Ludost: stalno raditi stvari na isti način a očekivati drugačiji rezultat.
Albert Ajnštajn
Kada bi građane Srbije u ovom trenutku upitali šta je najvažnije za LGBT populaciju, verujem da bi većina mahom rekla da je to Parada ponosa. Percepcija o tome da je Prajd ultimativni cilj LGBT pokreta i da su svi drugi problemi manje važni kreirana je veoma perfidno godinama. Da li je to dobro za položaj LGBT osoba u Srbiji? Ne mislim da jeste, iako u načelu podržavam održavanje parade i raznih sličnih događaja. Prajd ne sme biti sam po sebi cilj već jedno u nizu sredstava za ostvarenje objektivnih ciljeva, a to valjda treba da budu poboljšanje kvaliteta života LGBT populacije, unapređenje i zaštita njihovih ljudskih prava, povećanje stepena inkluzije, tolerancije i prihvatanja, smanjenje homofobije i transfobije. Ako Prajd stavimo u ovaj kontekst onda je potpuno opravdano pitanje koje se postavlja već duže vreme – čemu služi i šta donosi LGBT populaciji u Srbiji ovako (ne)organizovan Prajd?
Prajd koji je trebalo da se održi 28. septembra zabranjen je treću godinu za redom iz bezbednosnih razloga. Već tri godine smo svedoci skoro identičnog scenarija: najavi se datum parade, nekih mesec dana pred taj datum (doduše svake godine sve kraće) počnu medijske špekulacije o tome da li će se ona održati, organizatori se pozovu na Ustav i zakone ne trudeći se da objasne javnosti ništa više od toga, obavezno se u nekom trenutku lansira teza o tome da je Prajd „test za državu“, svi se potom „zabrinu“ za nastavak evro-integracija Srbije, oglase se ultradesničari, bezbednost zatim postane dominantna tema, a u samom finišu država zabrani Prajd upravo iz bezbednosnih razloga. I paradoksalno – svi pobeđuju. Ultradesničari i huligani zato što su navodno sprečili Prajd i odbranili tzv. porodične vrednosti, državni funkcioneri jer im raste rejting zbog toga što je odluka o zabrani Prajda oprobano jedna od popularnijih u narodu, a organizatori zato što je politika „što gore – to bolje“ koncept koji je već duže vreme jedan od naprofitabilnijih na ovim prostorima, bez obzira u kojoj oblasti se primenjuje.
Da, od Prajda su u poslednjih par godina profitirali mnogi, što u novcu, što u glasovima homofobičnog dela biračkog tela, što u kreiranju i održavanju društvenog konflikta, što u mobilizaciji najradikalnijih konzervativnih delova društva… Od ovakvog (ne)organizovanog Prajda nikakav benefit jedino nije imala LGBT populacija u čije ime se (navodno) Prajd i pravi. I u čije ime se evo ponovo najavljuje i novi za sledeću godinu, sa identičnim pristupom, po istom principu i bez ikakve odgovornosti za dosadašnje debakle koji su čitav LGBT pokret i LGBT populaciju vratili najmanje pet godina unazad.
Možda se zaista zabrane Prajda i mogu proglašavati uspehom, možda se država i može okriviti za sve, možda se za neodržavanje parade mogu okriviti i svi drugi, druge LGBT organizacije, ultradesničarske grupe, čitavo društvo… Evo na primer ove godine smo na konferenciji u Medija centru dan nakon zabrane parade videli da se može okriviti i međunarodna zajednica bez obzira što je ubedljivo najjača podrška Prajdu dolazila upravo od nje. Možemo se i dalje kretati u tom začaranom krugu vrhunske neodgovornosti i biti taoci grupe ljudi koja je u potpunosti privatizovala Prajd i otuđila ga i od LGBT zajednice i od LGBT pokreta i od celog društva. Međutim, odgovor na pitanje šta je ovakav nadasve neodgovoran i neozbiljan pristup organizaciji Prajda doneo ili oduzeo LGBT zajednici na taj način sigurno nećemo dobiti.
Ubeđena sam da sa ovakvim pristupom organizovanju parade bez ikakve strategije i bez konsultacija i uključivanja što šireg kruga ljudi i iz LGBT zajednice i iz čitavog društva i sa idejom vodiljom da od organizatora i LGBT zajednice baš ništa ne zavisi, Prajd ne može ni da se desi ni da zaživi. Ukoliko se nešto hitno ne promeni ovaj događaj će i dalje nastaviti da instrumentalizuje prava LGBT osoba, da „neguje“ poziciju nemoći LGBT populacije, da je demotiviše i gura u sve veći geto. Na ovakav način on nikada neće dati dovoljno dobar odgovor šta je njegova svrha i šta dobro donosi LGBT populaciji.
Možda je za neke dovoljan argument da po Ustavu i zakonima, bilo ko može da napravi paradu, da i samo deset ljudi ima pravo da se okupi, organizuje šetnju i to proglasi Prajdom, ali za mene Prajd je mnogo više od toga, posebno imajući u vidu da se on pravi u ime cele LGBT zajednice i tako se percipira od strane šire javnosti. Oprostite što se ponavljam ali svrha parade u državi kakva je Srbija jeste da komunicira sa LGBT zajednicom, prepoznaje njene realne potrebe i prioritete, učini ih vidljivim i dovede do njihove realizacije. Prajd i druge aktivnosti LGBT pokreta treba da posluže da se smanji homofobija, da se građanima kroz razne kampanje objasne i približe problemi LGBT osoba, pre svega problem nasilja i diskriminacije, da se poveća tolerancija, da se pridobiju novi i zadrže stari saveznici, da se osnaže LGBT osobe, da one dođu na paradu i ponosno prošetaju iako do tada možda i nisu bili za njeno održavanje, da ih podrže njihovi roditelji, prijatelji i svi oni koji žele da žive u istinski demokratskom društvu i državi, da na paradi svaki put bude što više ljudi a što manje nasilja. Cilj parade mora da bude da menja, da natera državu da se bavi položajem LGBT populacije, da afirmiše ljudska prava i da sprovodi svoje zakone ma koliko to ponekad delovalo nemoguće. To sve jeste vrlo ozbiljan posao koji iziskuje veliku posvećenost i puno vremena. Na žalost, ništa od ovoga nismo videli u poslednje tri godine. I to jeste odgovornost organizatora.
Kada se sumira sve što se u vezi Prajda dešavalo i pored sve dobre volje zaista ne mogu da vidim iskrenu nameru organizatora da se on uopšte desi. Takođe, pitanje Prajda posle treće zabrane za redom je postalo veoma ozbiljno i očigledno prevazilazi do sada iskazane kapacitete organizacije „Parada ponosa“. Kada razmišljam o tome šta je potrebno uraditi da bi se Prajdu vratila svrha i izgubljena inicijativa, jedini izlaz vidim u tome da se on najpre vrati LGBT zajednici. Jedino šira zajednica može da odluči kakav Prajd želi i to je jedini pravi put. Ali najpre cilj svih nas kojih se Prajd na bilo koji način tiče mora da bude da idemo napred a ne nazad.
Piše: Mirjana Bogdanović (GSA)