Kažu da se Dragan Jovićević kulturom bavi već skoro dvadeset godina u šta je teško poverovati, jer je Dragan jedan mladolik, greškom bi se reklo tinejdžer, koji je novinar, urednik, filmski kritičar, scenarista i književnik. Šira javnost ga poznaje kao urednika rubrike kulture u NIN-u, organizatora Festivala srpskog filma fantastike, koautora knjige „Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike“ i autora knjige „Poslednja kap“… Za njega bi se reklo da je dobra prilika. Na nedavno završenom Merlinka festivalu u Beogradu gospodin Jovićević bio je i član žirija koji je dodelio godišnje nagrada za najbolji queer igrani i dokumentarni film, te smo iskoristili priliku da porazgovaramo s njim.
Tvoja knjiga „Poslednja kap“ ušla je samo u širi izbor za 63. NIN-ovu nagradu? Da li si zadovoljan plasmanom?
I jesam i nisam. S jedne strane izuzetno sam počastvovan što je jedan kompetentan žiri prepoznao kvalitet jednog žanrovskog romana, koji su kao po difoltu uvek prvi odstranjeni za velike nagrade. S druge strane, sasvim sam siguran da to što sam deo NIN-ove redakcije je itekako uticalo da se knjiga zaustavi na širem izboru, iako su procene bile da je zaslužila barem još jedan krug. No, s obzirom na to da je u pitanju prvi roman, pa još i tako neobičan kako po strukturi tako i po formi, ne mogu a da ne budem zadovoljan prijemom kod kritike, a još draže mi je, da priznam, to što je stalno dobijam komentare čitalaca, mahom neznanih, koji su u romanu iščitali sasvim tačno sav podtekst, koji sam u tu priču utkao.
Roman „Poslednja kap“se bazira na istoimenom kratkom filmu? Kakav je bio festivalski život filma i zašto si odlučio da napišeš knjigu po njemu?
Roman je proistekao sasvim slučajno. Miroslav Lakobrija naš majstor za specijalne efekte, Dušan Bulić moj kolega pisac i ja, sa sjajnom ekipom entuzijasta, snimili smo kratki film još pre osam godina, sa namerom da ga pretočimo u dugi. Film je bio dosta komplikovan za jednu no-budžet produkciju. Snimanje je dugo trajalo, imali smo na desetine kostima, CGI efekte, scene borbi… sve u svemu, u 11 minuta filma, čak devet je ispunjeno vizuelnim efektima i tako je film izašao nakon tri godine od završetka snimanja! Prikazan je na festivalima u Evropi i Americi, međutim svima je bilo jasno da dugog filma neće biti, jer ne postoji interesovanje za tu vrstu filma kod nas. Ideja za roman je zapravo nastala kao slagalica svih priča, koje smo hteli da uključimo u dugometražni film. Između ostalog, ako ništa drugo, napisati roman je znatno lakše nego snimiti film! Ili to barem tako izgleda… Ja sam prvu ruku romana napisao još početkom 2012. a eto, tek je sredinom prošle godine ugledala svetlost dana! Ali sam proces stvaranja, bilo da je snimanje filma ili pisanje knjige je neprocenjiv!
Kako je publika prihvatila tvoje vampire? Da li možemo očekivati nastavak „Poslednje kapi“ ili nam spremaš nešto sasvim novo?
Publika je iščitala vampire upravo onako kako sam i očekivao. Vampir je jedno interesantno biće! Koliko god da se filmova snimi ili knjiga napiše, on uvek intrigira. Roman je upravo zasnovan na tim intrigama i postavlja pitanje – zbog čega je vampir toliko usađen u čovečjoj podsvesti? Upravo iz tog razloga nisam ni hteo u romanu da izmišljam „toplu vodu“. Tu su svi arhetipski prizori vampira – od demonolikog bića do mislenog ljubavnika… Vampir je i političko uprizorenje. Oni uvek vladaju nad nama… Uvek je tu neko ko vam sisa krv. Naravno, savršeno je bilo igrati se sa svim tim referencama, dok sam stvarao roman. Što se budućnosti tiče, trenutno sam završio nekoliko kratkih priča i novela, pripremam objavljivanje nove filmske knjige za ovu godinu, a sledeći roman će biti nešto sasvim drugačije – jedna topla ljubavna priča. Naravno, ne mislite valjda da će ljubavna priča u mom interpretaciji biti i nežna?
Da li su vampiri postali besmrtni zahvaljujući pop-kulturi ili postoji nešto iskonsko što ih održava u životu?
Pop-kultura je napravila haos od jednog mitološkog bića kao što je vampir! Recimo, u nekim serijama poput „Vampirskih dnevnika“ ili filmskim poput „Sumraka“, vampiri potpuno gube svoj demonoliki oblik. Oni su najobičniji klinci koji, eto, imaju neke moći… Međutim, ono što uvek ostaje i što je meni naročito zanimljivo kad su ma kakve interpretacije vampira u pitanju, jeste da su oni uvek manjina! A ja sam uvek na strani manjina i kako onda da ne volim vampire! Iznenadilo me je kad je dobitnica ovogodišnje NIN-ove nagrade izjavila kako je ne interesuju manjine u književnosti! I, da stvar bude luđa, to su svi mediji preneli, neki čak stavili i u naslove! Kod mene je suprotno! Mene upravo interesuju manjine! Bilo da su seksualne, verske, nacionalne… Mi zavisimo od manjina i one od nas! To je neraskidivi deo sveta i moji vampiri u „Poslednjoj kapi“ su upravo to. S jedne strane tu je potpuno neprilagođen par ljubavnika koji kao takvi smetaju okolini u kojoj žive i prema kojima je većina netrpeljiva, a s druge strane tu je čopor od 11 vampira, koji su svako od njih, manjina za sebe! Roman počinje njihovom likvidacijom, jer je svet prema manjinama surov… Nisam se libio da se svakom karakteru s pažnjom posvetim. Da proniknem u to zbog čega su kao manjine nepoželjni. Sada često čujem pitanja čitalaca da li će možda biti zasebni romani o jurodivom svešteniku Ilarionu ili nežnom homoseksulanom vampiru Viktoru…
Zajedno sa Jovanom Ristićem izdao si knjigu „Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike“. Odakle ideja za ovu knjigu? Ima li, osim „Leptirice“ i „TT Sindroma“, fantastike u srpskom filmu?
To je upravo pitanje zbog kojeg smo i pisali knjigu! Mi smo godinama radili Festival srpskog filma fantastike, koji je nakon 10 izdanja stekao brojne fanove. Ljudi su počeli da snimaju filmove samo da bi ih prikazali na našem festivalu i mi smo shvatili da je vreme da sva ostvarenja koja u sebi sadrže fantastiku dobiju jedno kvalitetno izdanje. Na početku tog istraživanja, nismo ni slutili dokle ćemo stići! Uspeli smo da pronađemo čak 250 naslova, što dugometražnih što kratkometražnih, u kome je fantastika, bilo da je epska, horor ili naučna, našla svoje „utočište“. Neverovatni su primeri, od filmske bajke kao što je „Čarobni mač“, preko komedija tipa „Bokseri idu u raj“, do drama poput „Kičme“, kinematografija je sasvim neočekivano dobila jedan novi idiom – srpski film fantastike! Sasvim smo sigurni da ne postoji nešto slično u ostalim evropskim kinematografijama. Što znači da je naše nasleđe izuzetno bogato, pogotovo usmena književnost, brojnim fantastičnim pričama i pripovestima. Zato smo kao začetnika uzeli nemi film „Faun“ iz 1924. godine. Priča o fantastičnom biću dobila je još tada svoje filmsko izdanje. Neverovatno, zar ne… Fantastika je deo i naše svakodnevice. Mi živimo fantastiku i u realnom životu. Pa zašto onda ne promovisati srpsku fantastiku i šire! Srećom, Filmski centar Srbije je prepoznao potencijal našeg rukopisa, te je knjiga odmah i prevedena na engleski i imala izuzetnu recepciju na sajmovima knjiga u Zagrebu i Frankfurtu.
Da li će Srbija ikada dobiti neku svoju verziju „Gospodara prstenova“ sa slovenskim mitovima i bogovima?
Bilo je više pokušaja, međutim to bi podrazumevalo i ogromne finansije koje su pre svega prepreka. Ja sam uvek mislio da je naše nasleđe u tim neverovatnim fantastičnim pričama toliko bogato, da bi u Holivudu bilo neiscrpan izvor. Holivud se verovatno ne bi toliko oslanjao na Marvel, da ima naše folklorno nasleđe. Evo, primera radi – vratimo se na sekund vampirima! To je izvorno srpska reč i nastala je tokom prve austrijske komisije koja je još pre koliko vekova boravila u Srbiji, gde je istraživala prvo zvanično povampirenje na svetu! Tako su nastale priče o prvim vampirima, kao što su bili Sava Savanović, Petar Blagojević, Ruža Vlajna ili, najinteresantniji, Arnaut Pavle! Kad bi Holivud čuo te priče, svako od njih bi imao na stotine verzija filmova i serija dosad! Nešto poput Vampirskih hronika ili Drakule! Evo recimo Arnaut Pavle! Kao visoki oficir u kraljevskoj vojsci, odlazi u Grčku gde ga tamošnji vampir Grk sa kojim ostvaruje i emotivni odnos, pretvara u vampira. Da bi mu se osvetio, juri ga do Kosova, gde svog ljubavnika ubija, a onda se vraća u svoje selo i kreće neverovatna priča o njegovoj daljoj transformaciji! Zar nije već to film?
Koliko su prisutni queer momenti u srpskoj fantastici?
Više nego prisutni! Zapravo, queer i fantastika su nekako nerazdvojivi. Tu ne mislim samo na neke čudesne momente u komercijalnim filmovima – poput dugog poljupca Anđela i Đavola u „Mi nismo anđeli 2“ – niti na otvorenu queer tematiku u egzistencijalnim dramama – poput serije queer likova u „Životu i smrti porno bande“. Ja tu pre svega mislim na tu slobodu koju sobom nose i queer i fantastika. I jedni i drugi su izopšteni iz tog glavnotokovskog sistema. Prinuđeni su sami na sebe i kada kreiraju svetove onako kako njima to odgovara, apsolutno ne postoje granice! I to je ono što ih čini beskrajno zanimljivim. Meni pogotovo! Sećam se, kada sam počeo da radim u NIN-u, godinu dana nakon toga na jednom forumu povela se diskusija kako je jedan tradicionalni nedeljnik postao glavno glasilo za fantastiku i LGBT populaciju! Tek sam iz tog duhovitog komentara shvatio koliko sam zapravo preneo svoja interesovanja u sopstveni rad.
Ove godine bio si član žirija Merlinka festivala koji je dodelio godišnju nagradu za najbolje queer filmove. Kakvi su tvoji utisci o filmskoj queer ponudi u Srbiji?
S obzirom na činjenicu da je FEST prikazao više od 10 dugometražnih naslova sa LGBT tematikom, moram da priznam da je ponuda više nego zadovoljavajuća! Meni je na žanrovskom planu bilo najinteresantnije posmatrati te filmove. Od komercijalnog filma iz epohe poput „Kerol“ do malog nezavisnog horora iz Azije poput „Tužni čas“, opseg gde queer pronalazi način da se izrazi je fascinantan. To je ta sloboda o kojoj govorim. Kad se osvoji, beskrajna je… Ipak, čini mi se da Merlinka ostaje glavna baza, što je i logično jer je festival upravo tematski namenjen queer tematici. Ti kratkometražni filmovi su apsolutni biseri, kako i na koji način ljudi progovaraju o nekim stvarima, bilo da su bolne za njih ili izuzetno zabavne! U tom smislu, ne mogu a da budem nezadovoljan ponudom queer filmova u jednom homofobnom društvu u kome živimo.
Kako uopšte definisati šta je queer film?
To je već pitanje za elaborat. Ili možda doktorat! Queer traži svoju definiciju odavno. Postojali su brojni pokreti koji su davali određenja queer filma. Najlakše bi bilo reći da je queer film nešto što zadovoljava najšire potrebe LGBT zajednice. Kažem, to bi bilo najlakše, ali nije tako… Queer je mnogo širi pojam, koji zahteva žanr za sebe. Queer je pitanje oslobođenosti duha, odbacivanja stega. Čak mi se čini da bi moji omiljeni queer filmovi bili oni koji nemaju uopšte gej tematiku kao centralnu u priči, poput filmova „Otkačene lujke“ ili „Adore“, od pre nekoliko godina. Kao što je srpski film fantastike zahtevao svoju zasebnu oblast pa i idiom, čini mi se da je slično i sa queer filmom.
I za kraj jedno političko pitanje – kako upokojiti vampira?
Ja sam inače sklon stilizacijama, pa bih vas zamolio da ovo što ću reći ne doživite kao nasilje ili linč. Ali u mom romanu Poslednja kap ja upravo govorim o tome da, šta god izmišljali, vampir se upokojava vrlo jednostavno. Pa ću vam ovom prilikom to slikovito i opisati. Dakle, vampira treba prvo politi svetom vodicom kako bi se smirio. Onda probiti srce glogovim kolcem i odseći glavu. Onda telo treba zapaliti a glavu sahraniti. Ništa lakše! Ja bih samo na to dodao – treba sahraniti daleko, daleko odavde.