Gotovo svakodnevno stižu vesti sa zapada o primerima dobre prakse o inkluziji gejeva u vojne snage, u čemu svakako prednjači Amerika nakon ukidanja čuvene Klintonove „don’t ask, don’t tell“ politike. Sindrom se širi planetom. Nedavno i u našim medijima naleteh na pompezni naslov „Gej je okej u Vojsci Srbije“, hvali se neki major kako seksualno opredeljenje nije prepreka za „stavljanje u službu otadžbine“, uz ovacije od strane (nekih) gej aktivista i poverenice Petrušić. Idila. Sve do jedne rečenice majora „to pitanje se uopšte i ne postavlja“. Ups, pa zar nije to upravo ozloglašena politika Klintonove administracije? Naravno da je okej biti gej u vojsci, dokle god se o tome ne govori. Dokle god si otelotvorenje hegemonog srBskog maskuliniteta i ni na koji način ne odstupaš od slike pravog Srbende. Pitam se koliko je „gej okej“ u slučaju, uslovno rečeno govoreći, feminiziranih homoseksualaca? Ili feminiziranih muškaraca generalno, bez obzira da li su gej ili strejt? Da li je i tu inkluzija stoprocentno uspešna? Ili se o nekim stvarima prosto ne govori, kao što se ćuti i kada je u pitanju crkva, ili sport…
Pitam se još, da li je to uopšte i bitno? Na kraju krajeva, zašto je uopšte važno biti prihvaćen u konzervativnim institucijama kao što su crkva, brak ili vojska. Protiv njih se treba boriti, a ne klanjati im se. Za brak možda i postoji neka manje-više validna argumentacija. Iako bi se kvir politika u suštini morala boriti protiv institucije braka i bračnih privilegija, u realnom životu veliki broj istopolno orijentisanih osoba trpi zato što ostaje izvan sistema. Mogu da shvatim da je zbog poseta u bolnici, nasleđivanja, sticanja zajedničke imovine… jednostavno važno da istopolna zajednica bude zakonski regulisana. Što naravno ne sme isključiti, kao što mi se čini da je prečest slučaj, oštru kritiku koncepta braka i težnju za ukidanjem njegovih privilegija, bez obzira na koga se sve te privilegije prošire.
Ono što mi nije sasvim najjasnije – zašto se gej pokret zapravo bori da uđe u instituciju kao što je vojska? Otkud potreba da se postane deo mašinerije formirane i dresirane za ubijanje? LGBT pokret u svojoj osnovi, i kod nas i u svetu, bio je anti-militaristički, antiratni, pacifistički. Ne bih ulazio u problematiku povezivanja LGBT pokreta i antimilitarizma u svetu, ali u našem kulturnom kontekstu itekako se nameće pitanje – Da li nam danas išta znači ime Dejan Nebrigić?
Jedan od osnivača pokreta u Srbiji, prvi homoseksualac koji je imao javni coming out, član Žena u crnom i pacifista. Antiratni mirovni aktivista, na liniji onoga što LGBT pokret i predstavlja u svojoj osnovi. Ubijen na svoj 29. rođendan, posthumno mu je dodeljena nagrada Felipa De Souza. Svakako da se Žene u crnom, koje nastavljaju mirovni aktivizam toga sećaju, ali naš mejnstrim LGBT aktivizam kao da je zaboravio na taj antimilitaristički momenat koji nose kvir politike u sebi. Kao što ga je i zapad prilično zaboravio. Fleksibilna liberalna politika i ljudskopravašenje koje uz politiku „poštujemo svačija prava“ zapravo održava na mišice do srži truli sistem i doprinosi očuvanju statusa quo. Bitno je samo da se asimiluje i integriše sve ono što sistem može dovesti u pitanje. Kada kriza bračnosti i porodice dostigne toliko visok nivo da heteroseksualni parovi gotovo u potpunosti napuste koncept, otvora se put istopolno orijentisanim osobama da isti rehabilituju. Zavijeno u formu emancipacije, zapravo se ponovo uspostavljaju kao poželjna norma „porodične vrednosti“, a kritički i mogu slobodno reći revolucionarni potencijal LGBT pokreta se potpuno pacifizuje. Sa vojskom je stvar još paradoksalnija. Umesto da se kritikuju militarizam i nacionalizam, kao dve idejne vodilje institucije vojske, teži se uključivanju u istu pri čemu zapravo institucija specijalizovana za ubijanje pacifikuje pacifiste da se ne bi borili za pacifizam. Niti će vojska biti manje zločinačka ako bude fer sa gejevima, niti će gejevi biti mnogo prihvaćeniji u društvu ako u njoj ćute da su to što jesu. A posebno ako ne ćute.
Simbol Arkadije je bio ružičasti trougao, a Nebrigić je sam sistem u kome je živeo nazivao nacional-socijalizmom, tvrdeći da se u svim totalitarnim režimima ugnjetavaju najmanje tri manjine – Romi, Jevreji i homoseksualci. Sa samim konceptom „totalitarnog režima“ ličnom imam veliki problem, iz jednog prostog razloga. U trenutku u kome pišem ovaj tekst saznajem za slučaj prebijenih homoseksualaca u Beogradu, građani Zemun Polja tuku svoje komšije Rome i na opštenarodnim protestima uzvikuju parole mržnje protiv njih, kao posledicu medijskih tekstova u kome su, potpuno neosnovano, oni okrivljeni za šugu koja se pojavila u pojedinim školama. Malo pre toga situacija „plavih anđela“ i još jedno neosnovano etiketiranje Roma kao „onih koji kradu našu decu“. U položaj Jevreja nisam preterano upućen, ali neke otvoreno antisemitske grupe i organizacije neometano vrše svoje funkcije. Osim toga što je „socijalizam“ smenilo divljanje kapitalizma, današnje društvo nije daleko od onoga što je Nebrigić opisao pre gotovo 15 godina. Nije li onda i ova naša demokratija totalitarizam? Možda treba shvatiti da je svaki sistem zapravo totalitaran? Pitanje za razmišljanje.
No, bez obzira na to kako ga definisali, gde je u današnjem „totalitarizmu“ pacifizam koji su nekad nosili Nebrigić i LGBT pokret? Gde je ružičasti trougao, gde je obeležavanje dana borbe protiv fašizma, gde je solidarnost LGBT pokreta sa Romima u Zemun Polju, gde je kritika rata, vojske, oružja. I sa ovolike vremenske distance i nesumnjivo velikih pomaka LGBT aktivizma u tom periodu – njegova osnovna misao ostaje i dalje sveža i aktuelna. Pokret treba da bude na strani onih koji su ugroženi. U vreme u kome je on bio aktivan, vojne snage su ubijale i klale nedužne civile. Na obe strane. Pa i nedužne vojnike. Nije da ih je neko pitao da li žele u rat ili se sa njim slažu, morali su da pucaju jedni na druge. Svaki od njih koji je stradao, bio „heroj“ ili „ubica“, bio „četnik“, „ustaša“ ili „balija“ – bio je nedužan. A ujedno i kriv. Kriv zato što je vršio zločine nad drugim isto tako nedužnim. Ma kako se percipirao rat, napad ili odbrana, nema tu krivih, ni nedužnih – zločin je zločin, ubistvo je ubistvo. Svi su jednako krivi u svojoj nedužnosti. Rat je prestao, ali ideologija koja je do njega dovela i dalje opstaje. Cilj svake vojske je, na kraju svih krajeva, ubijanje. Uglavnom maskirano u koncept „odbrane“ i „zaštite“, ali i dalje ubijanje. U takvom sistemu, svi su ugroženi. Shodno tome, pokret za prava ugroženih takav sistem ne može podržavati i težiti da se u njega integriše. Zašto onda uporno to čini?!
Piše: Nemanja Marinović