Sve se menja osim stenja, tako kažu; sve, dakle, i ono što se i širem, okvirnom smislu podvodi pod savremeni kvir (queer) film, a menja – u smislu transformacija i motivsko-tematskih dopuna u hodu. Što je u krajnjem slučaju i sasvim prirodno i jedino celishodno, a što onda živim održava onaj plamen nade da bi film kao medij i najkomunikativniji aspekt popularne kulture i povremeno i pop-kulturne umetnosti u nekom trenutku mogao da obuhvati i čak i šarenolikijoj publici predoči i predstavi veći deo onoga što se smatra privatnim kvir životima današnjice, uključujući tu i novopridošle izazove i nevolje. Negde na toj tački sreću se dva prilično međusobno različita ostvarenja nedavno pristigla pred poklonike upravo savremenog kvir filma.
„Potato Dreams of America“ (Potato/Krompirko je nadimak glavnog junaka, te otud i naziv – Krompirko sanja o Americi) je celovečernji igrani film proistekao iz zapaženog kratkometražnog rada scenariste i reditelja Vesa Harlija (oba filma su predstavljena, a ovaj izvorni i nagrađen na festivalu SXSW (Jug-jugozapad – South by Southwest, uz Sandens najviđeniji, najopsežniji i najprestižniji festival nezavisnog (indie) filma na tlu čitave SAD). I dugometražna mu verzija počiva na, kažu, autobiografskoj postavci, odnosno, onome što se zbivala u životu samog ključnog autora; na planu zapleta to izgleda ovako – mali Krompirko živi u Sovjetskom Savezu neposredno pred njegov kolaps sa brižnom, ali i vazda nezadovoljnom i rastrzanom majkom, koja u jednom trenutku, naravno, nošena snom o boljem životu, postaje „nevesta poručena preko pošte“ (mail-ordered-bride), te njih dvoje odlaze u SAD, gde počinje nova etapa Krompirkove odiseje i puta ka pronalaženju sebe i svoje suštine, uključujući tu i sve prisutniju spoznaju o vlastitoj gej prirodi, ali i brojne uzlete očito neobuzdane i bujne mašte, u okviru koje će njegov saputnik, između ostalih, postati i lično Isus Hrist.
„Potato Dreams of America“ je šarmantan film duboko ukorenjen u gorko-slatku atmosferu priče o sazrevanju u neuslovima, uz podosta intelektualnog poštenja – snevana Amerika tako će postati nova zamka za Krompirka i mamu, puko fizičko izmeštanje neće doneti izvestan srećan završetak, očuh/suprug pokazaće se rigidnim i suštinski slabovidim na suštinu i potrebe drugih, a na Krompirka će se svako malo obrušavati užasi homofobije i drugih isključivosti… Tu imamo i primetnu promenu tona i izraza nakon prelaska iz SSSR u SAD, bez upadljivijeg šava između ta dva oprečna pola, baš kao što se ovo ostvarenje prilično sigurno i elegantno kreće između dimenzija identitetske drame i komedije naravi i iznuđenih životnih okolnosti, i po toj se osnovi ovaj film ima bezrezervno pohvaliti, kao što su i povremeni izleti put svojevrsne varijacije na magijski realizam efektno postavljeni i upotrebljeni, a pohvale zavređuje i čitav glumački ansambl. Jedina krupna nevolja ovog (sveukupno gledano) vrlo dobrog filma je njegova lako uočljiva budžetska nedostatnost, odnosno, sudar krupnijih autorskih ambicija i očigledno skromnog budžeta, što je evidentnije u „američkom“ delu, budući da je sovjetski deo sniman u studijskim, kamernijim okolnostima.
Na drugoj strani imamo italijansko ostvarenje „The Invisible Thread“ (Nevidljiva nit), koje je završilo u ponudi tamošnje ispostave Netfliksa. U odnosu na Krompirka…, ovo je produkciono superioran film više proizvodne klase, potpuno uronjen u poriv autora (Marka Simona Pućionija, koji je i jedan od scenarista) da se u potpunosti usredsredi na nevolje snađenijeg dela gej populacije u očito tolerantnijim krugovima tamošnjeg društva. U žiži je tinejdžer Leone (Frančesko Gegi, najjača i najosobenija glumačka „stavka“ u čitavoj glumačkoj podeli) , koji kreće da snima dokumentarac o svojim roditeljima, ali onda nenadano postaje aktivni svedok i pomalo saučesnik raspada braka njegova dva oca. Uz to, Leone je „združeno“ delo svojih očeva (poput onoga što smo svojevremeno čuli u seriji „Glee“, i njegovi su očevi „izmešali sperme“, te će krenuti bitka da se utvrdi ko je tu Leonov „primarni roditelj“, sada kada se obelodanilo da jedan od očeva već par godina održava tajnu paralelnu vezu, a u priču se vraća i surogat-majka, prijateljica oba oca (fino glumačko osveženje u vidu Džodi Mej, ljubiteljima i poznavaocima kvir filma možda najznačajnija po odličnom filmu „Sister, May Sister“ od pre par decenija).
Na papiru ovde sve zvuči i jeste kako treba, a to se odnosi i na tu pomalo diskutabilnu, ali, kako se brzo ispostavi, učinkovitu dimenziju filma u filmu, preciznije, na taj ukras u vidu dokumentarnih zapisa koje Leone kreće da pravi o svojoj naoko skladnoj porodici u polaznom trenutku, ne sluteći havariju koja će ubrzo uslediti. U krajnjem zbiru, međutim, Nevidljiva nit je ipak tek solidan film, koga su, za razliku od Krompirka…, silno opteretili i vidno naružili baš upadljivi i nespretni „šavovi“ na tom uvek nezgodnom spoju komedije i drame, jer, to naprosto nije tek tako lako sprovesti u delo.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 65 – april 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
