Kada je “Kurir” 29. novembra na naslovnoj strani najavio tekst “Monstruozno: Saznajte kako je gej banda silovala sina srpskog političara”, bilo je jasno da se u kršenju profesionalnih standarda otišlo korak dalje nego inače. Iako se Kodeks novinara svakodnevno krši kada je u pitanju diskriminacija LGBT osoba, ovaj put prekršeno je bar šest tačaka tog dokumenta.
No, nepunih mesec dana kasnije, “Kurir” je preduzeo jedan neobičan i hvale vredan korak: vrlo se korektno izvinio za počinjenu grešku. Iako izvinjenje ne menja činjenicu da su prvobitnim tekstom povređena elementarna ljudska prava više ljudi, ono ipak pokazuje da je kakav-takav dijalog na javnoj sceni ipak moguć, kao i da je neophodno redovno, agilno i bez izuzetka reagovati na ono što nas povređuje, što povređuje ljude koje volimo i što direktno utiče na stav javnog mnjenja o nekoj pojavi, na diskriminaciju i na stereotipe.
AUTUJ ME NA TRAFICI
Tekst o navodnoj “gej bandi” koja je navodno silovala nečijeg sina glatko bi mogao da uđe u antologiju beščašća sprske štampe. Pre svega, tu su objavljena puna imena i prezimena, kao i godišta četvorice mladića koji su osumnjičeni za krivično delo “dilovanja” droge i, samim tim, uživaju pravo na pretpostavku nevinosti – oni, naime, ne bi smeli da budu identifikovani na bilo koji način, a kamoli naznačeni punim imenom i prezimenom. Osim toga, njima se ovde na dušu stavlja krivica za koju nisu čak ni osumnjičeni – navodno silovanje, naime, još nije ni predmet istrage.
Nije mali broj slučajeva u kojima istraga pokaže da su prvobitno osumnjičeni, kasnije oslobođeni svake sumnje. Ali, šta ćemo s njima i njihovim pravima, ako su mediji prethodno objavili da su oni osumnjičeni? Kako će oni jednog dana – svom poslodavcu, prijateljima ili potencijalnim partnerima – objasniti da nemaju veze s nečijim ubistvom, silovanjem ili pljačkom, posebno u internet eri, kada imena, prezimena i medijski članci godinama ostaju dostupni? U prevodu: jedan novinarski iskorak iz profesionalnih standarda i etičkih normi, uništio je ili bar poremetio nečiji život.
Činjenica da su ovi momci označeni kao gejevi mnogostruko je problematična. Pre i iznad svega, prekršeno je njihovo pravo na privatnost. Postoji mogućnost da nisu gejevi, pa se ovakav članak može smatrati grubim atakom na intimu, neistinom koja može da utiče na njihove dalje odnose s okolinom. S druge strane, ukoliko jesu gej – greh “Kurira” još je veći. Možda se nisu autovali, možda ne žele da se autuju? I šta ćemo sad? Da idu okolo i rodbini objašnjavaju pravila medijske etike, ili da na brzinu obavljaju “razgovore” s neposrednim okruženjem?
Jedan od problema ovde predstavlja činjenica što se “Kurir” pozvao na neimenovane sagovornike – navodno “svedoke” i “sagovornike iz istrage” koji su navodno ispričali da su momci silovanog mladića najpre omamili drogom GHB, a da je tek “kada je došao svesti i shvatio šta mu se dogodilo, počeo njegov pakao”. Neimenovani izvor dalje navodi kako su “hakovali sve njegove profile na društvenim mrežama za upoznavanje”, kako su “nastavili da mu prete na sve načine da ih ne bi prijavio”, “ali je tinejdžer sve priznao ocu, koji je potom incident prijavio policiji”.
Ovakvim izveštavanjem, prekršena su dve tačke Kodeksa novinara Srbije koje se tiču istinitosti izveštavanja – jedna koja novinare obavezuje da prave razliku između nagađanja, pretpostavki i činjenica i druga, koja ih upozorava da ne iznose neosnovane optužbe o osobama o kojima izveštavaju. Ukoliko je informacija od izuzetnog javnog značaja, medijima je naravno dopušteno da se oslanjaju na neimenovane sagovornike – ali, to pre svega podrazumeva poverenje čitalaca u medij o kojem je reč i zaista izuzetno važnu temu, koja se tiče čitave nacije ili države. Ova informacija to svakako nije, baš kao što ni srpski mediji – đuture gledano – sasvim sigurno ne zaslužuju slepo poverenje čitalaca. Neimenovani izvori najčešće su izmišljeni, konstruisani i nepouzdani, a njihovo pominjanje uglavnom služi da bi se maskirale čiste laži.
NA GEJEVSKI NAČIN
Konačno, ono što je već na prvu loptu “bode oči” jeste označavanje grupe mladića kao “gej bande”. Čak i ukoliko su svi ono zaista gej muškarci, čak i ukoliko čine bandu (a to ne znamo), označiti ih kao “gej bandu” predstavlja kršenje i Kodeksa novinara, i zakona kojima se zabranjuje diskriminacija. Pre svega, nigde i nikada se za neku “običnu” bandu ne govori kako je reč o “heteroseksualnoj bandi”: to je naprosto nonsens, jer seksualna orijentacija bilo kakvog (navodnog) pripadnika bilo kakve (navodne) bande nije ni od kakvog značaja za ono čime se bande bave.
Naravno, neki bi mogli da pomisle kako je seksualna orijentacija zaista nevažna kada je reč o dilovanju droge, ali nikako nebitna kada je reč o silovanju mladog muškarca – tu je, reklo bi se, seksualna orijentacija važna. Međutim, kako god na prvi pogled izgledalo, nije tako. Silovanje itekako mogu da izvrše i heteroseksualni muškarci nad heteroseksualnim muškarcima, pa čak i žene nad muškarcima: silovanje, naime, nužno ne podrazumeva penetraciju polnim organom, pa čak ni seksualno uzbuđenje.
Osim toga, i ovde je važno da se naglasi kako ni kada se izveštava o “običnom” silovanju – ono koje izvrši heteroseksualni muškarac nad ženom – mediji nikada ne navode kako je osumnjičena osoba strejt, ili heteroseksualna. Bilo kakvo naglašavanje stoga predstavlja čistu diskriminaciju.
Sve u svemu, samo ovim tekstom, prekršeno je pravo na pretpostavku nevinosti, pravo na privatnost, obaveza novinara da razlikuju nagađanja od činjenica, obaveza da bez dokaza nikoga ne optužuju, a prekršeni su i novinarski standardi kojima se zabranjuje diskriminacija. Kao da ni sve to nije bilo dovoljno, u spornom tekstu navedeno je još i da je jedan od osumnjičenih “član LDP”!? Kao da je to užasno važno za prirodu krivičnog dela, ili kao da pripadnici drugih političkih grupacija ne siluju, ne kradu, ne lažu i ne ubijaju.
ŽALBA I ODGOVOR
Zahvaljujući svemu ovome, gorepotpisana se kao članica Komisije za žalbe Saveta za štampu žalila tom telu na tekst u “Kuriru”. Članovi i članice Komisije na to odnedavno imaju pravo, baš kao što pravo žalbe na slične sadržaje imaju i LGBT organizacije ili pripadnici LGBT grupa koji se osećaju lično pogođenim zbog objavljenih tekstova.
Uobičajena procedura u tim slučajevima podrazumeva da se žalba prosledi listu na koji se odnosi, da ovaj potom odgovori na žalbu i da se sve to na kraju nađe pred Komisijom koja o tome raspravlja i odlučuje da li je prekršen Kodeks novinara.
Ponekad, žalbe se reše tzv. medijacijom, odnosno dogovorom između redakcije i onog ko se žalio – što obično znači da redakcija objavi izvinjenje. Tu je, međutim, potreban poseban oprez. Ako neki medij u izvinjenju zbog homofobnog i diskriminatornog sadržaja istakne da se “izvinjava svima koji su se osetili pogođenim” ili “izvinjava ako je svojim izveštavanjem povredio nečija osećanja”, odnosno frazom u kojoj se ne prihvata odgovornost zbog počinjenog – to je, u kontekstu novinarskih standarda i medijske etike, potpuno neprihvatljivo. Jer, nije stvar u tome da li se neko osetio povređenim, pogođenim ili uvređenim. Stvar je u tome što je medij prešao granice dopuštenog i što mora da se izvini zbog svoje greške, a ne zbog toga što je to možda nekoga povredilo. Uostalom, nedopustiv je i taj snishodljivi ton – jer, ako kažem da se izvinjavam “ako” sam nekog povredila, ja zapravo ne mislim da sam pogrešila i da je taj neko imao “materijala” da bude povređen, već da je njegova povređenost samo rezultat njegovih ličnih slabosti, osećanja, percepcija.
Ukoliko se neko žali na diskriminatorne sadržaje, jako je važno da – u slučaju dogovora s redakcijama – ne dopusti neadekvatne odgovore i izvinjenja samo radi “mira u kući”. Neadekvatno izvinjenje takođe može da bude diskriminatorno.
“Kurir” je objavio adekvatno izvinjenje: “Redakcija ’Kurira’ izvinjava se što je u tekstu ’Gej banda silovala sina srpskog političara’, objavljenim 29. novembra 2016. navedena seksualna orijentacija osoba osumnjičenih za krivično delo, jer je to suprotno odredbama Kodeksa novinara Srbije.
Nije nam bila namera da time diskriminišemo pripadnike LGBT populacije, niti da kršimo pravo na privatnost osoba o kojima smo izveštavali, što Kodeks zabranjuje. Insistiramo da nadležni organi, u skladu sa zakonom, istraže sve okolnosti i postupak u vezi sa krivičnim delom za koje se sumnjiče navedene osobe dovedu do kraja”.
Mogli bismo, naravno, i ovom i ovakvom izvinjenju da nađemo mane, ali ono – što je u ovom slučaju najvažnije – ne podrazumeva dodatnu diskriminaciju, ne upire prstom u one koji su se “možda” osetili povređenim ili prozvanim i priznaje kršenje odredbi Kodeksa novinara Srbije.
Konačno, zašto je sve ovo važno? Važno je pre svega zbog toga što na način izveštavanja medija o LGBT ljudima može i mora da utiče svako od nas, ne samo urednici i novinari. Nema nikakve vajde od kukanja na medije koji su ovakvi ili onakvi, tim pre što postoje mehanizmi putem kojih se situacija može popraviti: u našem slučaju, to su REM (kao regulatorno, državno telo nadležno za elektronske medije) i Savet za štampu (kao samoregulatorno – od države nezavisno telo nadležno za štampane i onlajn medije). REM već neko vreme prate ozbiljne afere, ali svakako je neophodno da im se žalimo ukoliko imamo primedbi na izveštavanje radija ili televizije – čak i ukoliko se na žalbu “zaboravi”, bitno je da ona postoji “u papirima”. Savet za štampu odlučuje o ovakvim žalbama, a njegove se odluke sve više i pažljivije slušaju.
Kako god da okrenemo, bilo kakva žalba bilo kakvom telu pametnija je i konstruktivnija od pukog kukanja i zapomaganja nad onim što kupujemo na trafikama, gledamo na televiziji ili čitamo u onlajn izdanjima.
Piše: Tamara Skrozza