I kao predsednik on se u Beloj kući nije odricao starih „navika“ da krevet deli sa muškarcem kada god njegova supruga nije bila tu. Njegov izabranik bio je komandir njegove straže kapetan Dejvid Derikson s kojim će deliti postelju dve godine pred kraj svog života.
„Ne možemo pobeći od istorije“, bila je jedna u nizu čuvenih replika Abrahama Linkolna. Bio je jedan od najvećih, svakako najviših (bio je visok 193 cm), američkih predsednika. Po mnogo čemu sa današnjeg stanovišta bio je naj „neameričkiji“ predsednik u istoriji SAD. Nije verovao u Boga i bio je čovek izuzetno slobodnih pogleda. Za života hvaljen i osporavan, obožavan i najdublje vređan, postao je sinonim za demokratiju i slobodu.
Abraham Linkoln, šesnaesti predsednik SAD, rođen je 12. februara 1809. godine, u skromnoj brvnari siromašne porodice farmera Tomasa Linkolna i njegove žene Nensi Henks. Kada mu je bilo svega 9 godina umrla mu je majka, a ubrzo nakon njene smrti otac Tomas se oženio Sarom Buš Džonson. Abraham je Sari bio naklonjen i voleo ju je do kraja života nazivajući je majkom, ali su njegovi odnosi sa ocem zahladneli. Od oca se još tako mlad udaljio, doživljavajući ga kao izuzetno neuspešnog i sa željom da nikada ne bude kao on. Psihoanalitičari, frojdovci, su tvrdili je upravo tu koren njegove homoseksualnosti.
Abraham Linkoln nije bio formalno obrazovan. Njegovo obrazovanje sezalo je do svega 18 meseci školovanja, ali je bio strastveni čitalac. Kasnije je samostalno proučavao englesko pravo i bavio se advokaturom. Kao mlad bio je i talentovan rvač, pa će mu ovaj sport izgraditi snažno samopouzdanje, koje će u budućnosti biti jedna od bitnijih osobina u razvoju njegove karijere.
Od sredine XX veka u javnosti počinju da se probijaju malo poznate činjenice o njegovom seksualnom životu koji nije bio u skladu sa stereotipnim shvatanjem američkog lidera i heroja. Mnogi istraživači i njegovi biografi tvrdili su da je Linkoln imao homoseksualnih sklonosti. Direktnih „optužujućih“ dokaza za to nije bilo, ali mnoge činjenice išle su u prilog hipotezi o homoseksualnoj prirodi Abrahama Linkolna.
Linkoln je u mladosti bio je izuzetno stidljiv u odnosu sa ženama, odbijajući čak da sedi sa njima za istim stolom. Govorio je da je „bolje imati posla sa muškarcima nego sa ženama“. Kada je počeo da radi u mlinu upoznao je mladića – Viljama Grina. Njih dvojica izgradiće posebno bliski odnos. Živeli su zajedno i spavali u istom krevetu. Linkoln će kasnije ponovo doći u situaciju da u potrazi za smeštajem izabere upravo sobu sa jednim krevetom i deliće ga sa muškarcem, Džošuom Spidom. Čak i kada je postao partner u firmi „Stjuart i Linkoln“ i dobio znatno raskošniji stan, on nije želeo da noći provodi sam, Spid je i dalje bio njegov „podstanar“ u krevetu narednih četiri godine.
U ranim biografijama bila je objavljena njegova pesma koju je napisao kao dvadesetogodišnjak. Ona je govorila o dva muškarca koja su se venčala, jedna od prvih pesama sa gay tematikom u istoriji američke literature. Ona je kasnije jednostavno bila prećutkivana u njegovim biografijama.
Ušavši u svet advokata i politike Linkoln je postao svestan da se mora oženiti. Tada je upoznao devojku iz plemićke porodice – Meri Tod. Njegov suparnik u osvajanju srca mlade devojke bio je njegov doživotni politički protivnik. Brak je imao dosta protivnika, njena porodica uporno mu se suprotstavljala tvrdeći da Linkoln nije dovoljno visoko na socijalnoj društvenoj lestvici. Prvi pokušaj venčanja prošao je neslavno, Linkoln se jednostavno nije pojavio na svom venčanju ostavljajući uplakanu Meri. Posle gotovo dve godine Linkoln je ponovo ponudio brak Meri i ovaj put je venčanje organizovano bez priprema kako bi se izbegla ista neprijatnost sa nestankom Linkolna. Njihovi odnosi nikada nisu bili harmonični. Njihove svađe postale su meta javnih glasina. Ona je 1875. godine proglašena ludom, iako su se znaci njenog ludila pojavili već nekoliko godina posle venčanja. Linkoln jednostavno nikada nije bio nežan s njom i nije umeo da je učini srećnom.
Političku karijeru je započeo 1832. godine, kandidaturom za skupštinu Ilinoisa, i završio izbore kao osmi od trinaest kandidata, zahvaljujući poštovanju lokalnog stanovništva, uprkos nedostatku formalnog obrazovanja, moćnih prijatelja ili novca kojima su bile nošene druge kandidature. Godine 1846. izabran je za Predstavnički dom SAD i tu se naredne dve godine srčano zalagao protiv meksičko – američkog rata. Kasnije se vratio u Springfild, gde se ponovo posvetio proučavanje prava i bavio advokaturom. Godine 1856. godine se priključio Republikanskoj stranci, osnovanoj radi suprotstavljanja širenja ropstva među novopriključenim državama SAD. A već 1860. je izabran za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Ovo će navesti južne robovlasničke države da započnu proces otcepljivanja i stvaranja Konfederacije Američkih Država. Linkolnova vlada u Vašingtonu nije priznavala novostvorenu konfederaciju tako da je u proleće 1861. došlo do izbijanja Američkog građanskog rata. Iako se nije istakao kao talentovani ratni vođa, niti je, sve do pred kraj rata, imao uspeha u izboru generala, ipak je imao ključnu ulogu u pobedi Unije. Dok je na početku, iz političkih razloga, kao cilj rata naveo očuvanje Unije, godine 1862. je doneo proglas o ukidanju ropstva, čime je Unija stekla simpatije svetske javnosti. Njegov mandat je značajan i po čitavom nizu reformi koje su ojačale poziciju federalne vlasti na račun federalnih država.
I kao predsednik on se u Beloj kući nije odricao starih „navika“ da krevet deli sa muškarcem kada god njegova supruga nije bila tu. Njegov izabranik bio je komandir njegove straže kapetan Dejvid Derikson s kojim će deliti postelju dve godine pred kraj svog života. Ostalo je zabeležen i dnevnički komentar Virdžinije Foks iz 1862. godine u kome navodi da jedan vojnik vozi Linkolna, a čim Meri negde ode, on spava s njim. I lični telohranitelj Linkolna svedočio je o sklonostima američkog predsednika da noći provodi u postelji sa muškarcem.
Nekoliko meseci nakon što je na izborima 1864. godine Linkoln ponovo pobedio, Konfederacija je prisiljena na kapitulaciju i rat je završen pobedom Unije. Par dana kasnije, 15. aprila 1865. Linkolna je u pozorištu ubio fanatični južnjački glumac Džon Vilks But.
Mi nikada sa sigurnošću nećemo saznati da li je Linkoln imao seksualnih kontakata sa muškarcima, ali ostaje činjenica da je imao želju da bude intiman sa pojedinim muškarcima u njegovoj okolini.
Priredio: K.M.