Homo promo je evoluirao u širi pojam koji kao korak koji sledi po završteku gay fatigue faze, odražava želju da se zakorači u sferu građanski prizornog i spokojnijeg života, bez odustajanja od vlastitih seksualnih preferenci
Izvorno izraz homo promo je ponikao iz naslova dokumentarca Jenni Olsen; u tom ostvarenju Olsonova je kroz kompilaciju trejlera i najava filmova iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka ukazala na neprolaznu kalkulantsku bojažljivost navodno liberalnog i naprednog Hollywooda u prikazu filmova koji se u većoj ili manjoj meri dotiču queer pitanja. Vremena se menjaju, a sa njima i priručna terminologija koja prvobitno uvek za cilj ima da podari barem privid preglednosti u okruženju haosa. Homo promo je tako evoluirao u širi pojam, šta više u svetonazor, koji kao korak koji sledi po završetku gay fatigue faze, odražava želju, duboko ljudsku i samim tim sasvim razumljivu, da se zakorači u sferu građanski prizornog i spokojnijeg života, bez odustajanja od vlastitih seksualnih preferenci.
Neki će brzopotezno u ovakvom pristupu prepoznati odsustvo lične hrabrosti, te odraz malograđanskog sna o srećnoj porodici, tihoj egzistenciji i plovidbi po sanjanom, plavetnom moru bez imalo talasa, ali će teško iko moći da pod znak pitanja stavi legitimnost ovakvog doživljavanja sveta. I svet filma je pratio ove promene, te otud i ovaj kraći pregled filmova, kvalitetnih i uspelih koji u izvesnoj meri ovaj stav uzimaju kao jednu od svojih uporišnih tačaka.
PLATA QUEMADA/BURNT MONEY (2000) – reditelj Marcelo Pineyro je pokazao kako bi u nekom boljem svetu trebalo da izgleda queer cinema. Ova zanatski briljantno izvedena, upečatljiva drama o potresima unutar burnog odnosa gay pljačkaškog para u Latinskoj Americi šezdesetih godina prošlog veka nameće se kao stalni filmski favorit kada se zasitite beslovesnosti i amaterskih budalaština kakvim queer cinema ovog novog milenijuma obiluje. Čini se da je ovo remek-delo iscrpelo i samog autora, te nakon njega Pineyro nikako da ponovo pogodi u metu, doduše, pružajući korektne i vrlo dobre filmove, ali u vidnom zaostatku za Spaljenim novcem.
JEFFREY (1995) – ova ekranizacija mnogovoljenog broadwayskog mjuzikla na planu osnovne začkoljice donela je zanimljivu inovaciju – Jeffrey, razočaran u ljubav i pogrešne muškarce ka kojima nesvesno prosto kao da hrli, odlučuje da se okrene celibatu. Time se pravi jasna suprotnost u poređenju sa uvreženim doživljajem o promiskuitetu kao jednoj od ključnih odrednica gay/queer identiteta. Posebna poslastica u ovom filmu svakako je epizoda Olympije Doukakis koja pojašnjava kako je došla do kote tolerancije i podrške za svog sina rešenog da promeni pol.
HA-BUAH /BUBBLE (2006) –u strogo kodiranom izraelskom društvu Eytan Fox istrajava na svojim pričama o izazovima i mukama ondašnjeg queer soja. Tokom čitave karijere Fox se uzda u moć jukstapozicije – njegovi junaci tako bivaju vojnici koji svoje ljubavne nesporazume razrešavaju na prvoj liniji fronta, i u Walk on Water upareni su potomak nacističkog monstruma i agent MOSAD-a, dok Bubble donosi priču o muško-muškoj ljubavi jevrejsko-palestinskog para. U sva tri pomenuta slučaja Foxovi junaci prvoloptaški i bučan aktivizam pretpostavljaju razrešavanju vlastitih intimnih čvorišta. Sa filmske queer ponude izraelskih meridijana treba svakako obratiti pažnju i na provokativnu dramu Eyes Wide Open (2009) koja se bavi aspektima zabranjene muško-muške ljubavi unutar na isključivosti sazdane zajednice ortodoksnih, hasidskih Jevreja.
THE OBJECT OF MY AFFECTION (1998) – ovaj fim Nicholasa Hytnera ni ne pokušava da prikrije svoju bajkoliku bit. Nakon bolnog raskida poduže veze Jennifer Aniston utehu pronalazi u svom prijatelju (tumači ga Paul Rudd), neskrivenom geju, ali i uzornom građaninu, voljenom učitelju u prestižnoj školi, a jednako nesrećnom u ljubavi. Kroz lik koji tumači Rudd u suštini ipak konzervativni Hollywood je jasno pokazao koliko daleko je spreman da ide u otvorenosti prema pojmu queera. Ne mari ni to što čitav film počiva na stereotipnoj postavci kao stena jakog prijateljstva straight žena i gay muškaraca, sve je oprošteno i sve prolazi kada je ovako pitko i filmski pismeno upakovano.
REINAS (2005) – donekle sličan otklon od dominatne stvarnosti pruža i ova mešavina komedija zabune i naravi. Kraljice iz naslova su majke (njih pet) koje se spremaju za grupno venčanje svojih gay sinova. Reditelj Manuel Gomez Pereira, često zlobno i nepravično označavan kao „B Almodovar“, i ovde pokazuje dosta takta, uzdržavajući se od direktnijeg komentara društvenog konteksta, koji bi ionako ovu priču samo udaljio od komunikativnosti, bajkovitosti i vedrog tona bez zadrške, a upravo su te odlike Kraljice učinile prihvatljivim za posetitelje bioskopa u većinski ipak konzervativnoj Španiji.
TOUCH OF PINK (2004) – brak kao motiv koristi i ova kanadsko-britanska komedija u režiji ne preterano poznatog Iana Igbala Rashida. Rashid svesno ovu priču o nevoljama mladog kanadskog muslimana koji, lišen stega svoje zadrte i verujuće porodice, napokon uživa u čarima otvorene homoseksualnosti u Londonu zadržava u okvirima lahoraste komedije o uprizorenim egzistencijama i diskretnim pokušajima da se područje borbe barem za jotu po jotu proširi. Glavnom junaku u velikoj meri savetima pomaže duh Caryja Granta kao ikonične pojave hollywoodske iza sedam brava zatomljene homoseksualnost (duh Granta odlično glumi Kyle Maclachlan).
THE KIDS ARE ALL RIGHT (2010) – ovaj prošlogodišnji hit i film ovenčan sa podosta relevantnih filmskih nagrada donosi efektnu inverziju u praktično glavnotokovski/studijski hollywoodski film. Dugogodišnja i stabilna veza dve u društvo potpuno uklopljene lezbijke (sjajne Annette Bening i Julianne Moore) zapada u krizu kada se u njihovim životima pojavi biološki otac njihovo dvoje dece (sada u burnim tinejdžerskim godinama). Lisa Cholodenko, jedna od udarnica lesbo filma viših produkciono-kvalitativnih sfera, ovde znalački preispituje dinamiku jednog atipičnog odnosa u nešto izmenjenim okolnostima. Tako je ovo prevashodno film o (ne)postojanosti osećanja i potrebi da se svako od nas sagleda iz što više uglova.
CONTRACORRIENTE/UNDERTOW (2009) – pomalo neočekivano iskliznuće u pravcu onostranog i naglašeno poetičnog donosi ova friška peruanska drama. Oženjeni mlađi ribar pati za svojim ljubavnikom u priči koja bi se dala podvesti i kao priča o duhovima. Autori sa dosta uspeha pobeđuju povremeno očigledna budžetska ograničenja, a ovo delo se nameće prvenstveno funkcionalno upotrebljenim egzotičnim i zanosnim lokacijama, kao i nepatvorenošću emocija koje čine kičmu ovog istinski nadahnjujućeg dela.
DEFYING GRAVITY (1997) – iskrenošću se preporučuje i ova britanska drama o nesnalaženju u turbulentnim tinejdžerskim godinama i zbunjenošću pred rigidnošću nametnutih rodnih uloga. I ova priča, koja se ipak prevashodno bavi pitanjem prijateljstva i odanosti u neuslovima i za čiju implicitnu naivnost i puritanizam neće baš svi ljubitelji queer filma imati sluha i strpljenja, povremeno kuburi sa budžetom, ali spas nanovo stiže u iskrenosti očito veoma nadahnutih autora.