U komičnoj seriji „Little Britain“ postoji lik Daffyd koji je, po njegovim rečima, jedini gej u selu. On živi u britanskom selu koje nema problem s tim što je on gej, ali je Daffyd opsednut homofobijom da uopšte ne primećuje da ga svi prihvataju onakvim kakav jeste. Za razliku od ove serije i Britanije uopšte, biti jedini gej u maloj sredini, reklo bi se da je to kao biti u zatvoru, iako si nevin. Zarobljen si među primitivnim ljudima, među licima koja nikad neće moći da razumeju, da nisi bolestan, da nisi lud, već da pratiš svoje srce, pratiš svoju sudbinu, koja je njima nerazumljiva. San o gradu? Potpuno nemoguć, nemaš tu ludu sreću da živiš tamo gde bi te verovatno tretirali na blaži način, jednostavno si tu, živiš to što imaš pred sobom, iako propadaš skrivajući se. Napraviš masku od sopstvenih laži, i staviš je kad god izlaziš negde, i onda kada se vratiš kući, skineš je, umoran, besan, pomalo tužan, iznerviran jer te je neko pitao zašto si se tako obukao? Zašto ti je takva frizura? Selo ima svoja pravila, i ako malo skreneš, nedozvoljeno, slede ti dani ogovaranja, postaješ obeležen, kao da ti je na čelu izgravirano „ja sam bolesno čudan“. Po tome te onda i poznaju. Jebem ti ja takav život, shvatam da je ova država pogubna za gejeve, ali ipak u gradu je možda mala verovatnoća da te svi zagledaju kada se nađeš na ulici, kafiću, nebitno gde, ali selo, selo je smrt za drugačije, kamen spoticanja, jednostavno izgubiš volju za borbom, jer ovde nema mogućnosti da se boriš, da pokažeš da nisi ni za šta kriv, već te osude odmah, a jedini dokazi su im tvoja frizura i oblačenje. Smešno!
Naletiš na neke jebene likove, koji ti unište sve snove, da ipak možeš da živiš slobodno, ali ne, selo to ne dozvoljava, sva ta velika nadanja prestaju kada se nađeš u masi. Tada shvatiš da nisi svoj, svima su odvezane ruke, a ti sam sebi ličiš na ludaka, osećaš kako su ti vezane ruke, kako ne možeš da se pomeriš.
Teško mi je, uvek kad izdam sebe, ne stidim se, već se trudim da ne povredim ljude, koji nikad ne bi mogli da me shvate. Ovde je tako da priče lako nađu svoje pažljive slušaoce, da se ružne stvari saznaju za par sekundi, lakše je da priče isplivaju, jer je mala sredina, svi se dobro znaju, ili bar poznaju.
Za jednog geja ovo je minsko polje. I svakog jutra ustanem u strahu da ne čujem nešto o sebi, tj. o mojoj seksualnoj orijentaciji, da me kad izađem na ulicu neko ne pljune, a bilo bi i takvih, znam.
Ok je biti seljak, ali ne u glavi, a ovde su većinom ljudi primitivni, mozak im je nedostupan za sve iskrene stvari, prirodne. Kada subotom izađem tu su ista lica, već znam ko gde sedi, šta pije, s kim će biti, ko stoji za šankom, tako da ne možeš nikom da umakneš, svi će pomno pratiti tvoje ponašanje, nećeš moći biti izvan svih tih stvari. Znam da će mi jednog dana suditi seljanke u štiklama, frajeri sa lažnim pedigreom, jer ne menjam dečka svake subote, ne ljubakam se s kim stigne, jer mi nisu u glavi samo minići i štikle, jer ne znam da se ponašam kao devojka, a ti frajeri, jer sam muškarača.
Mnogo puta mi se desilo da uhvatim sebe, kako u masi osetim da sam usamljena, mnogo je ljudi, ludnica, ali ne i za mene. Ja iskačem iz svega toga, i molim boga da se sve brzo završi, da odem kući, i jebeno skinem tu masku, koja mi pritiska lice.
Biti jedini gej među tolikim ljudima znači nositi beleg zauvek, osim naravno ako ne pobegnem daleko od svega toga, jer ne mogu zauvek ostati u nedođiji, koja mi neće ponuditi ništa novo, ništa iskreno, samo ću svaku noć da gledam u pasulj, hoće li mi jutro teško svanuti, ili ću tobože da se i ovog puta spasim, kukavički.
Ne osećam se posebno, ne, nisam toliki egojista, ali naprosto u ovome sam jedina, drugačija sam od ostalih, što me nekad skupo košta, plaćam ono što mi je život dao, ovu sudbinu da se skrivam, kao da sam gubava, kao da imam neku prenosivu bolest.
Neprestano osećam tuđe poglede na sebi, one čudne, one što se čine da se osećaš manje vrednom, i nekad shvatim da me je sramota same sebe, ali onda se bodrim tim da mi je tako suđeno i da ne mogu da pobegnem od toga, nije to neka velika pamet, lezbejka sam, i tako ću i da živim, bez lažnih sastanaka sa momcima, bez odupiranja, biću to što jesam bar pred sobom.
Ali teško je kada se osetiš izolovano, bežim od gužve, kad god imam prilike za to, ne prija mi toliko ljudi, jer osećam kao da znaju nešto o meni, jer često vidim kako šapuću nešto jedni drugima, gledaju me sa podsmehom, teško je kasnije doći sebi, i pokazati da imaš snage.
Toliko sam puta mislila, da kada bih mogla da budem slobodna, da kažem ono što imam, da bi mi tad život bio savršen, ali pošto to ne postoji, na mukama sam, nadajući se boljem. Niko ti neće čestitati, ako uradiš neku dobru stvar, primer, bila sam na jednom festivalu, među već ostvarenim i poznatim pesnicima, ali to niko ne zna, moje dobre strane niko ne želi da shvati kao talenat, ali kada se radi o tome da se komentariše moje oblačenje, frizura, to je već dobar zalogaj, vredan otvaranja usta.
Nikad neću moći da zaustavim njihove poglede koji pokazuju sumnju, ni smejanje koje često biva, ali ipak pomirila sam se tim da se iz ove kože ne može.
Selo te oblikuje, selo te natera da budeš ubijen, pre nego što potegneš pištolj, sve je to zamršena priča, jer kad si jedini, kad jedini imaš takvu sudbinu, nije lako,ali izdržava se, teturajući se. Ali ne možeš da se suprotstaviš tome.
Govoreći o jasnom izlazu, ili spasu, to samo postoji u bekstvu, jer suprotstaviti se masi, to bi izgledalo kao putovanje u nedogled, imaš cilj, ali se ne vidi put. Ja bih to izbegla i krenula u suprotnom pravcu, jer znam da sama protiv svih ne mogu, ogavne priče bi me izmorile, jer se i sa ovom malom dozom sumnje jedva nosim, a i veliki je napor boriti se da me razumeju, jer takvi seljaci, kojima je mozak u obliku opanka, ne mogu ništa dobro da pruže.
Piše: Jelena Brandon
