Ovaj definitivan a možda i bespovratan preobražaj prikazivačkog fokusa sa bioskopske distribucije ka striming-servisima ove ili one vrste, ovog ili onog opsega i dometa na ruku svakako ide dokumentarnim ostvarenjima i njihovim autorima, jer, naprosto, oni dobijaju priliku da komuniciraju sa potencijalno znatno brojnijom publikom nego što je to slučaj kada se bez mnogo nade u povoljan i srećan ishod bore za svoje mesto na bioskopskim repertoarima, uvek priklješteni između bučno promivisanih igranih filmova sročenih po pretpostavljenim ukusima šire publike. Evo, pred gledaocima su se u poslednjih nekoliko sedmica pojavila i dva zaista referentna i kvalitetna dokumentarna ostvarenja na LGBTQ teme – „Pray Away“ i „Legend of the Underground“.
Prvopomenuti stiže u ponudi Netfliksa i sa producentskim belegom Rajana Marfija, kome poslednjih godina u kreativnom pogledu ni najmanje ne cvetaju ruže, ali nam barem u svojstvu producenta u sada već redovnim tranšama isporučuje baš valjana dokumentarna dela (što je bio i nedavni „Circus of Books“), a sama priča ovog reportažno postavljenog dokumentarca tiče se fenomena gej konverzija, odnosno, u SAD i dalje prisutnih verskih i sličnih organizacija koje se bave preobraćanjem gej populacije nazad na staze sigurnog hetero-normativa. Film je matematički precizno postavljen, krcat je zanimljivim, rečitim i, reklo bi se, sasvim iskrenim ispovestima ponajpre onih koji su u nekom trenutku postali zvezde i zaštitna lica tog sveobuhvatnog i ozbiljno ustrojenog pokreta, a koji su uspeli da se odupru i vrate životu sa kakvom-takvom utehom slobodnog izbora i na polju seksualnih preferenci i kvir identiteta. Tema je teška i neretko mučna, nije tu ni bilo prostora za duhovitost i žovijalnost, ali autori neporecivo uspevaju da stvore smiren, staložen, razložan i neostrašćen prikaz tog silno zanimljivog i ilustrativnog fenomena, poštujući, pritom, dostojanstvo pokajnika i imajući razumevanja za bol mogućih žrtava njihovih obmana i zločinjenja iz tada, kako su naglašavali, iskrenih pobuda.
I nakon gledanja filma „Pray Away“ ostaje pometnja u glavi kako je moguće da opstaje utemeljena na brojnim kontradiktornostima, poput činjenice da je tako nešto, taj viralni i fatalni verski fundamentalizam mogao i može i dalje da pušta tako duboko korenje u zemlji tako sistemski jasnog sekularnog profila. U kontradikciji su i junaci, ponajpre, pokajnici (sada okupljeni u pokretima tipa eks-eks gejeva), koji su, ruku pod ruku, sa krupnim kapitalom i nosiocima političke moći, što je dodatno užasno, posebno tokom prvih talasa tamošnje eksplozije SIDE, tako istrajno i sa ubeđenjem sejali zlo budućih/skorašnjih isključivosti usmerene prema onima koje bi makar nominalno lako mogli i trebalo da razumeju. Film „Pray Away“ ne beži od svoje ionako očigledno angažovane i aktivističke suštine, tek na par mesta skliznuvši u zamku otvorenije didaktičnosti, a, ukupno uzev, ostavlja vrlo dobar utisak vešto skrojenog reportažno-problemskog dela na i dalje značajnu i prisutnu temu.
Donekle filmičniji i kinestetski odrešitiji je film koji je deo aktuelne ponude servisa HBO Max, „The Legend of the Underground“, u čijem su fokusu, pak, konkretne muke gej populacije u kandžama rigidnog državnog aparata u Nigeriji, gde je homoseksualni čin i dalje kriminalizovan i gde je (bilo) moguće da gej seks, pa čak i sumnja da se radi o pripadnosti gej krugovima može dovesti do kazne od čak četrnaest godina. U tom pogledu, „The Legend of the Underground“ dosta brzo stupa u ubedljivu rimu sa prošlogodišnjim dokumentarnim hitom, „Dobrodošli u Čečeniju“. Međutim, iako se nominalno bavi istovetnom temom i problemom, pa i društvenom anomalijom, „The Legend of the Underground“ ipak biva vidno vedrije ostvarenje, što je nepobitno zasluga živopisnih junaka znatno prisutnijeg magnetizma i upečatljive životne snage i energije.
U tom smislu, ovaj film donosi posve funkcionalan i izrazito intrigantan spoj prikaza stvarnog i ozbiljnog egzistencijalnog čemera i podsećanje na vitalnost (a što je najupadljivije na primeru tamošnje influenserske zvezde u povoju – krajnje osobenog i flambojantnog Džejmsa Brauna, mladića koji prilično borbeno i samopouzdano čeka zvanično suđenje koje će svakako uticati na sve u njegovom ionako teškom životu). S druge strane u oči ipak upada isforsiranost izvesnih segmenata filma, gde pod znak pitanja dospeva sama njegova dokumentaristička bit i verodostojnost , a to je najevidentnije u pojedinim delovima priče o Majklovom povratku u domovinu. A najupečatljiviji film biva u momentima kada neprikriveno prigrli svoju pop-kulturnu bit i kada se naporednom montažom ukazuje na brojne nedoslednosti u životu Nigerije i odnosa vlastodržaca i većine prema pitanjima i aspektima kvira. Ukupno gledano, reč je o vrlo dobrom, gotovo pa odličnom ostvarenju iz koga se može saznati dosta toga raznorodnog a svakako značajnog, uključujući i uvek na mestu podsećanje da datosti u borbi za lične i opšte slobode nikada ni ne može biti.
Piše: Zoran Janković
Više tekstova iz broja 61 – avgust 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
