Srbija nije samo pojam na geografskoj karti; Srbija je projekat u izradi. Srbija je vizija napredne i uspešne zajednice koju gradimo svi mi. Ko god je Srbiju terao napred morao je da trpi bičeve polupismene mase koju je vukao za rogove: Knez Miloš, i Dositej Obradović, i Zoran Đinđić, i Biljana Srbljanović.
Ne tako davno, u jednom hotelu u zapadnoj Evropi, Patrik Pavlović, moj istopolni supružnik, je popunio registracioni formular. Čitajući prezimena, radnik hotela ga je upitao:
“Da li ste vi braća? Odakle ste?”
“Ne, ne”, Patrik odgovora, “ovo je moj muž. Mi smo Srbi.”
Odluka mog muža, inače rođenog Britanca bez kapi slovenske krvi, da se deklariše kao Srbin me je naterala da razmislim o tome kako gej i nacionalni identiteti ne treba da budu u konfliktu, i zbog čega sam ja ponosni državljanin zemlje u kojoj tri četvrtine ljudi misli da je “homoseksualizam” bolest. Ovo je priča o identitetu nepotrebno odbačenom i mukotrpno povraćenom.
Intelektualni azil u gej internacionali
Tokom buđenja srpske nacionalne svesti iz jugoslovensko-socijalističke kome, još kao tinejdžer sam primetio u sebi karakteristike umerenog srpskog nacionaliste i monarhiste demohrišćanskog tipa. Ali, slušajući tobože srodne političare, shvatio sam da je u Srba tada postojao samo jedan oblik patriotizma – obavezno paleo-pravoslavni, podrazumeva se homofobični, i skoro uvek na štetu drugih naroda po ključu “nož, žica…”.
Meni su ti ogadili patriotizam. Za vreme mog političkog sazrevanja, a tokom srpskog orgijanja oko Karlovca, Karlobaga i Virovitice, “suspendovao” sam svoje članstvo u redovima srpskih patriota. Prvo sam generalizovao da su sve srpske patriote obavezno po kalupu Šešelja i Mladića. A onda sam i naivno rezonovao da, ako oni neće mene “pedera”, neću ni ja njih, čak ni one umerene koji nisu žedni krvi. Redovno putovanje po svetu i školovanja u liberalnim društvima je od mene napravilo svetskog čoveka, i mislio sam da je mesto rođenja samo nebitan rezultat životne lutrije. Grešio sam.
Neminovni povratak ognjištu
Pre nekoliko godina sam se, po ko zna koji put, selio iz jedne belosvetske metropole u Srbiju. Ali, za razliku od prethodnih povrataka, taj put sam primetio čudan osećaj u stomaku kada sam video zastavu tada već nezavisne Srbije na aerodromu u Beogradu. Namrgođena lica graničara su mi još uvek bila ružna i odbojna, ali su mi takođe bila bliska. U redu za pasoš kontrolu stajao sam pored porodice sa malom decom na povratku sa letovanja, a njihove reči “sine”, “sunce” i “ljubi te baka” su zveckale u mojim ušima.
Shvatio sam da je ovo (i samo ovo) moj narod, da su ovo moji ljudi, i da je ova zemlja moj jedini iskreni dom. Više sam vezan za Srbiju i srpski narod nego što bih ikada mogao biti i za najprogresivniju državu na planeti. Kakva god da je, moja je, i umesto što se od nje distanciram, pametnije je da radim na tome da Srbija postane bolja zemlje za mene i za sve nas.
Manifesto progresivnog patriote
Nije lako biti gej muškarac i mahati zastavom na Wimbledonu posle čitanja izjave izvesnog jagodinskog političara; još je teže plaćati obaveznu donaciju za izgradnju Hrama Svetog Save kada iz njega stižu poruke o sramu i sumporu; gotovo mazohistički je favorizovati domaće proizvode zbog ekonomskog napretka Srbije kada kompanije od kojih kupuješ koriste tvoj novac za sponzorstvo muzičkog festivala na kom senilni srpski roker ismejava tebe jer, je li, nisi kao on koji voli, voli, voli, voli žene. Nije lako, ali moguće je. Kako?
1. Ne zaboravi istorijski kontekst
Srbija nije Holandija, Danska ili Češka. Srbija je matica naroda koji je proveo vekove nasilno izolovan od evropskih intelektualnih tokova, pod bahatim i retrogradnim dahijskim režimom. Naš evro-otomanski hibrid od mentaliteta daleko je od Holandskog ne zato što smo mi tako hteli, već zato što su u nama zamalo bile ubijene osnovne evropske vrednosti. Još uvek živimo sa posledicama tog kulturalnog danka.
2. Budi optimista kada sagledaš dosadašnji napredak
U kakvoj smo rupi bili, daleko smo i dogurali. Mi smo narod koji je stvorio prethodnicu akademije nauka i umetnosti pre no što je povratio državnost. Mi smo narod koji je uspeo da izgradi državu od blata i od nje stvori pismeno i funkcionalno društvo. Kakav takav red i progres su preživeli nezamisliva razaranja, uništavanja i restrikcije. Već skoro tri veka se civilizujemo i evropeizujemo – sigurno smo pri kraju tog maratona.
3. Uzmi stvari u svoje ruke
I ja bih hteo da se ove godine održi Parada ponosa u Beogradu, i da parlament u sledećem sazivu ozakoni istopolne zajednice koje će matičari overavati od Subotice do Vranja. Ali toga nema bez ekonomskog napretka zemlje, a napretka u ovom delu sveta nema bez evroatlantskih integracija. Međutim, evroatlantske institucije tretiraju Srbiju kao maćeha Pepeljugu: jedino smo mi “popili” sankcije, naši mostovi su rušeni dok su mostovi ostalih etničkih čitača pošteđeni, naše granice moraju da se menjaju a sve druge su svete… Gnev i uvreda usred duplih aršina su odlični katalizatori za homofobiju i druge netrpeljivosti, pa zato je na nama čiji glas se čuje “na zapadu” da budemo srpski ambasadori i da menjamo stav prema Srbiji onih koji su moćniji od nas i od kojih zavisi naša kolektivna sudbina.
4. Izdrži
Srbija nije samo pojam na geografskoj karti; Srbija je projekat u izradi. Srbija je vizija napredne i uspešne zajednice koju gradimo svi mi. Ko god je Srbiju terao napred morao je da trpi bičeve polupismene mase koju je vukao za rogove: Knez Miloš, i Dositej Obradović, i Zoran Đinđić, i Biljana Srbljanović. Ne obraćaj pažnju na to, znaš da je istorija na strani nas prosvetljenih. Naša je dužnost da odradimo svoj deo u modernizaciji Srbije i zatvaranju progresivnog deficita sa Holandijom & Co koji je rastao od 1389. ali koji se ipak sužava.
Epilog
Siguran sam u svoje mentalno zdravlje kada se deklarišem kao gej Srbin, patriota. Znam zašto u teretanu idem noseći srpski fudbalski dres preko izdepiliranih mišićavih prsa; jasno mi je zbog čega u Hrvatsku na letovanje neću ići sve dok se Oluja slavi čak i da se u Zagrebu održava Europride; prihvatam sebe kao normalnog kada potpisujem peticiju podrške sarajevskom Queer festivalu dok se zalažem za nezavisnost Republike Srpske; i osećam se usidreno kada, po povratku kući, u hodniku našeg stana, vidim srpsku i zastavu duginih boja na zidu dok grlim muža koji mi govori “voliiim tei mnou-gou”.
Naravoučenije
Obrazi, Strojevi i Dveri nemaju bogom dat monopol nad patriotizmom, niti je njihova odvratna ksenofobična matrica jedina verzija istog. Ne treba nam njihova dozvola niti blagoslov da svojoj zemlji i narodu želimo sve najbolje. Vreme je za nas gej Srbe i Srpkinje da izađemo iz patriotskog plakara.
Marko Pavlović