Već smo i ovde, na stranicama nekih od ranijih brojeva Optimista, naravno, nekim drugim povodima, pisali o tome kako bi zbilja po sve u ovom čvrsto ustrojenom krugu (autor-saradnici-teme-kvir tematika-emiteri-gledaoci kao krajnji konzumenti) bilo dobro da Rajan Marfi malo uspori, ako već ne može, ako dugo već očito nije kadar da predahne na izvesno vreme. Novi povod je njegova petodelna (dakle, mini) igrana serija biografskog tipa, u čijoj je žiži žiže znameniti Halston, legenda mahom američke visoke mode (i pratećih konzumerističkih pododeljaka i dugog niza neumornog tezgarenja) krajem šezdesetih, tokom čitavih sedamdesetih i delom i osamdesetih godina prošlog veka. Srećom po sve, nije sve tako crno, jer ima ovde i dobra a relevantna i po krajnji ishod ipak blagotvorna dobra vest – iako stoji iza serije kao celine, iako je evidentno i u ovom slučaju ima ogroman deo kontrole nad njenim duhom, suštinom, sadržajem, formom i izgledom, Rajan Marfi ipak nije i režirao pomenutih pet epizoda ovog serijskog biopika sročenog za potrebe takođe nezaustavljivog Netfliksa. Tako da Halstona možemo da smatramo svojevrsnim predahom, i dobro je što je tako, jer samo uz podosta samokontrole sa njegove strane uopšte i ima osnova očekivati da će Rajan Marfi, u međuvremeno dobrano i, reklo bi se, dragovoljno ogrezao u brzopotezni treš upitnog ukusa i smisla, ikada ponovo moći da nas obraduje i zaduži remek-delima i krajnje sugestivnim i rečitim dokazima filmske veštine mu, a to se svakako i mirne duše, praktično u trenu može ustvrditi za dva ranija Marfijeva filma, „Trčanje sa makazam“a i „Normalno srce“.
Dakle, nije Marfi, nego je Halstona o kome je ovde reč režirao takođe mnogouposleni Danijel Majnehen, koji se sa Marfijem već sarađivao na nekim od epizoda druge sezone „Priče o američkom zločinu“ (one o ubistvu Versaćea). Ovde je ta naoko puka faktografska stavka (jer, u ogromnoj većini posve međusobno raznorodnih konkretnih slučajeva, u biti uopšte nema razlike između epizoda i viđenijih serija koje su režirala prestižnija imena i onih na kojima su radili provereni i pouzdani rutineri) izrazito važna, jer dosta brzo, možda već tokom prve trećine prve epizode Halstona postaje očigledan taj vidno i osetno smireniji rediteljski i autorski pristup, te dobrim svojim delom Halston ipak „odiše“ nešto ozbiljnijim tonom i nešto zauzdanijom treš estetikom za skupe pare, koja je već dosta godina unazad konstanta i jedna od udarnih odrednica Marfijevih rediteljskih angažmana i doprinosa. Da zabune ne bude, ima i ovde podosta upadljivih i diskutabilnih iskliznuća u tom pravcu (recimo, prizori iz treće epizode u kojoj čuvena i cenjena kreatorka parfema (u tumačenju tu zalutale, pa potom i poniženo-protraćene Vire Farmige) u trenu pristaje da detaljno ponjuši nošene gaće Halstonovog ljubavnika, ili scena iz završnice u kojoj Halston tokom svoje prve posete (za priče ovog tipa ili iz narečene ere) nezaobilaznom klubu Studio 54 već posle dvadesetak sekundi i desetak koraka na upadljivom mestu prve galerije u prisustvu brojnih zvezda i viđenijih zvanica ugleda istog tvog ljubavnika u punom analnom zanosu nad nepoznatim mladićem); ipak Majnehen je reditelj drugog kalibra te, koliko je to uopšte u znatnijoj meri i bilo moguće, nastoji i uspeva da priči podari i obezbedi mirniji, promišljeniji i decentniji opšti ton, što onda, u krajnjem zbiru, ovu seriju u zadovoljavajućem vidu i obimu izdvaja od skorijih Marfijevih radova iz praktično istog mu „rasadnika/legla“.
Majnehen uspeva da jasno mapira i u prvi plan istakne krucijalne i/ili prevratničke tačke u Halstonovoj biografiji, kao i da na filmski konsekventan i komunikativan način ispriča priču o jednom suštinski iznimno nedopadljivom liku, kod koga je okorelo samoljublje tek jedan u dugom nizu i falinki i opterećenja mu. S druge strane, pak, u velikom broju situacija prikaz Halstonovih životnih izbora, stranputica, autodestruktivnih poriva, batrganja i posrtanja na putu kao neumitnom nesrećnom kraju i poraznoj dekadenciji zastaje na tački „pešačke“ ilustrativnosti, gde lako upada u oči da pojedinačne scene doslovno i bez preterane finese tek ilustruju epizode koje su autori smatrali posebno značajnim za istaći i potcrtati unutar tog očitog izobilja anegdotske i činjenične građe od koje se krenulo u ovaj projekat.
Osim vrhunskog dizajna (kao sasvim očekivanog dostignuća, jer, ako ćemo pošteno i iskreno, na to se moglo računati i pre odgledanog prvog minuta prve epizode), te primetne poletne i zgodne žovijalnosti u načinu pripovedanja i pristupu Halstonovoj biografiji i na ličnom i na profesionalnom planu, kao i već pohvaljene Majnehenove postupnosti i odmerenosti, Halstonov vrhunski adut je Juen MekGregor u naslovnoj roli. Istina, imao je on i zrelijih i uspelijih rola u zbilja dugoj mu karijeri, ali i ono što je pokazao u ovoj ulozi, vidno određenoj konsekventno u delo sprovedenoj persiflaži nešto zauzdanijeg tipa predstavlja značajan dar ovoj mini-seriji u celini odmeravano. Međutim, ponovo ako ćemo i pošteno i iskreno, i u sadržinskom, i u značajskom, i u kinestetskom smislu znatno više smo na istu temu pre samo par godina dobili od i iz istinski odličnog istoimenog dokumentarnog ostvarenja scenariste i reditelja Frederika Čenga.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 60 – jun 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
