenila kulturu”, aludira na svoj čuveni izgled sa dodele Oskara 2019. godine, gde je običan sako, košulja i leptir mašna prešla u elegantnu bal haljinu. Uticaj ovog legendarnog odevnog komada je prepoznat u ponovnom definisanju muške mode i diskursu oko muškosti. Uključen je, između ostalih, u izložbu „Fashioning Masculinities“, nedavnu retrospektivu o ovoj temi u V&A muzeju u Londonu. Iako Porter smatra da se njegova moda, koja je uglavnom izraz njegove sopstvene ličnosti, senzacionalizuje u medijima. Takođe uzima u obzir i platformu koju to donosi, za poruke koje želi da pošalje. “Čak i kada ne nosim haljine, izveštava se kao da nosim haljinu, ili da samo pokušavam da šokiram javnost. Ali za mene je to daleko izvan toga. Želim da moja moda bude aktivizam. Pokušavam da pokažem da odeća nema pol.”
Porter jasno vidi svoju ulogu nastavnika mlađim generacijama. „Već toliko dugo živimo u tako progresivnom prostoru, da postoji cela generacija mladih ljudi koji su rođeni sa pravima koja niste ni znali da postoje pre deset ili dvadeset godina“, kaže on. Možda to nije tačno, Gen Z je generacija prilično svesna društvene nepravde i spremna je da se za to bori. Ali ta saznanja potiču od umetnosti poput serije „Pose“ koja je imala ogromnu ulogu u prikazivanju queer istorije crnaca, njujorške bal kulture i HIV epidemije u Americi s kraja dvadesetog veka. To su sve istorije koje se retko podučavaju.
Porter planira da nastavi to obrazovanje albumom „Black Mona Lisa“ – koji predstavlja omaž gospelu. Da Porter nije bio spreman da ostavi uticaj sa ovim albumom, jasno je da ga uopšte ne bi objavio. „Odrastao sam uz protestnu muziku. Toga više nema puno. Svi se boje da progovore“, kaže on. Zatim se poziva na citat iz eseja „No Place for Self-Pity, No Room for Fear“, koji je napisala spisateljica Toni Morison 2015. godine: „Baš sada je vreme kada umetnici kreću s radom. Nema mesta za očajanje, nema mesta za samosažaljenje, nema potrebe za ćutanjem, nema mesta za strah. Mi govorimo, mi pišemo, mi stvaramo jezik. Na taj način se civilizacije oporavljaju.“
Porter vidi svoj život, svoju umetnost i svoj glas kao odgovornost da vaspita narednu generaciju kako bi razumela prošlost, tako da može da uči iz nje. Ne samo u pogledu queer istorije, već u svim elementima svojeg identiteta, posebno u vezi sa njegovim iskustvom crnca u Americi. „Ja sam gej, ali sam pre svega bio crnac u ovom svetu“, objašnjava on, i želi da više ljudi preuzme tu ulogu. „Postoji zamor od učenja kod nas u manjinskim zajednicama. Razumem, zašto bi trebalo da učimo? Prošlo je stotine i stotine godina i ljudi se ponašaju kao da još uvek ne razumeju, i to je iritantno. Ipak, mi još uvek to moramo činiti. Moramo pronaći način da damo do znanja da smo prisutni i zauzimamo prostor, uvek.“
Nije zabrinut zbog toga kako će ljudi reagovati na društvene teme u njegovom radu. „Pokušavamo nešto reći, zar ne? Sve što izlazi iz mojih usta je namerno i ponekad zbunjuje ljude. Šta da se radi!“, izjavljuje sa ironijom. „Ako istina u vama izaziva nelagodu, tako i treba! Ono što volim u vezi svoje muzike i umetnosti jeste što mogu direktno govoriti moćnima na ovaj način.“
Deo Porterovog osećaja odgovornosti za zajednicu – i njegova genijalna nespremnost na kompromise – proizilazi iz činjenice da je otkrio da je gej uz pomoć ljudi koji više nisu među nama. „Nije mi promaklo da sam deo generacije koja je oborila vrata, i mogu proći kroz ta vrata – to se ne dešava često.“ Kao društvo, izgubili smo celu generaciju talentovanih gej osoba zbog HIV epidemije pre nego što su imali priliku da podele svoju umetnost i priče, a Porter je jedan od predstavnika koji uspeva da održi sećanje na to vreme i kulturu. „Imao sam osećaj krivice prema preživelima. HIV pozitivan sam od 2007. i to me je malo uzdrmalo.“
U početnoj panici nakon dijagnoze, njegove prve misli bile su o krivici i sramoti dok je razmišljao kako je došlo do toga i kako je trebalo da zna za bolje. Ali više nije tako. „Sada razumem da sam ovde da govorim u ime te generacije i podsetim svet ko smo mi. Naši doprinosi će biti poštovani i ja imam ulogu u tome da se to desi.“
Možda je na „misiji edukacije“ kako bi konačno bio prepoznat kao pevač. Ali će Porter već biti upamćen po tome što je naučio sledeću generaciju o queer istoriji i ljudima koji su stvorili kulturu koju danas uživamo, kroz svoje zadivljujuće modne kreacije, nastupe koji menjaju industriju i autentičnom prikazivanju kulture koja je oblikovala današnju queer scenu. To će biti njegovo nasleđe. „Želim, ne samo queer zajednicu, već sve zajednice, da znaju da je vaša autentičnost jedino što je važno“, kaže on.
Interesantno je da Porter i dalje ima osećaj, čak i nakon tridesetogodišnje karijere, da ga još uvek ne poznajemo dovoljno. Možda zato što, uprkos njegovim talentima i uticaju na gej kulturu, tek sada zaista dobija zasluženo priznanje. Očigledno je da ima još mnogo toga da kaže. Dok je moda bila sredstvo za njegovu poruku tokom poslednjih godina, ovaj osvežavajući album deluje kao novo poglavlje za njega. U tome, Bili Porter, van drame i izveštačenog Holivuda, dolazi do izražaja kroz sirove i osvežavajuće stihove. Jer, Porter nije samo odraz likova kao što su Lola ili Pray Tell, on je vila gej zajednice. On je Bili Porter, i utro je put svima nama.
Izvor: GayTimes
Više tekstova iz broja 75 – decembar 2023. možete pročitati na (Klik na sliku):
