Baš u trenutku kada sam započeo pisanje ovog teksta, holandska policija je objavila još jedan u nizu napada na gay osobe u Amsterdamu – četvrti po redu u 2017. godini, barem od onih koji su prijavljeni medijima. Medijski najzastupljeniji primer svakako je bio slučaj gay bračnog para iz grada Arnhem, kada je grupa maloletnih Marokanaca jednom od partnera izbila prednje zube udarcem betonskim makazama, samo zato što su se držali za ruke na ulici. Zapanjujuće, ako ste kao i ja, bili povedeni sveopštim uverenjem da je Holandija zapadnoevropska oaza seksualnih i kulturnih sloboda.
Naime, moja iluzija o liberalnoj Holandiji je razbijena već prvo veče koje sam zajedno proveo sa svojim partnerom u Rotterdamu, kada nam je grupa mladih Turaka i Marokanaca počela da dobacuje na ulici. Gay parovi se u Holandiji ne drže više za ruke, za razliku od osamdesetih i ranih devedesetih godina, barem kako tvrde starije generacije. Prema pripadnicima gej populacije Amsterdama i Roterdama koje sam do sada imao prilike da upoznam, kao ključni akteri homofobnog nasilja i netrpeljivosti skoro uvek se pominju mlađi Marokanci, nešto manje stanovnici „Biblijskog pojasa“ (mahom ruralni pojas konzervativnog Kalvinizma), a konkretno u Amsterdamu, atmosferi nesigurnosti doprinose i intoksikovani britanski turisti, koji se takođe ne ustručavaju kada je u pitanju verbalno i fizičko nasilje nad gay populacijom. Gde i kada se u međuvremenu izgubila ta čuvena liberalna klima, koju svake godine viđamo tokom Pride parade na amsterdamskim kanalima, uvereni da ista situacija preovlađuje tokom cele godine? U to ime sam poveo razgovor sa nekoliko gay muškaraca koji su u svojim četrdesetim, i koji poznaju obe faze gay svakodnevice: liberalni duh osamdesetih i devedesetih, kao i period novog talasa homofobije koji je, prema njihovim tvrdnjama, otpočeo sredinom dvehiljaditih. Takođe se kratko osvrnuti na socio-ekonomski kontekst holandskog društva, kao i strukturalno tretiranje homofobnih napada.
Iako Holandija nije centralizovana u istoj meri kao i Srbija, gay zajednica svakako ima najveće uporište u Amsterdamu, a zatim i Roterdamu. Amsterdam je dugo važio za grad liberalnog duha, koji se lako može sumirati geslom „anything goes“. Tu slavu je najvećim delom stekao tokom osamdesetih godina. Veliki broj umetnika su upravo tu našli inspiraciju za svoje stvaralaštvo, među njima i Marina Abramović. Ono što je mojim sagovornicima prva asocijacija na Amsterdam osamdesetih je slobodno javno ispoljavanje emocija na ulici, ali i špricevi i igle u metrou, na trotoaru, u parku… I Amsterdam i Roterdam su u to vreme imali jako veliki problem sa konzumacijom heroina. Treća glavna asocijacija na osamdesete godine je ekonomska kriza, početak masovne privatizacije javnih preduzeća, kao i veliko rezanje troškova socijalne pomoći. No usledile su devedesete i period neoliberalne ekspanzije, tokom kojeg je holandska ekonomija doživela veliki bum, a društvena nejednakost postala svakako vidljivija. Teška industrija je izgubila svoj pređašnji značaj, tako da se veliki broj marokanske i turske radne snage preselio u velike gradove u potrazi za novim radnim mestima. Bitno je napomenuti i da je Holandija u drugoj polovini XX veka velikom brzinom tranzicionirala iz jednog od najreligioznih društava u jedno od najsekularnijih. Špricevi i igle su u međuvremenu nestali sa ulica, Amsterdam polako počinju da opsedaju turisti sa svih strana, a atmosferi „slobodarskog haosa“ još jedino doprinosi slobodna konzumacija marihuane (koja je tehnički i dalje nelegalna, ali vlasti tolerišu privatnu upotrebu), kao i čuveni Canal Pride koji se odigrava svake prve nedelje avgusta.
Van ovih okolnosti, moji sagovornici se ne osećaju najsigurnije kada žele da drže svog partnera za ruku, osim tokom dana i na jako prometnim mestima, mada je i u tim okolnostima držanje gay parova za ruke izuzetno redak prizor. Jan (48) najveću nelagodnost oseća u prisustvu mladih Marokanaca i britanskih turista. Sličan utisak imaju i Joris (50), Pieter (35), i Hans (45). Ako izuzmemo britanske turiste, svakako najveći deo mojih poznanika se oseća nelagodno u blizini sugrađana migrantskog porekla. Za glavne razloge njihove netrpeljivosti prema gay osobama, oni smatraju islamsku veroispovest i važnost mačizma kao definišuće osobine muškosti, koja navodno preovladava u marokanskoj zajednici. No, ako se osvrnemo i na sam položaj marokanske zajednice u Holandiji, postaje prilično jasno da je problem bilateralan, i da neautohtono stanovništvo trpi strukturalnu diskriminaciju koja značajno smanjuje šanse za uspešniju integraciju migrantskog stanovništva. Vlasti, sa druge strane, često pokušavaju da ublaže efekte ove diskriminacije zastupajući političku korektnost, pa tako na primer kada policija sastavlja izveštaj o homofobnom napadu, često pokušavaju da izbegnu specifičniji opis napadača. U isto vreme se i ustručavaju da napad jasno okarakterišu kao homofobni, što očekivano izaziva opravdan bes LGBTIQ organizacija, jer ovakva praksa niti pomaže gay osobama (bez obzira na njihovo etničko poreklo), niti pripadnicima migrantskih zajednica koje su suočene sa problemom integracije. Umesto toga, ovako praktikovana politička korektnost samo maskira problem na oba fronta: homofobiju sa jedne strane, kao i očigledno diskriminaciju migrantskog stanovništva sa druge. U procesu, ne-beli deo gay populacije često ostaje previđen. Sve to u ime zaštite preovladavajućeg liberalnog diskursa i liberalnog imidža Holandije – barem kako se mojim sagovornicima čini.
Naravno, i dalje ne možemo porediti gay svakodnevicu Holandije i Srbije po istim parametrima, ako ni zbog čega drugog, onda zbog zakonski definisanih prava koja LGBTIQ populacija ovde uživa. Moj partner i ja nismo čak zvanično venčani, ali smo i dalje prepoznati kao partneri pred zakonom, samo na osnovu suživota na istoj adresi. No problem sa popularnom političkom vizijom u kojoj je najvažnije stvari urediti zakonski (često zanemarivajući socio-kulturni kontekst i klimu) jeste činjenica da to što je nešto zakonski uređeno ne garantuje i efektivno transformisanje društvene klime, dopiranje progresivnih vrednosti do svih društvenih slojeva, niti obezbeđivanje trajnosti progresivnog talasa i sprečavanje nadirućeg konzervativizma. Čak ni među gay populacijom, koju ultra desničari pokušavaju da mobilizuju u borbi protiv trenutne imigracione politike, potpirujući islamofobiju primerima homofobnog nasilja.
Iako se holandska LGBTIQ zajednica ne susreće sa istom količinom problema kao srpska, njeni problemi su ipak malo veći od toga koliko će sponzora i preduzeća od javnog značaja biti prisutno na narednom Amsterdam Pride-u. Društvene promene svakako mogu da uzdrmaju prava i privilegije koje je ovdašnja zajednica osvojila dugom borbom, ako ne konkretnim ukidanjem prava, onda svakako rastućom atmosferom netrpeljivosti, koja je, po mom mišljenju, direktan rezultat prevelikog fokusa na formalne i pravne aspekte uređenja ljudskih prava i antidiskriminacionih mera, umesto osvrtanja na socijalnu i kulturnu svakodnevicu, strukturalne nejednakosti i društvenu isključenost.
PišE: Nebojša Savić