Moja tropska životinja, glavni junak romana koji čitam, je upravo imao snošaj sa momkom na plaži, a ja se brinem jer sam napaljena od gej scene.
Letujem svake godine najmanje sedamdeset dana. To je zato što sam slobodni umetnik koji svuda nosi svoj laptop na kome radi, zato što sam udata za biznismena koji želi samo najbolje za svoju decu i ženu i zato što su mi preci bili Titovi funkcioneri pa su kuće na moru sazidali na najlepšim mestima, u Boki i Dalmaciji. Ova tri važna faktora su odredile moj život manje više u poslednjih osam godina i eto mene na Jadranu.
Svako leto nam počne u Tivtu, gradiću u Boki koji je odoleo svim iskušenjima koji dopiru iz susedne Budve i uspeo da ostane fino, mirno, pristojno mesto sa ogromnom marinom u izgradnji. Dakle, savršen odmor za majku (mene) sa decom, bez muža (neko ipak mora da radi u našoj maloj zajednici). Ja u Tivtu napišem sve naručene tekstove, smršam, pocrnim, započnem novu knjigu, pročitam bar tri. I to sve u prvih nedelju dana. Onda se toliko smorim da počinjem da bivam nesnosna, smaram drugarice, decu, prijatelje na Fejsbuku, a kad uhvatim sebe kako šaljem mužu deset poruka dnevno uplašim se, jer poznavajući sebe, znam kako će se sve završiti. Nervozom, uz koju nevini ispaštaju.
Kao za baksuz ove godine sam ponela sve probably makes you horny knjige, od Kubanaca koji opisuju kako drkaju majmunu, do Peruanaca koji jebu sve što stignu na obali Amazona.
Sunce upeklo, temperatura je preko 36, na plaži smo. Moja tropska životinja, glavni junak romana koji čitam, je upravo imao snošaj sa momkom na plaži, a ja se brinem jer sam napaljena od gej scene. Pitam druga Marka šta mi je, kaže mi pališ se na kurac, to je sve, ne brini dušo, strejt si. Teši me još pola sata kako ja nisam tip koji je nesiguran u svoju seksualnost, samo sam nestrpljiva. Ipak mi je ovo već, kako kaže, dvadeset drugi morski dan.
„Aman ženo, bez muža si na moru. Jedeš školjke, more te mazi, so te golica, babe ti čuvaju anđele dok ti samo razmišljaš…“
„Nikad mi nije bilo ovako…“, šapućem u slušalicu sramežljivo dok u 10 ujutru na plaži gde se nalazi vaša napaljena kolumnistkinja, puštaju Serge Gainsbourg i Jane Birkin.
„Isuse, slušaj šta su pustili…“ okrećem telefon prema obližnjem kafiću.
…Oh, mon amur… comme la vague irresolu je vais je vais et je viens… entre tes reins et je…
„Baš nemaš sreće, Mašo… skoro si gola na plaži, čitaš o jebanju, misliš na jebanje i slušaš o jebanju… Zovi muža i plači!“
Plačem jer kasnije popodne saznajem da ćemo se videti tek za par dana. Nemam vibrator, nemam u blizini ni jednog gej drugara s kojim mogu da pijem koktele koji će da mi skrenu misli, drugarice su mi uglavnom zaposlene žene kojima odmor počinje u avgustu, ne pijem vino da mi libido ne bi još više proradio i odlučujem da čekam bez kukanja.
How much of human life is lost in waiting? Waiting is trap! Between wish and the thing life lies waiting… waiting and more waiting…
Kasnije preko Skajpa pričam sa Markom, kaže mi kako je zaljubljen, pokazuje mi slike svog novog dečka, ja besno izjavljujem kako nije fer i da je nama ženama sve teže, em smo verne i samim tim uskraćene, a i da nismo ne bismo mogle da imamo toliki izbor među lepim muškarcima. Ljubomorna sam na druga pedera. Ne kažem mu to, ne kažem to nikome i mislim i kad bih rekla to, pomislili bi da sam poludela. Kažem mu da nisam sigurna da je sto posto gej, iz zlobe, na šta se on smeje i pušta mi neki makedonski hip hop uz reči da je njegov Makedonac suviše lep da bi bio strejt.
„Sledeći put povedi mene na more. Čuvaću ti decu…“
„Ne pada mi na pamet, dok ja sama ležim na ležaljci ti da se muvaš sa spasiocima na plaži. Ne bih to podnela.“
„Ne možeš sve da imaš u životu. Ćuti i uživaj i ljubi klince!“
Moj muž je došao, najzad. Krstarili smo, obišli sva moguća hrvatska ostrva, pili vino na Stradunu, jedrili, vozili se u gliseru, skuteru. Spavali na brodu koji se ljulja, pecali sa pramca, izronili stotine školjki. I iskrcali smo se u Dalmaciji odakle je on otišao na avion i nazad na posao, a meni su u malom morskom mestu u sred Splitsko-dalmatinske županije srce i ona stvar bili na mestu.
Od tada čitam ruske klasike. Ne slušam muziku. Gledam samo trilere. Ujak mi nudi kamenice i ostrige i smeje se. Kaže, ne brini one deluju samo na muškarce. Ok, jedem ih i uživam. Morski dan, pedeset i osmi.
Marko me ponovo zove posle nekoliko dana i priča kako je toliko zaljubljen da zbog dečka uči makedonski jezik.
„Neko je jednom rekao kako homoseksualci samo imaju seks a vi strejtaši se samo zaljubljujete. To je potpuna neistina, svako želi da ga vole i da voli…“
„Ja sam završila sa zaljubljivanjem, samo hoću seks!“
„Joj… što si dosadna, kad se vraćaš kući?“
„Uskoro…“
„Sakam te.“
Sakam i ja njega, tog morskog skoro sedamdesetog dana, kažem mu.
Sakam što se vraćam kući. Sve je to lepo, svi mi zavide. Sedamdeset dana gledam u pučinu, u najneverovatnije zalaske sunca, obilazim najlepše plaže, kupam se u najčistijem moru, jedem najsvežiju ribu i pijem najbolja vina. Pišem, čitam, spavam zagrljena sa anđelima, mirišemo na borove i kamelije.
Na brodu širimo ruke kao da letimo, koža nam je glatka, usta ispucala. Ja sam jedna srećna morska mama tih sedamdeset dana.
Sedamdeset prvog dana sam srećna gradska žena.
Maša Rebić je rođena 1975. godine u Beogradu. Tokom prethodne decenije postala je jedna od najpopularnijih spisateljica mlađe generacije. Njeni romani “Sponzoruše”, “Devojke iz kraja”, kao i zbirka priča “Ludorije, štikle i stvaran život” doživeli su brojna izdanja, mesecima su se nalazili na listama najprodavanijih knjiga u Srbiji i dokaz su da u Beogradu postoje autentični bestseler-pisci.
Godine 2010. u „Laguni“ je objavljen njen novi roman “Cvet mog života”.