Sredinom juna pojavio se Madonin četrnaesti studijski album pod nazivom Madame X. Nedugo zatim najavila je i svoju svetsku turneju, ovoga puta pozorišnu turneju sa intimnim muzičkim predstavama koja će u Evropi biti samo u Londonu, Parizu i Portugalu. Kao što je tradicija, nakon svakog novog albuma Madona se pojavljuje na naslovnoj strani magazina Optimist i donosimo intervju koji je dala za francuskih gej magazin Tetu.
Madame X je očigledno tvoj veliki politički album posle American Life. Kako si došla na tu ideju? Da li te je strah? Da li si ljuta? Da li ti je dosta svega?
Od svega pomalo. Strah me je. Toliko stvari koje se događaju u svetu me plaše. Verovatno i tebe plaše. Ali sam optimista. Mislim da je budućnost puna mogućnosti. Nadam se da sam uspela da predočim svoju ljutnju i bes kako bih napravila muziku punu radosti. Takođe se nadam da će ove pesme inspirisati ljude da reaguju. Na taj način treba da iskoristimo naš bes. Besom nećemo promeniti svet. Osećam svaku emociju koju si spomenuo. Za mene, na toliko načina, ovaj album je nastavak albuma American Life.
U pesmi „Killers Who Are Partying“, pevaš „Biću Izrael, ako je Izrael zatočen. Biću islam ako je islam napadnut.“ Kako ovo treba da razumemo? Da želiš da se poistovetiš sa manjinama?
Ono što Mirwais i ja pokušavamo da kažemo u ovoj pesmi je da ne vidimo podeljen svet, već kao jednu celinu. I ja sam deo toga. Ja vidim sebe kao deo duše Univerzuma. Ne vidim svet kroz kategorije i etikete. Društvo voli da kategoriše, stavlja etikete i deli ljude: siromašni, homoseksualci, Afrikanci… zato što nam to daje osećaj sigurnosti. Ono što ja kažem u ovoj pesmi je da ću biti svaka etiketa koju ljudi pokušaju da stave na nas. Ja ću biti u prvim redovima. Primiću udarce i hice. Zato što sam ja građanin ovog sveta i zato što je moja duša povezana sa svim ljudima. Ja sam za sve odgovorna i moram da se brinem o njima. Ako jedna osoba pati, ja patim. Za mene, ova pesma je delo i izjava solidarnosti.
Mirwais je producirao šest pesama sa ovog albuma, uključujući i ovu. Kako je izgledao ponovni susret?
Nikada nismo prekinuli kontakt. Bilo je divno raditi ponovo sa njim. „Killers Who Are Partying” je prva pesma koja je snimljena. To je politička pesma, ali sve što Mirwais i ja radimo zajedno, na kraju ispadne političko. Zato što je to i njegov način razmišljanja. Gitaru koju čujemo tokom uvoda u pesmu je uzorak koji sam snimila tokom fado sesije. Takav zvuk gitare je tačno ono što sam želela. Inspirisala me je melanholična melodija i osećaj takve muzike. Autentičnost te muzike koju sam čula svuda u Portugalu me je dirnula. Htela sam da ova muzika bude moja i malo modernija. Pitala sam Mirwaisa: „Šta misliš da možeš da uradiš sa tim? Da li te inspiriše?“. I naravno, jako mu se dopalo.
U pesmi „Dark Ballet“ ti pevaš „Vaš svet je pun bola.“ Zar nisi više deo tog „vašeg sveta“?
Ne kažem da vaš svet nije moj svet. Samo kažem da ovaj svet gde ljudima vlada i dominira iluzija slave i sreće; koji su robovi društvenih mreža; kojima vladaju mučitelji koji beskonačno diskriminišu ljude. Ja odbijam da budem deo tog sveta. Pesma „Dark Ballet“ bila je inspirisana Jovankom Orleankom, i njenom pričom. Pesma predstavlja tačku spajanja. Madame X i Jovanka Orleanka se sjedinjuju. Ja govorim njenim rečima i njenim jezikom i kažem: „Ne plašim se da umrem za ono u šta verujem“. I to je tačno ono što osećam.
Pre godinu dana komentarisala si sliku tvoj menadžera Guya Osearya koja je postavljena na dvadeset godina od objavljivanja Ray of Light: „Da li se sećaš kada sam snimala pesme sa drugim umetnicima od početka do kraja i dopustili su mi da budem vizionar?“ Da li si i ovog puta bila vizionar?
Mislim da izvlačiš stvari iz konteksta… (Njen publicista se ubacuje: „Nejasno je. Da li imaš neka druga pitanja?“, ali Madonna nastavlja) Ne sećam se tačno šta sam u to vreme napisala. Ali sigurno nisam kritikovala svog menadžera. Nije se nikada desilo da meni neko nešto ne dozvoljava. Da, ljudi me kritikuju, ali mi niko nije rekao da ne smem da budem vizionar. Ljudi me dosta upozoravaju i pričaju mi da budem oprezna (pomera prst kao kad neko kritikuje dete).
Da li misliš da će ovaj album protresti muzičku industriju?
Ne mogu da koristim tu reč da bih opisala svoju muziku. Pre bih iskoristila reči kao: provokativno, konfliktno, emotivno, strastveno. Nadam se i inspirativno.
U uvodu pesme „I Rise“, možemo da čujemo isečak govora Emme Gonzalez, devojke koja je jedna od preživelih posle pucnjave u srednjoj školi u Parklandu, koja je postala ikona i pristalica kontrole naoružanja. Da li smatraš da si inspirisala ovu generaciju?
Nadam se da jesam. Tome težim. Ja vidim Emu kao predstavnicu i pionira njene generacije. Jednostavno nastavljam da radim ono što sam oduvek radila. Borim se za prava žena i ljudi uopšte. Borim se za jednakost.
U pesmi „Medellin“, prvi singl u ovom albumu, prisećaš se prošlih dana, kada si imala 17 godina. Šta misliš o svojoj karijeri?
Mislim da sam dosta toga morala da trpim. Smatram da sam otklonila mnogo barijera za žene koje su došle posle mene. Ali znam da naša borba još nije gotova, ni blizu. Da budem iskrena. I dan danas se borim za iste stvari.
„Like a Prayer“ je izašla pre 30 godina i izazvala je ogromnu kontroverzu. Da li pokušavaš to isto da uradiš danas?
Iskreno, kada sam napisala „ Like a Prayer“, nisam mislila da će pesma izazvati toliku kontroverzu. U stvari, spot je šokirao ljude: činjenica da ljubim crnog sveca, da igram ispred krstova koji gore… ljudi su to shvatili kao bogohuljenje. Nisam ni na trenutak pomislila da će na taj način shvatiti spot. Sve ovo je bilo jako kontroverzno ali to nije bila moja prvobitna namera. Međutim, sada sam sa namerom subverzivna.
Provokacija je uvek bila način da ljudi obrate pažnju na probleme kao prava LGBT+ osoba, rasizam, ženska prava… Ali danas, konzervativci su ti koji koriste provokaciju, zar ne?
Daj mi neki primer!
Ljudi kao Trump ili Marine Le Pen…
Ako si ograničena osoba i koristiš provokaciju, onda će to biti tvoja poruka. Sve zavisi od namere. Ja nisam ograničena osoba. Nisam provokativna da bih omalovažavala ljude i postavljala barijere i da bih ih stavila na svoje mesto. Ja sam skroz suprotno od toga. Korišćenje provokacije radi uništenja nije moja namera.
Da li osećaš vezu sa LGBT+ fanovima? Da li sebe smatraš gej ikonom?
Meni je čudno da samu sebe nazivam ikonom. Imam sreće što imam glas, i što mogu da ga koristim da pomognem ljudima koji ga nemaju i da se borim za prava ljudi čiji se glas ne čuje. Mislim da je reč „ikona“ nešto što drugi ljudi treba da ti daju. Ja ne mogu samu sebe tako da oslovljavam. Da li ti misliš da sam ja ikona?
Ti si definicija te reči!
Ako ti misliš da sam ikona, onda to stvarno jesam!
Da li je ovaj album sećanje na tvoj život u Portugalu?
Poslušao si ga. Reci mi da li je sećanje na Portugal i odavanje priznanja fado muzici? I ne samo to. Dosta toga je uticalo na ovaj album, ipak sam živela tamo. Ali je očigledno Portugal mesto gde je ovaj album rođen. Čak iako je dosta toga uticalo na ovaj album, on je očito odraz mog života u Portugalu. Tamo imam kuću i često idem tamo. Moj sin još uvek igra fudbal u klubu Benfica. Ali ja živim u avionima. Nebo je moja kuća. Nadam se da dobro govorim portugalski. Imala sam dobrog učitelja, Dino D’Santiago. Mnogo mi je pomogao i upoznao me je sa neverovatnim muzičarima. Igrao je ogromnu ulogu u nastanku ovog albuma.
Mi ne znamo Dino D’Santiaga dobro. Da li možeš više da nam ispričaš o vašoj saradnji.
On dolazi iz mesta Cape Verde, većina muzičara sa kojima sam sarađivala i koji su iz tog mesta ne govore engleski. On je bio u studiju kada smo snimali. Rekao im je šta ja želim. Pomogao mi je da oživim ove pesme jer nisam ni na koji način mogla da komuniciram sa tim muzičarima. Na neki način, zahvalila sam im se za muziku. Napisali smo pesmu „Funana“ koja će biti bonus pesma. Imam još jednu pod nazivom „Ciao Bella“ koja nije na delux albumu. Pevač Kimi Djabaté, koji je iz Gvineje Bisao, peva u ovoj pesmi. Dino je taj koji nas je upoznao. Kada smo se našli da otpevamo pesmu, nije znao reč engleskog. Dino je prevodio, i dosta mi je pomogao. Pesme „Killers Who Are Partying“ i „Extreme Occident“ su inspirisane muzičkim stilom-morna. Poslala sam im pesme. Htela sam da čujem njegovo mišljenje. Htela sam da čujem da li on misli da je pesma autentična. Njegovo odobrenje mi je bilo veoma bitno.
Kako biraš ljude sa kojima sarađuješ, kao na primer Maluma?
To se desi veoma prirodno. O tome odlučujem kada nekoga upoznam. Popijemo čašu šampanjca i pričamo o stvarima koje bismo zajedno mogli da postignemo. Da ti kažem istinu, to nije ništa posebno. Oslanjam se na svoj instinkt. Ako mi se ta osoba dopadne, onda možemo da sarađujemo.
Često si sarađivala sa Francuzima Jean-Paul Gaultier, JR, Martin Solveig, Mirwais… Šta te vezuje za njih?
Da! Šta me vezuje za Francuze? To što ne mogu da ih se otarasim (smeh). Oni su tvorci mojih najvećih saradnji. Mondino, Gaultier, Mirwais…Mislim da ih volim jer su veoma…trvdoglavi. Oni mi se suprotstavljaju. Ljudi koje si spomenuo su veliki intelektualci, veoma kreativni i obrazovani. Delimo predivnu sinergiju. (Ona udara čašom o sto i vrisne „Aqua por favor!“ Svi skaču. Onda upire prstom u fotografa u glasno kaže „Ko je pustio paparace?! Ko si ti? Da li te znam?“ Fotograf zastanu, užasnut „To je Ricardo, Madonin fotograf“, njen publicista objašnjava. Svi počinju da se smeju.)
Na albumu, pevaš na portugalskom i španskom. Da li je to način da osporiš dominaciju engleskog jezika u pop muzici?
Tačno tako! Volim ideju svetske muzike. Mrzim podele. Ne treba da delimo ljude, zašto bismo delili muziku? Volela bih da uključim radio u Njujorku i da čujem ljude kako pevaju na španskom, da odvezem auto u Lisabon i slušam reggaeton ili dancehall. To je super. Udaljiti se od engleskog je izazov, ali znaš da ja obožavam izazove.
Više tekstova iz broja 49 – avgust 2019. možete pročitati na:
