Autovanje je zamoran proces, najpre zbog toga što nikada ne prestaje. Sa svakom promenom okruženja kreće se ispočetka, pa slobodno može da se kaže da je životna priča svake LGBTIQ+ osobe između ostalog i priča o autovanju i reakcijama okruženja.
Svakako je najteže ono prvo, koje obično dolazi nakon što osoba sama sa sobom raščisti pitanje sopstvenog identiteta. U tom prvom krugu zastupljeni su najbliži – roditelji, braća, sestre i ostala rodbina, bliski prijatelji, ponekad komšije i kolege. Početni korak je obično i najbolniji, posebno u konzervativnim sredinama. Mlade LGBTIQ+ osobe i dalje često ostaju bez podrške odmah nakon autovanja, pa je to jedan od najčešćih razloga da se ostane u ormaru.
Ljudska bića možda i mogu da preživljavaju u kutijama, ali nikako da žive. Za rast je potrebna sloboda da se istinski bude, u skladu sa onim što neko zaista jeste. To je ipak lakše reći nego učiniti, pa su retke LGBTIQ+ osobe koje nisu doživele neki od oblika nasilja zbog svog identiteta. Pored fizičkog tu je i psihičko, te ekonomsko nasilje – dok si pod mojim krovom u obavezi si da budeš strejt, ili da bar dobro glumiš.
LGBTIQ+ osobe se često optužuju da drugima „nameću svoje identitete“, čime im se u startu zabranjuje da govore o svojim životima. Ljubav tako prestaje da bude ljubav i postaje teret za slabašna pleća heteroseksualnih građana. Time se kvir osobama dodaje još pritiska, budući da svakodnevno moraju da se bore za svoje parče slobode. Ljubav na kraju počinje da bude i politički čin, bunt, način da se poveća sopstvena, ali i vidljivost drugih članova zajednice, što nije lako.
Sa svakom promenom dolaze nove grupe koje bi trebalo obavestiti o sopstvenoj homoseksualnosti. Heteroseksualnim osobama je to dato, pa se podrazumeva da mogu slobodno da govore o svojim partnerkama/partnerima, da nose burme, drže porodične fotografije na vidnom mestu. Kada neka LGBTIQ+ osoba učini isto, često nailazi na otpor, a okruženje na kvir ljubavne priče reaguje kao na teške uvrede.
Poznate ličnosti su značajni saborci u bici za slobodu, ali je autovanje njima često teže nego „običnim“ osobama. Tako je najpre zbog toga što ne samo da mogu da ostanu bez porodice i prijatelja, već i bez posla koji im donosi ogromne zarade. Zbog toga i danas mnoge LGBTIQ+ slavne sobe žive u tišini, pa neretko podražavaju strejt život. To posebno važi za sportiste, jer navijači i saigrači homoseksualnost teško praštaju.
Dugo se verovalo da gej sportisti ne postoje, posebno kada se radi o muškarcima. Atletske veštine su rezervisane za „prave muškarce“, jer većina i dalje veruje da tako nešto zaista postoji. Poslednjih godina se to polako menja, pa velike sportske figure javno govore o svojim LGBTIQ+ identitetima, partnerima, čak i deci. Na primer Tom Daley.
Čini se da je gej fudbalerima najteže. Švajcarska ljubavna drama Mario se još 2018. godine pozabavila tom tematikom, a priča se vrti oko dva zaljubljena fudbalera. Pored ljubavi, ovaj se film bavi i ekonomskim, te političkim aspektima života gej osoba koje su i dalje zarobljene u heteropatrijarhatu. Gordan Duhaček u svom tekstu piše da je „Mario na prvi pogled jednostavna priča o ljubavi koja se rađa između dvojice mladih nogometaša, no reditelj Marcel Gisler suptilno nudi slojevitu sliku homofobije koja vlada u nogometu i koja je uvjetovana ne samo mačo kulturom tog nedvojbeno homoerotičnog sporta, nego i ekonomskim interesima. Dapače, o tome da je Mario iznimno političan ljubavni film osmišljen po logici toga da je i privatno političko, svjedoči i službeni opis filma koji govori o dvojici mladih igrača uhvaćenih između politike nogometa i politike ljubavi“.
Svaki film potiče iz stvarnog života, pa se sve jednom zaista i dogodilo, ili će se tek dogoditi. Tako u poslednjih nekoliko godina imamo brojne primere fudbalera, fudbalerki i fudbalskih timova koji su se na ovaj ili onaj način našli na meti homofoba.
Na Facebook stranici Manchester Uniteda tako su se 2018. godine mogle videti sledeće objave: „Reci ne LGBT-u“, „Bog je stvorio Adama i Evu, ne Adama i Lukakua“, „Gaychester United“ i „Fudbal je zdravi sport. LGBT životni stil učiniće situaciju nezdravom“. Svi postovi su dobili po više od 10 hiljada lajkova, a pojavili su se nakon što je fudbalski klub objavio svoj logo u duginim bojama, u znak podrške svim LGBTIQ+ osobama, što se navijačima nije dopalo.
Jedan pozitivan primer iz 2019. godine je akt danskog fudbalera Viktora Fischera, koji je odgovorio na homofobične psovke nezadovoljnih navijača, što i ne bi bilo naročito zanimljivo da uz to nije ponudio i objašnjenje u kojem kaže da mu najveći problem predstavlja to što mladi ljubitelji fudbala smatraju da je „gej“ reč koja može da se koristi kao uvreda. Fischer, koji je u to vreme igrao za fudbalski klub Copenhagen, se dva puta našao na meti navijača protivničkih timova koji su pretpostavke o njegovom seksualnom identitetu pokušali da uklope u psovke i navijačke pesmice.
Iste godine je pažnju privukla i priča o švedskoj fudbalerki Magdi Eriksson, te danskoj Pernilli Harder, koje su za medije govorile o poljupcu koji se dogodio na Svetskom prvenstvu u Parizu i brzo postao viralan. Pored toga su pričale i o značaju autovanja, i tome koliko je važno da se poznate ličnosti priključe „zajedničkom cilju“.
U junu 2021. godine je u centru pažnje bila Mađarska, a zbog sve češćih homofobičnih incidenata. Nemačka je rešila da u znak protesta Allianz arenu u Minhenu pretvori u veliku dugu, a uoči utakmice između Mađarske i Nemačke tokom EURO 2020.
Situacija je nešto drugačija kada je gej fudbaler sam na prvoj liniji odbrane. O tome govori slučaj australijskog fudbalera Josha Cavalla, koji je odlučio da početkom novembra obznani da je gej. „Danas sam spreman da govorim o nečemu ličnom, o čemu mi je napokon ugodno da pričam“, napisao je na svom Twitter nalogu „Ponosan sam da javno objavim da sam gej. Prevalio sam ozbiljan put da stignem do ove tačke i ne mogu biti srećniji. Protiv svog pravog identiteta sam se borio više od šest godina i srećan sam što je s tim konačno svršeno. Dok sam odrastao, uvek sam se krio jer sam se stideo. Najviše zbog toga što sam mislio da nikada neću moći da se bavim onim što volim i da budem ono što jesam. Krio sam svoje pravo ja da bih mogao da ostvarim san iz detinjstva – da igram fudbal. Kao gej fudbaler u ormaru bio sam prinuđen da krijem svoja osećanja, a da bih se uklopio u sliku o tome šta profesionalni fudbaler jeste prema shvatanju većine. Živeo sam svoj život u uverenju da o tome nikada neću smeti da govorim javno. Znam da ima i drugih igrača koji žive u tišini i želim da pomognem da se to promeni. Želim da pokažem da su na fudbalski teren svi dobrodošli i da zaslužuju da budu svoji. Zapanjujuće je da trenutno nema profesionalnih gej fudbalera koji i dalje igraju, ne samo u Australiji, već u čitavom svetu. Nadam se da će se to uskoro promeniti. Beskrajno sam zahvalan za podršku najbližih. Hvala mojoj porodici i prijateljima, posebno Tomiju i Davidu koji su mi omogućili da ovome javno progovorim. Hvala i Adelaide Unitedu što su me dočekali s najvećim poštovanjem i prihvatanjem. Srećan Pride i napred United!“
Kao što to obično biva, tvit je izazvao homofobičnu javnost. Zbog lavine komentara dvadesetjednogodišnji Cavallo je u razgovoru za Guardian rekao da se boji odlaska na Svetsko prvenstvo koje će se održati u Kataru. „Tužan sam kad vidim takve stvari. Pročitao sam da postoji smrtna kazna za gej ljude u Kataru. To je nešto čega se bojim i ne bih hteo da idem u Katar zbog toga. Za fudbalera je odlazak na Svetsko prvenstvo najveća nagrada, ali ne u zemlju koja ne podržava homoseksualce i gde bih strahovao za vlastiti život. Moram da se zapitam šta mi je važnije – karijera ili život“, rekao je u intervjuu.
Napadi su došli i od pojedinih kolega, pa je ukrajinski fudbaler Artem Yuriyovych Besedin nakon što se njegov mladi kolega autovao rekao „Podržavam li parade ponosa? Ne, nikako. To nije normalno i u principu – homoseksualci ne bi trebalo ni da postoje. Postoje dečaci i devojčice i to je to. Postoje neka udruženja, imaju svoju zastavu i svi im udovoljavaju. To ne mogu da gledam“. Čini se da svi homofobi funkcionišu po istoj matrici, pa su i ovakve izjave uglavnom slične – nežno heteroseksualno oko ne može da gleda svoje gej sugrađane, te svet deli na „devojčice i dečake“ u nadi da će zadržati privilegije koje nudi heteropatrijarhalno uređenje.
Srećom, ima i onih koji zdravo razmišljaju o svetu koji ih okružuje. Jedan od njih je i Zlatan Ibrahimović koji je podržao mladog fudbalera, te na Twitteru napisao „Ti si šampion. Fudbal je za sve. Veliko poštovanje“. I upravo je ta rečenica sve što je mladim LGBTIQ+ osobama potrebno – reči kojima im se poručuje da su prihvaćeni i poštovani, te da ih okruženje doživljava bez ali, od vitalnog su značaja za zdrav i ispunjen život.
„Ja sam fudbaler i ja sam gej“ izgleda kao sasvim obična rečenica, ali se zapravo radi o istorijskom činu. Cavallo je te reči izrekao dok se još aktivno bavi fudbalom, čime je napravio veliku stvar za sve mlade LGBTIQ+ sportiste. Prvi korak je uvek najteži.
Svako autovanje je posebna priča, ali se uvek radi o hrabrosti koja LGBTIQ+ osobama vraća odavno oteto dostojanstvo. Veoma je važno da se ne pristaje na homofobičnu stvarnost, jer život ne traje večno. LGBTIQ+ osobe su deo društva i mesto im je svuda – na ulici, u opštini, na venčanju, na porodičnim ručkovima, u umetnosti, na filmu, u roditeljstvu, na plaži, u klubu, u školi, na poslu, u svim zemljama sveta i svim profesijama, pa i u fudbalu.
Piše: Milan Živanović
Više tekstova iz broja 63 – decembar 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
