Događa se često da nas život – hteli mi to ili ne – podseti gde smo i dokle smo zapravo stigli.
Samo sedam dana nakon Parade, koja je prošla u slavlju i veselju, uz začuđujuće malu količinu javno iskazane netolerancije, usred Beograda odigrao se napad kao prepisan s početka LGBT pokreta u Srbiji – napad ne iz prikrajka, s maskama na licu, već javno, da svi vide, reklo bi se “bez blama”. Dragoslava Barzut i grupa njenih drugarica prebijene su na javnom mestu, u holivudskom stilu: osim povika “lezbijke, lezbijke!”, kao da je u pitanju osmo čudo sveta, dosad neviđeno, napadači su iskazali takav stepen agresivnosti, da je konobarica bila prinuđena da devojke zaključa u toaletu do dolaska policije, kako bi im spasila život.
Da ironija bude još veća, sve to događa se u godini kada Labris obeležava dvadesetu godišnjicu postojanja. Nije, naravno, ovaj napad pokazatelj neuspeha Labrisa na polju borbe za lezbejska ljudska prava, ali je u svakom slučaju paradigma ne samo za položaj LGBT osoba u Srbiji, već i za sve ono što se događa u gej aktivizmu – ugodno ušuškanom u organizacije raznoraznih hepeninga, a opet nekako distanciranom od svojih “krajnjih korisnika” i njihovih vrlo konkretnih problema “na terenu”.
Taj događaj takođe je podsetnik da je put do ostvarenja konačnih ciljeva još jako dug i da nismo ni blizu kraja.
BEZ LAŽNE SKROMNOSTI
Labris je zvanično počeo s radom 1995, između ostalog s telefonskom linijom za podršku ženama koje su se osećale izgubljeno u svom identitetu, ženama koje su trpele nasilje i uopšte ženama koje u to doba (doba pre interneta i društvenih mreža) nisu imale kome da se okrenu. Osim toga, bilo je tu tokom godina mnoštvo projekata i aktivnosti zahvaljujući kojima je ova organizacija – kako navodi dr Zorica Mršević, jedna od pionirki gej pokreta kod nas – postala “mesto okupljanja lezbejske zajednice, ali i stalno mesto njene nade i ponosa”.
Pomaka je bilo i u pravcu izgradnje društva u kojem se poštuju ljudska manjinska prava. Iako se iz današnje pozicije, a posebno u kontekstu gorepomenutog događaja, čini da većih pomaka zapravo nema, činjenica da se na formalnom planu mnogo učinilo.
“Tu Labris ima opravdanih razloga da ne bude skroman, jer je osim rada sa zajednicom, ogromnu energiju uložio u izmenu zakonske regulative i podzakonskih akata usklađujući ga sa evropskim standardima. Aktivistkinje Labrisa su bile uključene u izradu svih značajnijih nacionalnih strateških dokumenata, počev od strategije smanjenja nasilja nad ženama, strategije prevencije i zaštite od diskriminacije, preko strategije za poboljšanje položaja žena u Srbiji, kao i strategije za stvaranje podsticajnog okruženja za razvoj civilnog društva. Zajedno s drugim članicama koalicije, intenzivno se lobiralo na usvajanju zakona o zabrani diskriminacije, dok se danas radi na otvaranju diskusije o zakonskom rešenju koje će regulisati zajednicu života istopolno orijentisanih parova”, kaže za “Optimist” Jovanka Todorović, projektna menadžerka Labrisa.
“Osim ovih zagovaračkih aktivnosti, na inicijativu Labrisa Srpsko lekarsko društvo je 2008. homoseksualnost skinulo sa liste bolesti i time uskladio spisak sa Svetskom zdravstvenom organizacijom. U oblasti zdravstva Labris ima još jedan značajan uspeh. Naime, 2006. godine, na inicijativu Labrisa, izmenjen je diskriminatorni upitnik za dobrovoljne davaoce krvi. Jedno od važnih dostignuća Labrisa jeste i organizovanje Parade ponosa, najpre 2001, a zatim i 2009. godine, i sa tim u vezi pokretanje jednog drugačijeg diskursa i takve inicijative za koju će se kasnije ispostaviti da je uzela najveći deo medijskog prostora i izazvala ubedljivo najveće interesovanje javnosti. Izuzetno veliki broj ljudi priključio se kampanji “Stop diskriminaciji u udžbenicima”, koju smo pokrenule nakon urađene detaljne analize 26 srednjoškolskih udžbenika, i tu možemo da budemo zadovoljne efektom koje je ovaj knjiški primer zagovaranja iznedrio. Potpuno zadovoljne ćemo biti tek kada se odštampaju udžbenici bez diskriminatornog sadržaja na koji smo ukazale”.
Ističući da je dosta uspeha postignuto i na polju edukacije, Jovanka Todorović napominje da Labris više od deset godina organizuje redovne treninge sa zaposlenima u zdravstvenim centrima, policiji i medijima. Po njenim rečima, u postupanju policije se nakon treninga zapaža vidan napredak, sve je više prijava nasilja, kao i informacija o profesionalnom ponašanju policije u slučaju napada. Što se medija tiče, potpisnica ovih redova svedokinja je iz prve ruke svega što se uradilo. Iako na prvi pogled (kao i u drugim oblastima, uostalom), izgleda da nije mnogo toga učinjeno, trebalo bi se prisetiti medija od pre petnaestak godina. Primera radi, u to doba termin LGBT bio je potpuno nepoznat i neprihvatljiv novinarima i novinarkama, a silni su se kilometri prelazili i silni sati trošili na objašnjavanje zašto to “tako mora” i zašto je to ispravno i jedino moguće.
Čast svim ostalim organizacijama, ali Labris je u tom smislu bio prva, a dugo je ostao i jedina organizacija koja se uopšte ozbiljnije bavila medijima.
RUPE NA PUTU
Kada su u pitanju ciljevi koji nisu ostvareni, spisak nije toliko dugačak, ali su stavke na njemu izuzetno značajne, skoro pa presudne za život LGBT osoba u Srbiji. Između ostalog, tu je usvajanje zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, koji podrazumeva ne samo uključivanje očiglednih saveznika, već i rad na razbijanju predrasuda koje su po tom pitanju itekako prisutne kako u medijima, tako i među “običnim svetom”.
Upravo zbog toga, posao neće biti završen onog dana kada istopolne zajednice budu zakonski regulisane, već tek onda kada ljudi u takvim zajednicama budu mogli normalno da žive u svom okruženju. Napad na Dragoslavu Barzut, Predraga Azdejkovića i na niz drugih, javnosti nepoznatih gejeva, lezbejki i trans osoba, pokazuje da će upravo taj normalan život biti i najveći izazov. Ne samo za Labris, naravno.
U razgovoru za “Optimist”, dr Zorica Mršević napominje da je pokret za lezbejska prava danas koncentrisan uglavnom u Beogradu i da bi to trebalo da se promeni: “Lezbejki ima i van Beograda, kao i onih koji bi da podrže lezbejska prava. Takve grupe su potrebne i u manjim sredinama. Nije naravno na Labrisu da organizaciono premrežava celu zemlju malim labrisima, ali ipak, možda se nije uspelo u tome da se bude pravi uzor i inspiracija vanbeogradskih inicijativa sličnog tipa. Mada se na tome, znam, dosta radilo, ima više pojedinki širom Srbije, ali eto ne i organizacija”.
Probleme u ostvarivanju ovih ciljeva prave okolnosti u kojima Labris radi, ali – čini se – pomalo i “unutrašnji faktor”. Stavljajući predrasude na prvo mesto prepreka, Jovanka Todorović ističe da je osim predrasuda jako važna i izuzetno loša ekonomska situacija “koja dovodi do toga da se ljudi fokusiraju samo na svoje probleme, koji su egzistencijalni, te na ljudska prava gledaju kao na nešto ‘ekskluzivno'”. Takođe, ona napominje i da bi “diskurs naših kolega aktivista trebalo da bude odgovorniji ukoliko smo na istom zadatku”.
S druge strane, dr Mršević ističe i diskontinuitet unutar same organizacije. “Par godina radi jedna grupa, vodi Labris, udari svoj pečat, usmeri organizaciju u nekim pravcima u skladu sa svojim vizijama, podigne Labris na neki novi nivo, ali onda one odu, a novodošavše kao počinju neki svoj Labris od početka. To je možda ipak neka opšta boljka nevladinog sektora, ali uočavam je i kod Labrisa, i kod same sebe: jureći za svakodnevnim obavezama nemam nikakve veze sa Labrisom po par godina, pa kada ponovo dođem, otkrijem gomilu novih lica, oduševim se njihovom kreativnošću, energijom. Kada posle nove pauze ponovo dođem, onih više nema, ni jedne, a neke nove iznova otkrivaju dileme i opasnosti lezbejskog aktivizma, ličnog autovanja, pisanja i realizacije projekata, grupnu dinamiku”.
Štagod da su problemi i kakva god iskušenja tek očekivala Labris, nekoliko je stvari sasvim izvesno.
S jedne strane, urađeno je mnogo na formalno-pravnom polju, što je olakšalo život svim onim lezbejkama i uopšte LGBT osobama koje su svojevoljno ili sticajem okolnosti “ušle u sistem”, bile prinuđene da traže pomoć ili – eto – poželele da prošetaju Beogradom pod zastavom duginih boja.
Urađeno je mnogo i na afirmaciji samog Labrisa, koji je verovatno u široj javnost najpoznatija LGBT organizacija, iako nema “prepoznatljivo lice” – što je možda rezultat “diskontinuiteta” o kojem govori dr Mršević.
S druge strane, jedva su vidljivi pomaci u kontekstu javnog mnjenja: ispostavilo se, recimo, da je autovanje Marije Šerifović ili popularnost Elen Dedženeris na neki način zasenilo sve ono čime se Labris bavi. Sudbina je nevladinog sektora da u ovom ili onom trenutku ostaje u senci popularne kulture, i to zapravo i nije tako strašno, ali sve lezbejke ipak nisu ni Marija, ni Elen: one žive s daleko manje novca i podrške, s daleko više problema i prepreka koje moraju da pređu, a vrlo često i bez ikakve volje da stanu pod zastavu Labrisa ili bilo koje druge LGBT organizacije.
Šta ćemo sa njima? I kako se njima uopšte može pomoći u još uvek prilično zatucanoj Srbiji, u stalnoj ekonomskoj i političkoj krizi, koja doprinosi nasilju i predrasudama?
Na ta i na silna druga pitanja koja se tiču praktičnog LGBT života, moraće što pre, što jedinstvenije i što konkretnije da odgovaraju kako labrisice, tako i sve njihove kolege aktivisti.
Da ne bismo i neku sledeću prigodnu godišnjicu dočekali uz pesničenja u kafani i tenkove na ulicama.
Piše: Tamara Skrozza
(PRAVI) POČECI
Iako je 2015. zaista formalna dvadesetogodišnjica postojanja Labrisa, dr Zorica Mršević napominje da pravi “rođendan” ipak nije 1995. Ona za “Optimist” podseća na početke pokreta i put koji je Labris prošao pre nego što je formalno “rođen”:
“Na pitanje o datumima najbolje je odgovoriti kroz pitanje/paralelu – kada je nama rođendan? Onda kada smo došli na svet, odnosno kada nas je rodila majka, ili onda kada smo upisani u matičnu knjigu rođenih?
Labris je organizacija koja je nastala izdvajanjem ženske grupe iz Arkadije, kao prvobitne zajedničke organizacije žena i muškaraca za LGBT prava, koja je počela sa radom krajem osamdesetih godina. Početkom devedesetih, bila sam svedokinja sve većih razlika između muških članova Arkadije i žena koje su došle iz feminističkog pokreta, po sve većem broju pitanja – od dnevnih prioriteta, do pogleda na nacionalizam, pacifizam, ratna zbivanja, raspad Jugoslavije. Sve češće su ’92, ’93 ili ’94. godine, sastanci petkom uveče, iako još uvek otvoreni i za muškare, bili samo ženski susreti sa aktivnostima radioničkog tipa, preuzetog iz feminističkog pokreta.
Razdvajanje je bilo sve neminovnije, ali se to svakako nije desilo preko noći, niti u jednom određenom momentu. Na tome se radilo u periodu dugom par godina, uz mnogo dilema, nedoumica, različitih pogleda. U tom periodu, diskutovali smo razna organizaciona pitanja, između ostalih i naziv te planirane, buduće, samo ženske organizacije, i među predlozima postojalo je i ime Labris. Moram da priznam da sam se tada zalagala za pogrešnu opciju, koja na sreću nije prihvaćena, a to je da nam ostane ime Arkadija. Smatrala sam da mi ne idemo nikuda, da nastavljamo sa onim što smo radile u kontinuitetu bez prekida, da ostajemo kao jezgro nove organizacije sa svim iskustvima i postignućima Arkadije, a oni koji idu, treba i da smišljaju novo ime ako hoće.
Ipak, 1995. godine, jedna grupa žena je prelomila i odlučila se za jednu od predlaganih opcija tj. da se ta već uveliko postojeća organizacija nazove Labris, a nešto kasnije uspela je i registracija Labrisa kao nevladine organizacije. Labris je dakle nastajao kroz razvitak lezbejskog aktivizma, formirao se postepeno, profilisao ideološki i programski početkom devedesetih. Zbog toga je najtačnije da se ove 2015. proslavlja 25-ogodišnjica lezbejskog aktivizma. A radi kompromisa sa onima koje misle da je lezbejski aktivizam nastao pre 20 godina tj. baš onda kada su one došle, predlažem da proslavljamo „20 plus“ godina lezbejskog aktivizma, da ne oduzimamo same sebi 5 godina, jer je to naše vreme dragocenog iskustva, koje povrh toga i nije samo naše da bismo ga se olako i bezrazložno odrekle”.
Piše: Zorica Mršević