Početkom prošle godine, šef britanske MI6 izdao je javno izvinjenje LGBT pripadnicima ove organizacije zbog sramnog tretmana koji su sve do 1991. godine imali u ovoj obaveštajnoj službi. Britanski obaveštajni vrh, ipak je imao dosta problema sa svojim gej obaveštajcima, jer se homoseksualnost, koja je u Britaniji bila zabranjena, vezivala za komunistički pokret. Smatralo se da homoseksualac ne može biti i dobar obaveštajac i služiti svojoj zemlji, jer je podložan kompromitaciji i lako može biti predmet ucene. U mnogim slučajevima gej špijuni su dobijali otkaz, sklanjani ili prosto likvidirani, u zavisnosti od ranga u službi.
Tretman homoseksualaca u zapadnim službama najbolje je na svojoj koži osetio Alan Tjuring, koji je zbog svoje homoseksualnosti izgubio bezbednosne dozvole, uprkos svojim zaslugama za zemlju tokom Drugog svetskog rata, te je kasnije izvršio samoubistvo.
I u SAD biti gej i špijun značilo je biti komunista i raditi za Sovjete. Mnogi gej obaveštajci, kako oni koji su zaista to i bili, tako i oni lažno optuženi, pali su za vreme tzv. lova na veštice, antikomunističke histerije senatora Džozefa Makartija. Predsednik Ajzenhauer je 1953. potpisao uredbu u kojoj se homoseksualnost u obaveštajnim službama tretira kao opasnost po nacionalnu bezbednost.
Biti gej i biti špijun značilo je imati višestruke identitete, što nije bilo nimalo lako u uslovima hladnoratovske konfrontacije. Mnogi homoseksualcu u obaveštajnim službama bili su primorani da se žene, kako bi prikrili svoje prave sklonosti.
Međutim, da je antihomoseksualna kampanja u zapadnim službama imala donekle osnova, predstavlja činjenica da je SSSR prvi u svetu dao homoseksualcima pravo građanstva sve do učvršćivanja Staljina na vlasti 1934. godine. Sve je podsticalo mlade homoseksualce na Zapadu, pogotovo ako su još bili i komunistički orijentisani, da se stave u službu prve zemlje socijalizma.
Kao najbolji primer tog stava jeste delatnost „Petorke sa Kembridža“, grupe mladih komunista, za koje je šef američke CIA, Alan Dals, rekao da predstavljaju najmoćniju obaveštajnu grupu za vreme Drugog svetskog rata. Nju su činili: Kim Filbi, Donald Meklejn, Gaj Bardžis, Entoni Blant i Džon Kernkros.
Iako o njima, što je i razumljivo, i dalje postoji veo tajne, ono što je nesumnjivo, jeste da je ova petorka ponesena komunističkim idealima tokom studija na Kembridžu, 30-tih godina XX veka, smatrala da nema ničeg protivrečnog između homoseksualnosti i komunističkih ciljeva. Smatrala je da je sistem u SSSR daleko superiorniji od zapadnog, te da je SSSR i najveća brana narastajućem fašizmu. Dakle, ono što je posebno važno istaći, jeste da su oni svi postali sovjetski špijuni iz uverenja, a ne zbog novca.
Britanski BBC priznao je da je delatnost ove grupe najveći propust u istoriji britanskih obaveštajnih službi. Iako je ova grupa delovala uoči i posle Drugog svetskog rata, podaci govore da su samo za vreme najvećeg ratnog sukoba u istoriji čovečanstva SSSR-u predali blizu 17.000 dokumenata sa Zapada.
Smatra se da je Blant, kao najstariji među njima bio taj koji je regrutovao ostale, a tu su, naravno, bili i visokoobučeni sovjetski obaveštajci koji su pripremali za ono što će kasnije doći. Nakon studija ova petorka je uspela da se infiltrira u najelitnije britanske institucije – univerzitet, BBC, Forin ofis, MI5 i MI6, odakle su sovjetima slali sve vrste tajnih podataka. Svi oni su se međusobno pazili i štitili jedan drugog, ne dopuštajući da iko bude razotkriven ili iskompromitovan.
Gaj Bardžis
Bardžis je važio za čoveka brilijantnog uma i privlačne spoljašnjosti. Bio je sin zamenika admirala Kraljevske mornarice. Govorili su da je u raspravama o marksizmu mogao pobediti svakoga, jer je znao na stotine citata Marksa, Lenjima, Staljina i drugih komunističkih ideologa. Krajem 1935. počinje da radi u BBC, da bi četiri godine kasnije prešao u MI6. U Forin ofis prelazi 1944. godine, a 1946. postaje pomoćnik drugog u hijerarhiji u Ministarstvu.
Bardžis je bio otvoreni homoseksualac i alkoholičar. Kažu da je čak izlazeći pijan iz jednog paba ispustio ukradena tajna dokumenta, ali je uspeo da se izvuče.
Kada se otvorila opasnost da bude razotkriven, Bardžis je uspeo da sa Meklejnom 1951. godine prebegne u Moskvu. Tamo je važio za „Staljinovog Engleza“.
Iako su ga, prema svedočanstvima, Rusi snabdevali pićem i lepim mladićima, Bardžisa je hvatala nostalgija za Engleskom. Nije uspeo da savlada ruski jezik, a umro je u Moskvi 1963. godine u 52. godini života.
Donald Maklejn
Bio je plemićkog porekla, sin istaknutog političara Donalda Maklejna Starijeg. Odmah nakon studija stupa u Ministarstvo spoljnih poslova, a kasnije u ambasadu Britanije u Parizu. Samo u ovom periodu, Maklejn je Moskvi prosledio preko 14.000 dokumenata.
Nakon rata, Maklejn odlazi u Vašington, na mesto prvog sekretara britanske ambasade i kodirektora u takozvanom Komitetu zajedničke politike. Ovaj komitet je koordinirao stvaranje atomske bombe između američkog projekta „Menhetn“ i britanskog projekta „Tjub Aloj“. Jasno je šta je to značilo za Sovjetski Savez i koliko je pomoglo u stvaranju sovjetskog nuklearnog programa. Sovjeti su mu se divili na umešnosti.
I Maklejn je bio homoseksualac, iako je bio oženjen Amerikankom sa kojom je imao dva sina i ćerku.
Maklej je sa Bardžisom prebegao u Moskvu 1951. godine. Kada su stigli u SSSR, sovjetske vlasti su ih krile pet godina, da bi ih 1956. godine, svečano predstavile stranim novinarima, usred Moskve. Tom prilikom Bardžis i Maklejn izjavili su da sebe nikako ne smatraju „sovjetskim špijunima“, već da su oni „pacifisti koji su se razočarali u Zapad“, te su došli u SSSR „kako bi radili na boljem razumevanju između SSSR i Zapada“. To je izazvalo neverovatan šok i nevericu u Britaniji, dok su SAD besnele na svog saveznika za neprocenljivu štetu koja joj je naneta.
Za razliku od Bardžisa, Maklejn se snašao u SSSR-u. Naučio je ruski jezik i pisao je knjige iz oblasti bezbednosti i spoljne politike. Umro je 1983. godine, u 69. godini života.
Kim Filbi
Filbi, koji je bio najugledniji iz „Petorke sa Kembridža“, je započeo svoju karijeru kao dopisnik „Tajmsa“ iz Španije tokom građanskog rata. Uz pomoć Bardžisa uspeo je da 1940. godine uđe u MI6.
Filbi je 1944. godine, postao šef odeljenja MI6 za „borbu protiv SSSR i međunarodnog komunističkog pokreta“, što je bilo sjajno mesto odakle se Sovjetima moglo slati mnoštvo dragocenih podataka.
U periodu od 1949. do 1951. godine, Filbi je bio na čelu misije povezivanja britanske obaveštajne službe sa američkim FBI i CIA. Nepotrebno je i govoriti koliko je to značilo Sovjetima i koliko je štete nanelo Amerikancima i Britancima.
Filbi je uspeo da pobegne u Moskvu 1963. godine, teretnim brodom iz Bejruta, gde mu je pretilo hapšenje, pa je taj dan slavio kao svoj drugi rođendan. Tamo je dobio sovjetsko državljanstvo. Obučavao je sovjetske operativce.
Za Filbija nema pouzdanih podataka da je bio homoseksualac, ali je bio nestalan u odnosima sa ženama i prilično promiskuitetan, što jeste odlika latentne homoseksualnosti. Ipak, postoje priče da je bio intiman sa Bardžisom, kao i sa šefom kontraobaveštajaca CIA, Džejmsom Angletonom. I Filbi je bio sklon alkoholu.
Umro je u Moskvi, u 76. godini života, 1988. godine, a priređena mu je državna sahrana. Posthumno je proglašen za heroja SSSR. Vlasti su izdale i poštansku marku sa njegovim likom, a postavljena je, u njegovu čast, i spomen ploča na ulazu u KGB, današnji FSB.
Entoni Blant
Blant je bio daleki rođak kralja Džordža VI, rođak kraljice Elizabete II. Predavao je istoriju umetnosti na Triniti koledžu u Dablinu. Posetio je Sovjetski Savez 1935. godine, i bio je zadivljen što je država otvorila muzeje i učinila veličanstvene kolekcije dostupne ljudima. Pravio je paralelu između humanizma i renesanse i sovjetskog sistema socijalne pravde. Kapitalizam je smatrao kao nesrećno društvo za umetnika.
Početkom rata ulazi u kontraobaveštajnu službu MI5. Kroz njegove ruke prolazila je diplomatska pošta vlada u izbeglištvu: Belgije, Danske, Poljske, Čehoslovačke, neutralne Švedske i Švajcarske. Postao je osoba koja se bavi vrbovanjem – uspeo je da privuče ministre spoljnih poslova, perspektivne političare i one koji pretenduju na ulogu budućeg vladara države, što je veoma koristilo Moskvi. Sa tog mesta je upozoravao ostale agente o mogućim opasnostima.
Odbio je da prebegne u SSSR zajedno sa Bardžisom i Meklejnom, pa je bio izložen pritisku britanskih službi da razotkrije istinu. Ponuđen mu je imunitet 1964. godine, pod uslovom da razotkrije kolege, što je, navodno, i učinio, ali službe sa tim nikada nisu izašle u javnost. Ratoborna i homofobična Margaret Tačer je ipak javno razotkrila Blanta 1979. godine, nakon čega mu je oduzeta plemićka titula.
Blant je bio homoseksualac. Umro je 1983. godine, u 76. godini života.
Džon Kernkros
Za razliku od ostale četvorice, Kernkros je bio skromnijeg porekla, sin prodavca iz Škotske. Svojim trudom i zalaganjem dospeo je do Ministarstva spoljnih poslova Britanije, ministarstava finansija i snabdevanja, a takođe je bio lični pomoćnik lorda Morisa Hankija, desne ruke Vinstona Čerčila. Probio se i do Centra za vladine komunikacije u Čeltnamu (GCHQ, danas se zna za njega zahvaljujući „Vikiliksu“), gde su se bavili dekodiranjem radio-presretanja.
Moskvi je poslao telegram ministra spoljnih poslova Idna o razgovoru Hitlera i prestolonaslednika Grčke Pavla, koji je bio dokaz da je napad na SSSR neminovan. U septembru 1941. godine, Kernkros je našao izveštaj za Čerčila o mogućnosti stvaranja atomske bombe.
Kernkros je 1942. godine, predao Moskvi tehničke karakteristike novog nemačkog tenka „Tigar“, a uoči bitke kod Kurska dobio je dragocenu informaciju o planovima nemačke komande.
Upravo za bitku kod Kurska je bio nagrađen ordenom Crvene zastave.
Neki ne ubrajaju Kernkrosa u „Petorku sa Kembridža“, ali njegove zasluge za SSSR su evidentne. Umro je 1995. godine, u 82. godini života.
***
Iako su im ponuđene državne penzije, svaki od članove petorke je odbio bilo kakve nagrade za svoj rad, jer su smatrali da rade za veliku ideju komunizma.
– Na svoj život gledam kao na predanost službi, za koju iskreno i strastveno verujem da je ispravna – govorio je Kim Filbi u Moskvi.
Iako su se iz CIA žalili kako je samo Filbijevim aktivnostima naneta tolika šteta, da bolje da tih godina nisu ništa radili, u aktuelnoj Rusiji Vladimira Putna, gde vlada homofobna histerija i progon LGBT osoba, se nigde u biografijama ove petorice velikana ni ne pominje njihova homoseksualnost. A upravo su ti „bolesni izopačenjaci“ kako u Rusiji većinski smatraju gej ljude, spasili Rusiju sigurne propasti.
Piše: Igor Maksimović
Više tekstova iz broja 64 – februar 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):