U svojoj borbi za priznavanje u društvu LGBT+ zajednica ima razne zahteve, a samo jedan cilj: pravo na normalan život. Oni koji to pravo osporavaju, LGBT+ zajednicu nazivaju perverznom i devijantnom. Svake godine povezano sa tim, u fokusu se nalazi Leather weekend odnosno kožni vikend. Da li ovaj događaj zaista oduzima bodove u LGBT+ borbi ili se radi o još jednom napadu homofobičara?
Ranog subotnjeg jutra, 28. juna 1969, članovi LGBT+ zajednice, marširali su na ulici Menhentna u Njujorku, protestujući protiv policijske racije koja se ranije dogodila. Nije to bio prvi protest u istoriji, ali jeste prvi put da svako od njih drži za ruku svog partnera/ku u javnosti.
Danas, takvi marševi odnosno Parade ponosa, održavaju se godišnje širom sveta, dok ih je registrovano oko sto pedeset zvaničnih. Na njima, queers slave svoje samo-prihvatanje, ali i zahtevaju pravna i društvena prava. Oni koji su protiv Parade, navode da se na njoj beleži nemoralno odnosno „devijantno“ ponašanje. U fokus se stavljaju ljudi koji marširaju noseći kožnu odeću u stilu koji se vezuje za BDSM zajednicu. Ali koliko je jedno zaista povezano sa drugim?
Kožna subkultura označava praksu i stil oblačenja uglavnom orgranizovane oko seksualnih aktivnosti, koje uključuju kožnu odeću, kao što su kožne jakne, prsluci, čizme, kape, pojasevi i drugi predmeti. Ovom erotična modom se često izražava prisvajanje seksualne moći i dominacije. Interesantno je da ukoliko pretražujete internet ili knjige u potrazi za definicijom ovog fetiša, naićićete na tu da je to seksualna dominacija između muškarca i žene, odnosno heteroseksualna. Koji je onda momenat od kada se ova subkultura povezuje sa homoseksualnošću?
Kožni ponos zastava se koristi od 1990-ih. Dizajnirao ju je Toni DeBlase 1989. godine, a brzo ju je prihvatila čitava homoseksualna kožna zajednica. Bitno je napomenuti da kožni ponos zastava ne sadrži dugine boje kao LGBT+. Sam dizajner je izjavio da ju je nacrtao za sve muškarce i žene koji su pripadnici kožne zajednice, a ne za konkretne pripadnike LGBT+. Poslednjih godina se organizuje i zasebna manifestacija kožnog vikenda, odnosno The leather weekend, na kojoj se okupljaju pretežno LGBT+ osobe.
Ta manifestacija, ali i pojavljivanje ljudi u kožnom stajlingu na samoj Paradi ponosa, otvara razne polemike. Pitanje je da li je homofobija jedini problem ili se zaista kožna subkultura treba suzbiti? Ima li kožni vikend ikakve veze sa tim što je stereotip o LGBT+ kao nečemu devijantnom i dalje živ? Pitali smo naše sagovornike iz različitih zemalja, na ovu temu.
Oliver Jones je gej muškarac iz Mančestera, koji svakog oktobra paradira na kožnom vikendu koji njegov grad organizuje.
“Prelepo je! Dolaze ljudi iz raznih delova Britanije, ali i iz celog sveta. Hoteli budu puni, tako da, ukoliko planirate dolazak, na vreme rezervišite smeštaj. Ne radi se samo o jednoj šetnji, već o raznim aktivnostima koje se održavaju čitavog vikenda, poput večera, žurki i kreativnih radionica. Odličan je način da upoznate ljude i steknete nove prijatelje, koje ćete viđati redovno, ili ukoliko žive daleko, barem jednom godišnje kada se svi ponovo okupimo u Mančesteru,” naveo je Oliver, objasnivši da su radionice sponzorisane od strane LGBT+ fondacije, te da su organizatori svakako pripadnici LGBT+.
“Pojmovi ropstvo i dominacija u kožnoj subkulturi odnose se na igranje različitih moćnih uloga, kako u seksualnom tako i u društvenom kontekstu. Prvi put sam obukao ovu odeću na Paradi ponosa, kada još nisam bio član kožne zajednice. Želeo sam da pošaljem poruku kako imam dominaciju bez obzira što sam gej. Da kažem da i ja imam moć, a ne samo strejt ljudi. Ali su mi onda drugi pripadnici kožne zajednice prišli, upoznali smo se i tako je sve počelo… Naša praksa se često pogrešno shvata kao nekakva zloupotreba, ali ako to činite na siguran i zdrav način, zapravo je deo zdravog seksualnog života. Kada idem u kožnoj odeći na Paradu ponosa i dalje šaljem tu istu sliku, da dominiram bez obzira ko sam. A kada idem na kožni vikend, to činim da bih se družio sa drugima koji vole isto što i ja,” dodao je Oliver.
Sonia Kovač, lezbejka poreklom iz Slovačke, koja čitav svoj život živi u Marbelji, jedna je od onih kojima smeta pojavljivanje ljudi poput Olivera na Paradi. Tamo gde je ona, na jugu Španije, homofobija gotovo da ne postoji, odnosno javlja se tek kod retkih pojedinaca. Možda zbog toga, njoj je neshvatljivo da postoje ljudi koji namerno traže razlog da ospore Paradu.
“Zabranila bih nošenje te odeće na Paradi ponosa. Koja je poenta? Time se skreće pažnja sa onoga što je zaista važno i stavlja akcenat na autfit. Smatram da je to razlog što heteroseksualci i dalje ne vole nas, LGBT+ ljude. To je slika koju mi sami šaljemo u svet ponašajući se tako i dozvoljavajući tako nešto,” navela je.
Aleksandar Petrović, gej Beograđanin, neodlučan je po ovom pitanju.
“Kožni vikend zasigurno budi negativnu reakciju kod mnogih, te može uticati da heteroseksualci na čitavu našu zajednicu gledaju kao na nešto perverzno. Ne dopada mi se lično, ne bih to nosio i ne bih generalno bio član kožne subkulture. Ali opet, možda bi ljudi konačno trebalo da otpuste konzervativna shvatanja i iskuse veću ili potpunu slobodu. I meni smeta što su mi uskraćena prava da normalno šetam na ulici, da pokazujem svog dečka, pa ko sam ja onda da bilo koja prava na slobodu uskratim drugima, time što ću se buniti protiv onoga što ih usrećuje? Homofobija i dalje postoji, i dalje je snažna i rasprostranjena, i da nema kožnog vikenda, našli bi nešto drugo kao iluzorni razlog da osporavaju Paradu.”
Činjenica je da kožnu subkulturu ne praktikuju samo LGBT+ članovi, nego i heteroseksualci. Međutim u društvu u kojem heteroseksualnost vlada, ne postoji potreba za isticanjem njihove orijentacije. Glumci, pisci ili generalno javne ličnostima koje su strejt, neće isticati svoju seksualnu orijentaciju, jer je to suvišno. Sa druge strane, oni koji nisu strejt će je isticati. Isto tako je i sa članovima kožne zajednice. Kožna subkultura nije nastala u sklopu LGBT+, niti su oni jedini koji je upražnjavaju, ali su jedini koji imaju potrebu da istaknu svoju orijentaciju, jer se LGBT+ ionako bori protiv nevidljivosti.
Svi bi trebalo da budu tretirani jednako sa pravom da budu ono što jesu. Čak i u 21. veku to pravo se uskraćuje u mnogim zemljama, ne samo na Balkanu. U nekim zemljama pravo je dato zakonom, ali i dalje oduzeto na ulicama, gde se na primer istopolni par ne može držati za ruku. Nažalost puna sloboda je u manjini. Otvorenost možda ne uništava predrasude u potpunosti, ali je dobra za početak. Ukoliko neko šalje poruku noseći kožno odelo (kao vegeterijanac moram navesti da podržavam samo ekološku kožu) ili je to jednostavno ono što ih čini onima koji jesu, može li se iko buniti protiv toga? Na kraju, ostaje pitanje: Da li je svet spreman za potpunu otvorenost ili je skromnija slika ono što nam i dalje treba?
Piše: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 53-54 – jun 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
