Da li je potrebno da se duhovnost u verskom obliku vrati u gej zajednicu tako što će se najpre vratiti u modu? Namerno naglašavam veru naspram bavljenja filozofijom ili jogom, naspram self-help psihoterapije, pisanja poezije i drugih načina na koje čovek hrani svoj duh. Jer, ne znam da li ste i vi primetili, ali nekako se čini da je u poslednjih 20 godina pravoslavlje među našim redovima poistovećeno sa zastarelim, nazadnim, ruralnim, provincijskim, tradicionalnim, pa i režimskim, te je čak lakše priznati da baba nije sa Vračara već iz Valjeva, nego da si pravoslavac (ili pripadnik neke druge denominacije, premda je to u našoj većinski pravoslavnoj zemlji ponekad i egzotično). Toliki otklon od religije na ovim prostorima nije donelo čak ni bolećivo Prosvetiteljstvo. S druge strane, viđamo sve više LGBT+ ljudi koji su ateisti ili agnostici. Obično kada neko kaže da je agnostik, sledi čuveno: verujem da nešto postoji, samo ne znam kako to da definišem. Super. Šalji to na Dživdžan zbori. Tu su danas i razna druga verovanja: nove religije, religije mladih, mistične zajednice, alternativa i druge, koje obrni-okreni ili odbacuju ili prihvataju svet. Kao da je to pitanje pola pa da uživate slobodu da date 100 različitih, novih i intrigantnih odgovora. Nije teško dijagnostifikovati gde je žarište. Postoji poseban metod kom pribegavam, a to je prosto pitanje: valja l’ za instagram? Ako ne valja, znači da je obojeno dobrovoljnom jednostavnošću, zbog čega se u potrošačkom društvu neće naći na rafovima – ni u delu gde je svež materijalizam, ni tamo gde je smrznuti konzumerizam, nikako kod bio- i organskog kapitalizma, a tek ne kod delikatesa i mejnstrim prerađevina. Međutim, ne zaboravimo da je naš ulazak u svetsko potrošačko društvo označio u našem narodu i početak lavine kardiovaskularnih bolesti. No dobro. Činjenica je da se problem ovakve reakcije na Zapadu pojavio još davnih dana, a da mi po običaju uvređeno šepamo za avangardom, verujući da to zapravo ona trči od nas.
Ne postoji zajednica u Srbiji koja više pati od krize modernosti od gej zajednice. Živimo u vreme brzih promena. Vodimo nekonvencionalan život. I to na Dživdžan zbori. Ista ta kriza modernosti koja nas potresa nije poljuljala naše poštapanje drugim vidovima duhovnosti – verovanjem u harizmatične vođe, idole, mlado sledbeništvo, mesečeve mene i retrogradnost planeta, tarot, vidovnjake, vlašku magiju, jogu, gurue, protok energije kroz stambeni prostor, lajf-koučing, konceptualne albume, Netfliks, broj onih koje pratiš naspram onih koji te prate, razvod Dalile i Dejana i druge. Ne, najozbiljnije, izgleda da je samo vera (u ovom slučaju pravoslavlje) priča za malu decu. Znaćete o čemu vam govorim, a o čemu sam već pisao, kada vaš kolega ne zna koja mu je porodična slava pošto njegovi ne slave, kada vaš dečko ne zna kad je Sretenje (pošto je taj datum važan, je l’ samo iz verskih razloga) ili ne posti na Veliki Petak. Ja sam jedan sličan momenat imao nedavno, na razgovoru za posao, gde mi fini dekica kaže kako ne voli Božić jer mu je previše kič, ali njegov partner insistira na obeležavanju praznika u punom sjaju. Rekoh da se ne bih složio da su naši božićni običaji kič.
– A ne, ne naši. Mislim na ovaj 25, katolički. Naš i ne slavimo, pošto nije praktično. Mislim, unositi slamu u kuću, paliti badnjak i to. Uostalom, mislim da I kod njih polako dolazi do zasićenja.
Lako je njima da im dođe do zasićenja jer – oprostite što ću ovo reći – u kolikoj meri kulturni identitet jednog Amerikanca, Kanađanina ili Norvežanina određuje njegova verska pripadnost? Apsolutno nigde u svetu religija nije tako vedrila i oblačila istoriju kao što je u predelima oko Sredozemnog mora – ne zaboravite, gde i mi pripadamo, iako vam možda govore da su nam bliže Rusija i Kina. Opet, znaćete o čemu govorim kada budete bili sa desetoricom Italijana, od kojih će devetorica nositi krst oko vrata, ili desetoricom Arapa, od kojih osmorica neće jesti svinjsko meso niti piti alkohol. Sličnih momenata privrženosti življenju primerenom veri predaka, nažalost, u srpskoj gej zajednici sve je manje, nestaju i odumiru. Neko jednom reče da zaborav Boga ne znači i smrt Boga, i da su različiti intervali verskog žara poznati istoriji. Međutim, uzmemo li u obzir zbog čega je nama pravoslavlje mnogo više nego što je jednom Kanađaninu njegovo katoličanstvo (ili protestantizam), gubljenjem vere gubimo se i mi. I dok se tražimo, preživljavamo krize identiteta, plaćamo da nas slušaju i budu nam saputnici na stazama samospoznaje, dok pokušavamo da shvatimo ko smo zaista, boreći se sa problemima koji nisu svojstveni našem podneblju, jedan DNK analitičar će vas – kao što je mene – šokirati rečima da će vam uz pomoć vašeg prezimena, mesta porekla i krsne slave reći ko ste 300 godina unazad, i ko biste mogli biti u budućnosti.
– Uostalom, šta je to slava? – pitala je jednom majka mog bivšeg, Holanđanka. – Je l’ to nešto slovensko, pa otud koren reči? Ili samo srpska kulturna zaostavština?
– Draga Ineke, to je evropska kulturna zaostavština, budući da su nekada svi Evropljani imali svoje kućne duhove ili duhove predaka ili lare, kojima su odavali počast i prinosili žrtve. Jedino su ih Srbi na taj način odnegovali do dana današnjeg, davši im druga imena i obličja ranohrišćanskih i vizantijskih svetaca.
– Ali ja sam mislila da ste pravoslavci. – rekla je zbunjeno.
Pa i jesmo. Jedino što nama pravoslavlje nije samo religija, već i istorija, politikologija, književnost, muzikologija, umetnost, sociologija i psihologija. Otud je otklon od pravoslavlja kod srpskog gej muškarca (kao i kod Srba uopšte) poput presecanja duhovne arterije – početak odumiranja svesti o sebi. A upravo su i slava, i Badnji dan, i Uskrs i drugi, ne samo verski praznici koliko i istorijski povratak kući (istini za volju, češće majci nego ocu), gde je svaki povratak kući – pa makar u njoj dočekalo i neslaganje – suštinski povratak sebi.
Zbog toga moram da se vratim na moje pitanje sa početka, i na čekanje trenutka da religija postane instagramična. Pisao sam ove redove gledajući poslednju epizodu popularne „Crne svadbe“, gde glavna junakinja postaje monahinja. To ne bi bilo toliko vredno share-a da ona pre toga nije cenjena psihološkinja, samostalna žena 21. veka u ozbiljnoj lovi, borkinja za ljudska prava, podjednako visokih i konjskog repa i potpetica, sa oporim beogradskim akcentom. Takve žene u stranim produkcijama stubovi su nosači popularne gej kulture. Sedeći u svom stanu, u kome kao u grotlu kuvaju estetike i Almodovara i Bergmana, energije i Beti Dejvis i Milene Dravić, gde vibrira duh – kako „Đavo nosi Pradu“, tako i jugoslovenskih bifea, gledao sam Jelenu Đokić kako postaje monahinja i pitao se kako smo došli dotle da nam je sam čin monašenja, a pritom jedne takve žene, ravan plot twist-u. A moja sestra još reče na glas da će je verovatno ispisati iz serije, čim je tako završila. Pitam se da li je će ovo biti istorijski trenutak kada majkama prestajemo da čestitamo Mother’s Day i ponovo počinjemo da ih vezujemo za Materice, kada ponovo idemo na uranak u noći pred Ivanjdan, kada znamo šta je česnica a šta vasilica, šta je slavsko žito a šta panaija, i to ne mora da znači da se moramo odreći Noći veštica, Dana zaljubljenih i drugih. Trebalo bi da vizuelno zanosna „Crna svadba“ doprinese tome, da ljude približi – pa i ako ne samoj veri, onda makar njenim simboličkim i obrednim izrazima koji su nerazdvojni činioci tradicije našeg naroda.
Voleo bih na kraju da naglasim da razumem nedostatak ljubavi između gej zajednice i Crkve. Razumem želju za prihvatanjem kod jednih, i prkošenje promenama kod drugih. Osuđujem ravnodušnost crkvenih institucija na nasilje nad seksualnim manjinama koje se često vrši i iz verskih pobuda. Zaista vam kažem, razumem licemerje hrišćanske Crkve.
– Da li si svog silovatelja zadovoljavao i na druge načine? – pitao me je letos monah na Ostrogu, a ja ostadoh bez teksta u neverici.
Ali šok od neobičnog izbora reči brzo je ustuknuo pred strahom koji se pojavio niotkuda.
– Počelo je da te uzbuđuje. Da li si za te usluge uzimao novac? Živi u celibatu makar godinu dana. Posle ćeš imati želju koju neće biti lako obuzdati, pa će ti biti lakše da promeniš cilj svojih žudnji.
Danima i noćima, šta? Nedeljama! Tražio sam duhovni probiotik, koji je trebalo da odagna sve demonsko što se zapatilo posle tog razgovora. Posle nekoliko stotina pregledanih video-zapisa u kojima su različiti duhovnici govorili o različitim temama, otišao sam u jednu skrovitu zadužbinu Nemanjića i ponovo našao svoj narušeni mir, duboko ubeđen da mantija ne znači spasenje.
– Dete moje, ne dozvoli da te zatruju tim mitovima o starozavetnom božanstvu osvete. Ne padaj na verski fundamentalizam, niti na oboleo muški princip discipline u hrišćanstvu, koji je skrajnuo ženski princip milosrđa. Ne nosi breme koje nije tvoje da nosiš. Ako ti je već lako da poveruješ da Bog postoji, zašto ti je teško da veruješ da te voli takvog kakav jesi? – tim rečima jedan dostojan sveštenik me ispratio put Beograda.
Homoseksualci koji izlaze iz ormana i javno priznaju da su vernici, iz ovog tla na kome počiva naša civilizacija rastu kao cveće među korovom. To su junaci svih epova Potrošačkog ciklusa. Iznikli pod svodovima patrijarhalnih obrazaca, u ovo vreme krize modernosti, njihov je život neprestano učenje o tome kako živeti sam sa sobom. Njihovo pravoslavlje nije licemerno niti nedostojno, niti ukaljano nekim urođenim grehom, već je beskrajna i postojana, mirna introspektiva. Oni su te ruže saronske, ljiljani u dolu.
Piše: Miloš Perišić
Više tekstova iz broja 63 – decembar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
