Svega nekoliko minuta nakon početka intervjua sa Charliem Carverom razgovor je skliznuo na temu o tome kako je njegov otac, čuveni doktor, istoričar i pisac Robert Martensen takođe bio gej. Bilo je ovo prvi put kako je ovaj mladi glumac javno progovorio o tome. Na pitanje da li želi da nastavi razgovor o toj temi samo je potvrdno klimnuo glavom. Na koncu, Charlieva priča o autovanju neraskidivo je povezana sa pričom o njegovom ocu.
Razvod Charlievih roditelja usledio je ubrzo nakon što su se on i njegov brat blizanac rodili 1988. godine u San Francisku. Njihova majka Anne se, posle razvoda, sa sinovima seli u mali grad Calistoga.
Dok je njegova majka započinjala i bukvalno i metaforički da pušta nove korene otac je celu deceniju proveo menjajući zanimanja od profesora na Harvardu do direktora Istorijskog odeljenja Nacionalnog instituta za zdravlje.
„Definitivno sam odrastao u veoma tolerantnom okruženju, ali deo priče vezan za razvod mojih roditelja je i to što se moj ćale autovao.“
Imao je dvanaest godina kada je otkrio ovaj aspekt razvoda svojih roditelja.
„Bilo mi je veoma konfuzno. I bez seksualne orijentacije očevi i sinovi obično imaju sukob oko takvih stvari. Želeo sam da sam sebe definišem i odredim sopstvena pravila, a sada sam se gotovo na silu našao u situaciji da budem isti kao moj otac. A to nisam želeo.“
Bilo mu je teško da prihvati ovaj uticaj njegovog oca i porodice na definisanje sopstvenog identiteta jer je poput mnogih mladih ljudi želeo da sam izgradi svoj put.
„Bilo je teško prvih nekoliko godina“, kaže Charlie o odnosu sa ocem. „A onda smo se veoma zbližili i sve je postalo dobro.“
Charlie je osećao da se razlikuje od drugih, ali mu je očevo autovanje pomoglo da sve stavi u odgovarajući kontekst i shvati da je i on gej.
„Jednostavno znate i pre nego što saznate o seksualnosti. Kao dete se osećate drugačije i onda se u jednom trenutku sve artikuliše i oblikuje u smislu ’Oh! Znači to je to!’“
Charlie je na početku bio besan na svog oca što se ranije nije autovao.
„Vređao sam ga jer mi je bilo užasno žao majke i onoga kroz šta je morala da prolazi zbog svega. Žao mi je što to nisam znao kao klinac. Odrastao sam u San Francisku i bukvalno nisam mogao da shvatim zašto je to krio i prema tome se odnosio kao prema nečemu sramotnom. Mora da mu je bilo veoma teško u vezi sa tim, pa je taj osećaj nekako preneo i na nas. Na neki način bilo je i drugačije vreme. Mislim da je i njemu bilo potrebno da shvati ko je i da je želeo da i mi to prihvatimo. Ne znam da li bi bila greška, ali verujem da bismo sve prihvatili na drugačiji način da smo saznali ranije.“
Trebalo je da prođe još pet godina kako bi se Charlie autovao ocu. Tu odluku smatra korakom ka produbljivanju njihovih odnosa.
„Mislim da smo učili jedan drugoga“, kaže on. „Smatram da me je, svojim životom, naučio da nas seksualnost ne definiše. To jeste važan deo ličnosti, ali on je imao tako raznovrstan život koji nije bio vođen isključivo kroz seksualnost. I zbog onoga što nazivam njegovim unutrašnjim stidom bilo mi je gotovo izazov da što pre istražim samog sebe. Sve ovo me je teralo da budem glasniji, drskiji i da više eksperimentišem.“
Charlie veruje da je njegov otac imao određenu dozu rezerve prema tome što je on tako lako prihvatio sopstvenu seksualnost.
„Ili je, jednostavno, bio nesiguran u sebe. Isto kao i ja, samo što sam se ja pretvarao da sam siguran i zato sam mu tako lako sve sasuo u lice. Ali, ipak smo pomogli jedan drugome u vezi sa autovanjem. Delili smo iskustva i dosta smo pričali.“
Charlie nije siguran da mu je otac bio uzor u životu, ali o njemu govori kao o velikom ocu i fantastičnom čoveku koji je uticao na živote mnogih ljudi.
„Bio je renesansni čovek. Neverovatno talentovani pisac, svetski priznati intelektualac sa interesovanjima i prijateljima u svakom mogućem segmentu društva. On je obogatio živote svih onih koji su bili oko njega.“
Za Charlea i njegovog brata život se sasvim preokrenuo kada je njihovom ocu dijagnostkovana smrtonosna bolest. Prešao je iz Njujorka u Kaliforniju kako bi sinovi mogli da se brinu o njemu u poslednjim stadijumima bolesti. Preminuo je u septembru 2013. godine.
„Mi smo odavno znali da je kraj neminovan i mislim da se najviše tuguje i žali tokom njihovog bolovanja i dijagnoze. Vreme kada treba da se kaže zbogom to postaje olakšanje jer se patnje te osobe završavaju.“
Charlie kaže kako mu je to što je tokom bolesti bio uz očevu postelju bio veliki dar jer je zahvaljujući njemu mogao u potpunosti da razreše njihov odnos.
„Mogao je da vidi ko sam i da mi pruži svoj prilično formalan blagoslov. Na neki način zauvek će ostati sa mnom. U nekom drugom svetu, nekom drugom životu ne bih želeo da tako mlad ostanem bez roditelja, ali…“
Zastaje sa pričom, ali rečenicu i nije potrebno dovršiti. Svakome ko je na sličan način ostao bez nekoga bliskog poznat je osećaj uzaludnosti razmišljanja o tome šta bi bilo da je bilo kada se susretnu sa nizom složenih osećanja. Smrt oca bila je za njega ključni trenutak koji mu je pomogao da ponovo preispita svoje viđenje sveta.
„Ne možete ceniti svu važnost tog trenutka sve dok se on ne okonča. Samo gledajući unazad možete videti kakav je značajan uticaj imao na vas i kako ćete ga nositi sa sobom do kraja života. Sa smrću se suočavate samo kroz iskustvo, niko ne može da vam kaže kako ćete se osećati nakon toga.“
Fer bi bilo reći da je jedan od najznačajnijih muškaraca u Charlievom životu i njegov brat Max. Dok je činjenica da su bili blizanci veoma uticala na njihov rani uspeh, roditelji su ih uvek ohrabrivali da budu različiti. Charlie kaže kako to što pored sebe ima nekoga ko liči na njega i sa kojim deli gotovo istovetna iskustva ne znači da među njima postoji prećutno razumevanje života. Ma koliko bliski bilo oni nisu imali „čudnih trenutaka“ koji se obično vezuju za blizance, pa opet, mogu da kažu da znaju kako se onaj drugi snalazi i bez međusobne komunikacije. Naravno, drugi ljudi ih često mešaju.
„Nekoliko devojaka me je ošamarilo“, kaže kroz smeh Charlie.
Da li je Max dobio neke šamare od strane besnih momaka?
„Možda. Mada se trudim da ih ne zaslužim“, kaže dok mu se na licu nalazi anđeoski osmeh. Deluje ako ljubazno i šarmantno tako da nije teško poverovati da je to i istina.
Iako se bratu autovao tek kada je imao petnaest godina veruje da je ovaj oduvek podozrevao istinu o njegovoj seksualnosti. Smeje se dok priča o ovome.
„Max je umeo da bude pravi kreten. Znajući da niko osim njega ne zna za mene u kolima je, dok smo se negde vozili sa našim roditeljima, puštao muziku iz filma ’Brokeback Mountain’. A onda bi me priupitao ’Charlie, odakle beše ova muzika? Iz onog filma koji ti tako voliš, zar ne?’ Mislim da je u pitanju bila samo bratska provokacija.“
Biti identičan blizanac u Hollywoodu ima svojih problema naročito ako je vaša karijera na početku neraskidivo povezana sa ovom činjenicom. Zato oni i biraju šta će da rade zajedno. Charlie kaže kako su morali da se izbore sa scenaristima da ovi shvate njihove različite senzibilitete.
„Uspeli smo da u ulogama u serijama „Desperate Housewives“ i „Teen Wolf“ izgradimo različite priče i karaktere.
I dok ih često pozivaju na iste kastinge za odvojene uloge pitanje je zašto režiseri ne bi angažovali obojicu kada je i ta mogućnost u opticaju.
„To mi je najveća prepreka u karijeri. Kladim se da isto važi i za Maxa. Najteže mi je bilo da prebrodim problem da me prihvate kao pojedinca koji kao takav želi i zaslužuje da bude deo nekog projekta. To je frustrirajuće. Ali mislim da se ovo polako menja i to je super za nas obojicu.“
Uprkos ovim problemima samo jedan pogled na Charliev CV pokazuje kako je uradio odličan posao, i to kao pojedinac , u filmu „I Am Michael“ gde deli postelju sa zvezdama kao što su James Franco i Zachary Quinto. To nije uloga u kojoj možete zamisliti da će Max više uživati.
„Verovatno bi odradio odličan posao, ali bih se smejao svom bratu kako radi to. Za mene je bilo emotivno i predivno. Osećam se kao da sam dobio ulogu koju sam mogao da uskladim sa svojim vrednostima i senzibilitetom.“
Iako Charlie nije bio javno autovan dok je snimao film kaže da je teme definitvno uticala da učini ovaj korak. Činjenica je da se za homoseksualce, poznati ili nepoznati bili, proces autovanja nikada ne okončava. Njemu je autovanje oca pomoglo da otkrije sopstvenu seksualnost nakon čega se autovao bratu, roditeljima, porodici i, na koncu, celom svetu.
„Svaki dan se autuješ. Čak i ne volim taj izraz jer je u pitanju zapravo živeti iskreno i otvoreno. U LA-u sam oduvek živeo otvoreno. Smatram da sam uživao svoje pravo da postavljam granice između javnog i privatnog života kao osoba koja je u ranim dvadesetim i koja pokušava da odredi šta želi da radi i da li želi da ostane u glumi.“
Potrebu da dokaže svu raskoš sopstvenog glumačkog potencijala, a ne kao deo blizanačkog dvojca, omogućio mu je emotivni film „I am Michael“ zahvaljujući kome je mogao da vidi sebe kao deo šire slike Hollywooda kao i to kako se u nju uklopio kao gej glumac.
„To je bilo nešto što sam morao da uradim inače bih se osećao krivim zbog propusta. Ako kažem nešto o tome i podelim ovaj deo mog života sa drugima onda mogu da živim otvoreno i slobodno na način koji bi mogao da bude od koristi i drugima.“
Charlie je na Instagramu postavio post u kome je izrazio svoju zabrinutost o svom javnom autovanju, njegovom uticaju na karijeru naglašavajući kako je od krucijalnog značaja za njegov integritet da živi iskren život. Bilo je mnogo reakcija i mahom su sve bile pozitivne. Godinu dana je razmišljao o najboljem načinu da javnosti saopšti to što je želeo istovremeno razmišljajući o licemernom svetu Hollywooda koji ohrabruje ljude da budu ono što jesu, ali, istovremeno, u njemu i dalje nema mnogo autovanih glumaca i glumica.
Tokom pakovanja stvari za selidbu iz Njujorka u Los Anđeles, Charlie je skontao da je to bio najbolji trenutak za ovakvu objavu. Pozvao je brata koji ga je posavetovao da ostavi da stvar „prenoći“. Charlie je tako i učinio, ali odluku nije promenio. Kao inspiraciju uzeo je slučaj Franka Oceana koji se autovao na sličan neformalan način izbegavajući dramatične konferencije za štampu. Uprkos ovome Charlievo autovanje našlo se na naslovnim stranama svetskih medija kao što privatni životi mladih i zgodnih zvezda obično i završavaju. Kada je konačno sve obavio preplavio ga je osećaj olakšanja i i uzbuđenja.
„Nije mi baš bilo sve jedno. Nije da sam baš živeo pod pritiskom, ali sam znao da ako to ne uradim dok sam mlad nisam siguran da bih želeo da ostanem u ovom poslu. Smatram da se svet menja, menja se način prikazivanja stvari i ja želim da budem deo toga. Ne bih želeo da budem deo svega toga, a da ostanem po strani i da ne učestvujem u tome.“
Kao što je ranije već rečeno Charlie nikada nije lagao čak i kada je morao da igra po Hollywoodskim pravilima.
„Najviše me je živciralo pitanje sa kim se zabavljam. Odbijao sam da odgovorim na njega. Prvo zato što ga smatram glupim, a drugo jer nisam želeo da lažem. Tako da sam ovako izbegavao da upadnem u zamku laži.“
Uprkos mitovima o menadžerima koji glumce žele da zadrže u ormanu Charlie je od svog tima dobio podršku za svoju odluku.
„Rekao sam mom timu i mojom predstavnicima šta želim da uradim i oni su mi odgovorili kako imam njihovu podršku.“
Dok ga je ekipa podržala on je i dalje svestan da je pritisak Hollywooda da prikazuje konvencionalne, strejt muškarce i dalje veoma snažan.
„Mnogi ljudi će reći da to nije tako važno i da pravim od komarca magarca. Nije tako velika stvar držati seksualnost skrivenu ispod crvenog tepiha, ali smatram da je važno jer sam odrastao, a da nisam viđao mnogo gej junaka na malom i velikom ekranu kao i gej glumaca. A smatram da je dobro da imamo širi dijapazon glasova tako da jedna osoba ili jedan tip ne postane reprezent čitave zajednice.“
Ohrabrivanje je došlo i od njegovog brata Maxa koji je bio sasvim u redu sa celom situacijom i koji je davao ogromnu podršku uprkos tome što nisu znali da li će se povesti tema i njegove seksualnosti.
„On je prilično siguran u svoju seksualnost. Moj burazer je morao da se uhvati u koštac i sa gej ocem i gej bratom tako da je njegovo samopreispitivanje počelo ranije. Ipak, verujem da je bio zabrinut za mene, malo i za sebe, jer je ovo delovalo kao da pucam sebi u nogu. Da li ću moći da radim? Kakvo je stanje u svetu? Možemo li biti sigurni da se situacija menja? I da li ću, zbog toga, biti ograničen na neki način?“
U poslednih šest godina imao je samo jednog dečka sa kojim je nedavno raskinuo. Za ovu vezu kaže da je bila „veoma dobra“, kao i da se okončala mirnim putem.
„Osećao sam se da moram malo da budem sam. Toliko dugo sam vezan za neke stvari, bilo da je u pitanju moj brat, škola, snimanja… Ovo je prvi put u mom životu da sam neka vrsta slobodnog agenta.“
Tu je takođe i pitanje udobnosti i sigurnosti kada se vaš privatni i javni život ne podudaraju u potpunosti.
„Dabome. Međutim smatram da je ovo bila izvanredna veza sa dubokim prijateljskim odnosom u samoj njenoj srži. Bio je to centar moga sveta zvali to veza, prijateljstvo ili kako god. Da, bio je to izolovan odnos, ali živeo sam i voleo sam otvoreno u Los Anđelesu.“
Završetak razgovora koristim da sa ivice bazena na krovu hotela gde se nalazimo pogledam svetlucave nebodere Los Anđelesa. Ne mogu da se otrgnem utisku da je Charlie srećniji nego ikada ranije u životu. Kupio je kuću u elitnom delu grada, raduje se renoviranju, a naziru se i novi glumački izazovi. Dok mu lice sija od osmeha kaže mi: „Pravio sam greške, ali ne žalim za bilo čim!“
Razgovarao: Cliff Joannou
Izvor: The Attitude