Velika vest je da je Meryl Streep pristala da zaigra ulogu Elvisa u najnovijem filmu koji se snima o pevaču koji je postao planetarno popularan nakon hita ˝Jailhouse Rock˝. U stvari, ovo nije istina! Ali kada bi se u medijima pojavio ovakav naslov, niko u to ne bi ni posumnjao i to je činjenica. Razlog za to je što Meryl Streep može sve. Ona može da odigra takav dijapazon uloga od heroja do zlikovca, komediju ali i tragediju, kao i ulogu muškog rabina sve do legendarne Margaret Thatcher. Šta više, ona može i da peva sve što je potrebno, od ABBA hitova do operskih arija. Ako se o nečijoj popularnosti može suditi samo po broju nominacija za Oskara, Meryl Streep drži taj rekord sa 19 nominacija i tri osvojena Oskara. Jedino joj beži Katharine Hepburn sa 4 osvojena Oskara, ali Meryl je daleko od toga da se penzioniše.
Tokom svoje 40-godišnje karijere, Meryl je retko kad omašila sa izborom uloga, a njen talenat svakako je prepoznat i na boks ofisu kada je zarada u pitanju. I čak ovako kasno u njenoj karijeri ona glumi u jednom od najpopularnijih britanskih filmova ikada snimljenim. Možemo slobodno reći u jednom o najvećih kemp filmova ikada snimljenih, a sama Meryl nije stranac kada je kemp u pitanju.
Meryl Loise Streep rođena je 1949. godine u Summitu, država New Jersey. Sa časovima operskog pevanja počela je sa još 12 godina, ali posle 4 godine odlučila je da to ipak nije za nju, ali se na koledžu odlučila za glumu. Dok je radila na filmu „Measure for Measure“ upoznala je svoju prvu ljubav Johna Cazalea. Bili su zajedno samo tri godine, jer je Cazale umro od raka. Uskoro nakon toga udala se za vajara Dona Gummera s kojim je i danas u braku i s kojim ima četvoro dece.
Što se filmske karijere tiče, Meryl je prvu veliku ulogu dobila u filmu „Julia“ iz 1977, priči o prijateljstvu, a sasvim moguće i romansi , između spisateljice Lillian Hellman koju tumači Jane Fonda, i žene po imenu Julia koju u filmu igra Vanessa Redgrave, a u vreme pre Drugog svetskog rata. Meryl je imala sporednu ulogu jedne od Hellmanovih prijateljica i igranje u ovom filmu ju je skoro isteralo iz filmske industrije zauvek. Ona kaže kako je morala da nosi odvratnu periku i kako su reči koje bi ona izgovorila u jednoj prepravljali kao da ih je izgovarala u nekoj drugoj sceni i po njenom mišljenju napravila je veliku grešku što je prihvatila tu ulogu i zamalo je zauvek odustala od glume.
Ali je zato već njen sledeći film bio pravo umetničko delo koje je dotaklo srca šire publike, ˝Deer Hunter˝. U tom filmu zaigrala je samo da bi bila uz njenu ljubav, Cazalea, ali ispalo je da joj je taj film i zapečatio sudbinu. Njena fantastična izvedba uloge devojke tragičnog veteran Vijetnamskog rata, koga je igrao Christopher Walken, donela joj je prvu nominaciju za Oskara. A sledeće godine je i dobila Oskara za glavnu ulogu u izvanrednom filmu o ljudskoj drami, „Kramer vs Kramer“ u kome je igrala sa Dustinom Hofmanom, a u ulozi žene koja se sa mužem od kojeg se razvela, parniči oko starateljstva nad sinom. Posle ovog filma i „The French Lieutenant’s Woman“, po treći put je radila sa režiserom Robertom Bentonom na filmu „Still of the Night“ (1982), u kome je ona sasvim moguće ubica koji uhodi svoje muške žrtve. Nadigrala je samu sebe u dugačkom monologu propraćenom sa sve suzama, ali je čak i tu ulogu pobila već sledećim fantastičnom ulogom u filmu „Sophie’s Choice“ (1982), u kome igra istoimenu preživelu žrtvu iz koncentracionog logora. U filmu je govorila i nemački i poljski i akcentovani engleski i upravo scena u kome je Sofija prisiljena da napravi izbor je jedna od najtežih scena ikada snimljenih u istoriji filmske umetnosti. Meryl je za tu scenu rekla da ju je toliko potresla da nije mogla da nađe snage da je snime po drugi put. A za tako nešto nije ni bilo potrebe. Scena je bila bez premca, perfektna i uloga joj je donela drugog Oskara.
Sledeće godine je bila nominovana za ulogu aktivistkinje radničke unije, Karen Silkwood u filmu „Silkwood“ i od tada nije prošlo ni pet godina a da ona nije bila nominovana za Oskara. Sve u svemu, ona se do sad ovenčala sa preko trista nominacija za različite filmske nagrade, preko polovine njih je i osvojila, i to je dostignuće nikada do sad nije zabeleženo.
Treba napomenuti da je bila nominovana za Oskara četiri puta za redom u periodu njene karijere koja se smatrala ne tako plodnom, tokom 1980-ih i 1990-ih, kada je snimala filmove osrednjeg kvaliteta. U filmu „Out of Africa“ iz 1985. godine glumila je dansku baronesu Karen Blixen, ali je akcenat kojim je govorila u filmu bio ismevan, iako je jako precizno iskopirala izgovor, ali je snimanja zvučao kao lažan. U formu se vratila već filmom Clinta Eastwooda „The Bridges of Madison County“ (1995), jednim od najromantičnijih filmova ikada snimljenim.
Na izgled to je bila neka beznačajna romansa između domaćice iz Ajove koju igra Meryl i putujućeg fotografa koga igra Eastwood, a koji nju pita za pravac. Međutim obratite pažnju samo na to kako ona samo jednim pogledom može da iskomunicira toliko stvari odjednom. To je samo jedna od filmova koji ni jedan fan Meryl Streep sigurno neće ignorisati.
Naravno da je sledeći film na spisku za naše drage čitaoce film „The Hours“ u kome su skoro svi likovi gej. Kontrast između života triju žena u tri različita vremenska razdoblja 20. veka – jedno je spisateljica Virginia Woolf koju igra Nicole Kidman, a koja u najveće piše svoj roman „Mrs Dalloway“, dok je uloga Meryl Streep je moderna verzija gospođe Dalloway, čiji drug je HIV pozitivan. Za film se govori da je prava zagonetka, ali ne dajte da vas to odgovori od gledanja. To je besprekorna drama sa glumicama koje izgovaraju fantastične dijaloge čiji je autor David Hare.
Za Meryl je potom usledio trijumf kroz šestočasovnu TV adaptaciju romana Tonyja Kushnera, „Angels in America“ iz 2003. u kome Meryl igra više uloga; „špijunku“ Ethel Rosenberg, muškog rabina, mormonsku vernicu, anđela Australije. Nju je pogađao problem HIV/AIDS i jako se puno zalagala na toj temi. Njen sledeći ogromni hit „The Devil Wears Prada“ i fantastična uloga modne kučke urednice modnog magazine je za gej publiku ono što je Star Wars za fanove naučne fantastike. I dan danas je ta uloga bez premca, a citati iz filmova se još uvek svuda navode.
Titulu kemp dive dobila je zbog uloga u filmovima neumerenog kvaliteta, koje smatraju njenim jalovim periodom, iako mnogi obožavaju baš te filmove. „She-devil“ iz 1989. u kome glumi spisateljsku divu ljubavnih romana, zajedno sa Roseanne Barr, „Postcards from the Edge“ iz 1990. o vezi glumice zaluđenom drogama i njene majke, „Death Becomes Her“ iz 1992, glupava, ali simpatična komedija u kojoj glumi besmrtnu primadonu, zajedno sa Goldie Hawn… su filmovi koji su kultni među njenom gej publikom. Iako komedije nisu njena jača strana, Meryl nikada nije glumački podbacila. Kao što bi ona rekla : „Ja svom radu i na komediji pristupam veoma ozbiljno kao kada bih glumila u drami, tu nema razlike.“
Njen prvi mjuzikl bio je prava gej ekstravaganca. Mislim, kako bi pa moglo da bude drugačije? I to je naravno filmska verzija Mamma Mia! iz 2008. koja je obogaćena najvećim hitovima legendarne grupe ABBA. Film prati Donnu koja vodi tavernu na jednom grčkom ostrvu, sa ćerkom, plodom burne mladosti koja ne zna ko joj je otac. Meryl je u ovom filmu dokazala da ume i da peva, što je ponovila u mjuziklu „Into the Woods“.
Njena nesvakidašnja uloga bila je u filmu „The Iron Lady“. Treći Oskar je i došao kao nagrada za njenu prezentaciju Margaret Thatcher. To je bio kontroverzan film koji je uspeo da iznervira podjednako i one koji su podržavali Tatcherovu, kao i one koji je nisu voleli. Meryl o ulozi kaže: ˝Sve uloge koje dobijem su za mene privilegija, ali ova jeste bila specijalna upravo zbog svih mišljenja koja su ispletena oko lika Margaret Thatcher. Ljudi su na nju gledali ili kao na idola ili kao na ni manje ni više nego na čudovište. Ono što sam ja želela jeste da lociram tu iskru ljudskog bića u karikaturama koje gledamo svih ovih godina. A želela sam i zbog sebe da istražim kako je to bilo za nju.“
Svi oni koji film nisu videli, propustili su mnogo! Ne samo što su propustili da vide fantaštično oličenje uloge, već su propustili da vide studiju lika stare osobe, a što ranije ni jedna glumica starijeg doba nije uspela da uradi. Ona je prosto opčinjavajuća! Kada je ona na ekranu ne gledate ni u kog drugog.
A ono što je takođe karakteristično za Meryl i njenu karijeru jeste da taman pomislite kako nikad više neće uspeti da uradi ništa bolje i ona vas razuveri. Od avgusta ove godine moći ćemo da je gledamo u filmu „Florence Foster Jenkins“ u kome će pokazati da ume da glumi kako ne ume da peva i biće to njen povratak kempu. U ovoj filmskoj biografiji Meryl glumi najgoru opersku pevačicu svih vremena, kojoj je neizmerna ljubav prema muzici dozvoljavala da puni koncertne dvorane, iako nije znala da peva. Društvo joj u filmu pravi Simon Helberg koji glumi njenog gej pratioca, pijanistu i kompozitora Cosmea McMoona.
Piše: Dacid McGillivray