Jeste sve zahtevnija rabota, ali vredi čitati, posebno kada se ima šta i kada su izazovi tako snažni i valjani kao u slučajevima četiri naslova o kojima će ovde biti reči
Vitomil Zupan – “Levitan”
Globus (Zagreb), 1983.
Sa slovenačkog prevela Rada Vikić
Vitomil Zupan je u svojoj književnoj karijeri uknjižio jedan golemi, svejugoslovenski bestseler (roman „Igra sa đavoljim repom“), njegov opus krcat je valjanom i zanimljivom prozom, ali je upravo „Levitan“ istinski mrs za prave sladokusce. „Levitan“ je autobiografska proza u kojoj se Zupan dotiče možda i najintrigantnijih dana u svojoj živopisnoj egzistenciji – dana koje je u svojstvu prvoligaškog političkog zarobljenika i neprijatelja proveo u nekoliko različitih kazamata u pokojnoj Jugoslaviji. Na širem planu „Levitan“, slično kasnijem Filipovićevom „Staklencu“, pleni duboko promišljenim, dubokoumnim, a zabavnim refleksijama na temu ljudskih priroda, pri čemu Zupan svako malo poentira na prikazu posve raznorodnih tipologija ličnosti. Opšti utisak nas neporecivo dovodi do Zupanovog nepatvorenog čovekoljublja, sve u neuslovima jugoslovenskih tamnica, a za ovu priču posebno su zanimljive stranice na kojima se Zupan bavi fenomenom i primerima istopolne ljubave, tako česte i gotovo primerene surovom zatvorskom nazovi-životom. Vrlo brzo Zupan će izneti opservaciju da voli pedere, jer „oni vole ljude, a rupa je rupa“, a kasnije stranice doneće podosta homoerotskog štimunga, pa i jednu detaljnu scenu muželožničkog seksa. Mimo toga, u „Levitanu“ se mogu naći i drugi sočni detalji poput opaske da u ženskom delu zatvora čuvarke pristigle salame i viršle seku na kolutiće ne bili sprečile zatvorenice da se te primamljivo falusoidne mesne prerađevine koriste za seks. Ali, ako po strani ostavimo sve pomenute za ovu temu zgodne detalje, „Levitan“ ostaje primer vrhunske proze, i to proze na čijim stranicama je očito došlo do zdravog i skladnog spoja sadržaja, stila i neglumljenog čovekoljublja.
David S. Pijade “Strast”
Dereta (Beograd), 2001.
Ova novela ili kratki roman glasovitog prevodioca iz prve polovine dvadesetog veka primer je znalački promišljene građanske proze aktuelne u tom periodu. Ovaj jednosmerni epistolarni roman donosi priču o mladoj bogatoj naslednici iz Beograda koja u ispovednom tonu iznosi muku povratka pređašnjem lagodnom prestoničkom životu nakon silovite i strasne lezbijske avanture koju je proživela tokom kraćeg perioda provedenog u neimenovanom manastiru u unutrašnjosti. Strast nije veliko delo, šta više, sva je prilika da grandioznost nije ni bila cilj ovog autora u toj konkretnoj stvaralačkoj epizodi, ali jeste zgodna i privlačna fusnota u šire sagledavanoj istoriji književnosti na srpskom jeziku. Previše je tu afektacije, nepotrebnih elipsi, stilskih nedoslednosti i preterivanja, ali, i takva (krupnih nedostataka pun) „Strast“ Davida S. Pijade predstavlja istinski dragulj skrajnute književnosti sa nesumnjivo zanimljivom temom. Osim toga, Strast na ekonomičnom broju stranica progovora dovoljno toga u prilog istorije privatnih života tog očito spokojnijeg i smislenijeg istorijskog trenutka, a, premda, današnjim merilima sagledavano, nema pornografske ostrašćenosti (koju su hitro detektovali tadašnji kritičari i ostali čuvari javnog reda i mira), ovaj roman nudi sasvim zadovoljavajuću dozu dovoljno uverljive putenosti u prikazima žensko-ženske ljubavi sa dalekosežnijim posledicama.
Nagib Mahfuz “Tijesna ulica”
Mladost (Zagreb), 1989.
Sa engleskog prevela Ana Katušić-Balen
Ovaj roman čuvenog i (sa punim pravom) često i mnogo hvaljenog egipatskog prozaiste ističe se, između ostalog, i po pomalo nenadanom motivu homoseksualnih sklonosti. Naime, ovaj roman je napisan po završetku Drugog svetskog rata, a tiče se života u bočnoj uličici egipatske prestonice tokom ratnih godina. Kao i u ostalim svojim delima, Mahfuz i ovde poseže za formom zauzdane i melanholijom i proživljenim razumevanjem za slabosti i iskušenja vazda varljive ljudske prirode začinjene društvene hronike, a pomenuti queer motiv samo doprinosi širini zamaha kojom Mahfuz stvara ovo svoje maestralno delo. I u Tijesnoj ulici Mahfuz prikazuje ljude u raskoraku između sve snažnijih htenja i snevesela svakodnevice unutar koje su omeđeni, a jedan od junaka, vremešni vlasnik kafane, glava mnogoljudne porodice, se pod te starije dane odaje strasti koju bi skorijom terminologijom označili kao cruising. Sasvim očekivano, Mahfuz dosta suptilno uvodi, razrađuje, prikazuje i u širu priču inkorporira ovaj podmotiv, pri čemu prikaz homoseksualne orijentacije tada i tamo ne gubi na upečatljivosti i intrigantnosti, čime je Nagib Mahfuz još jednom, bez iole većeg upinjanja, pokazao i dokazao svoje majstorstvo, kome se, bez imalo preterivanja, teško mogu primaći i najvrlija pera ove naše sveznajuće sadašnjice.
Marija Buretić-Bogović “Ljubičice i bič – Ispovijed žene sklone ženama”
Naklada Pavličić (Zagreb), 1996.
TV emisija iz oblasti (visoke) kulture na programu Hrvatske televizije „Po ure kulture“ ovu je knjigu navela kao svojevremeno najneprodavaniju knjigu kod suseda nam. Tada (pre desetak) godina su ustvrdili da je prodato tek tuce primeraka ove dokumentarističke proze, čija je tema tako gromko naglašena u podnaslovu tog izdanja, i sva je prilika da je tako neveseloj sudbini ove uistinu zanimljive ispovedne autobiografske proze u najvećoj meri doprineo (i dan danas) odvažni odabir teme i ugla gledanja. Marija Buretić-Bogović je jedna od prvih autovanih tamošnjih lezbijki, i na stranicama „Ljubičica i biča“ ona detaljistički usresređeno predočava svoju evoluciju iz porodične žene u lezbijku koja uglavnom ne krije svoju sklonost. Vreme kojeg se tiče ova knjiga su i dalje neslobodarske i strogo kodirane sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka i pravo je uživanje pratiti put jednog istinski atipičnog izbora sa dijahronijske tačke gledišta. Autorka ima instinkt valjanog pripovedača, njena ispovest je dragoceni doprinos pregledu privatnih života i posrtanja LGBT populacije tog i potonjih vremena, a posebno je zanimljivo pratiti razna dovijanja autorki da dođe do partnerke. Istini za volju, pomalo začuđuje neprikriveni sentiment autorke prema ustaštvu i danima njegove najveće slave, donekle odbija i nacionalistička rigidnost i isključivost, ali i uprkos tome, „Ljubičice i bič“ daju dovoljno drugih povoda da se ovoj neobično hrabroj prozi da iskrena šansa.
Piše: Zoran Janković