Kvalitet nedelje u životu Rolanda Emmericha je u obrnutoj srazmeri sa vremenom koje je proveo guglajući svoj novi film ˝Stonewall˝, koji nije ni najmanje lepo primljen od strane kritičara. Film je dobio epitet ˝ozbiljno neshvaćen˝ i ˝krajnje uvredljiv˝, a najviše tvrdnji idu u prilog tome da je film ´prekrečio´ pravu istoriju Stonewallske pobune iz 1969. koja je bila začetak borbe za prava LGBT zajednice. Okosnica filma vrti se oko mladića Dannyja, koga u filmu igra Jeremy Irvine, koji beži od kuće zbog svojih homofobičnih roditelja i kako bi se upisao na koledž. U Njujorku ga grupa uličara uzima pod svoju zaštitu, dok pokušavaju da se sakriju od neistomišljenika, policajaca, kao i korumpiranog menadžera gej kluba. Tokom razvoja priče on nalazi sebi i momka koga u filmu igra Jonathan Rhys Meyers i druži se sa stanovnicima Greenwich Villagea koji su fluidni po pitanju svog iskazivanja rodnog identiteta, a koji pokušavaju da pobegnu od svojih užasnih života kod kuće. Sve ovo u centar priče postavlja ovo mlado, belo, parče mesa čiji rod odgovara njegovom polu, dok tu ima još nekoliko žena, čitaj nedovoljno, nekolicina ˝obojenih˝ i transrodnih aktivista u stilu Marshe P. Johnson za koju se i kaže da je prva bacila kamen razbivši prozor ˝Stonewalla˝ tako započinjući protest i pobunu. Novinar Matthew Jacobs iz Huffington Posta porazgovarao je sa rediteljem Rolandom Emmerichom.
Film ste snimili u Montrealu. Zašto ne u Njujorku?
Isprva smo hteli film da snimimo u Njujorku, jer smo želeli da autentičnost dešavanja prenesemo na platno. Čak smo hteli i da snimamo ispred ˝Stonewall˝ bara, što se pokazalo preteškim jer dobiti dozvolu za tako nešto u Njujorku je previše komplikovano zbog saobraćaja. Još to mesto nije mesto koje je bilo 1969. Bilo je jasno da ćemo morati da preduzmemo neku drugu vrstu akcije. Pokušali smo u Njujorku da nađemo ulice koje naliče onima koje nama trebaju, ali ni to nismo bili u mogućnosti da uradimo. A onda mi je najednom pala na pamet ideja i to se desilo jer sam već odavno naviknut da se snalazim na ovaj način… Naime, upitao sam se zašto da ne sagradimo set i sagradimo njegovu unutrašnjost. Mogli bismo da ga osvetlimo onako kako mi želimo i kako nam je potrebno, i uz ono što danas možeš da uradiš sa digitalnom kamerom jeste da možeš da radiš i na ekspoziciji snimka, a što je bolje u smislu štednje za niskobudžetne filmove, jer nam onda neće trebati previše svetlosti. A već sam u Montrealu snimio dva filma do sad tako da sam znao i koji će objekat biti perfektan za snimanje ovog filma. Takođe sam se setio par ulica u Montrealu koje imaju makadam i koje će izgledati baš kao Njujork iz 60-ih.
S obzirom da ste već snimali visokobudžetne filmove u studiju, da li vam je takvo okruženje bilo prijatnije za rad?
Ne bih to nazvao prijatnijim… Sve donete odluke su rešenja. Imate probleme, a onda pokušate da za iste nađete rešenja. Dobra stvar je što je mesto gde smo snimali pružalo upravo sigurno mesto za statiste, glumce i članove filmske trupe. To je bio njihov ugao. Sve se odvijalo unutra i s obzirom na to imali smo stepen opuštenosti. S obzirom da smo tu kreirali naš balon van realnosti, svi smo se osećali kao porodica. Atmosfera među svima nama bila je prijateljska i u jednom momentu odlučio sam da koristim samo gej statiste. Pokušao sam da to bude izmešana grupa ili da koristim više strejt ljudi ali naprosto nije išlo. I to se osetilo.
Znači sa snimanjem se započelo pa ste tek tada odlučili da unajmite samo gej statiste.
Da, i nakon dan ili dva sam rekao da će to biti naše pravilo rada. To je bilo na samom početku, kao u klubu, želeo sam da imamo samo gej ljude, jer se upravo oni ponašaju tako drugačije – to se prosto oseća.
Kako ste uspeli u tome ,jer sigurno niste objavili oglas u kome ste tražili gej ljude za statiste?
Naravno da ne. To smo odradili na pažljiv način. Jer sigurno ne možeš da pitaš nekoga: ˝Hej jesi li ti gej?˝ Ono što radite jeste da idete na gej mesta i tražite ljude tamo. Grupa koja je tražila statiste je svako veče odlazila u klubove i tražila ljude tamo, specifične ljude koji su imali frizure iz doba koje je nama trebalo da oživimo, i takav izgled. Dobro, pravili smo perike i koristili ih, ali nadasve su ljudi morali da izgledaju određeno i da imaju određenu frizuru.
Da li je za vas ˝Stonewall˝ bio mnogo manji pritisak što se rada tiče, nego film „2012“ ili neki drugi visokobudžetni film?
Ne baš, ali je bio sigurno mnogo zabavniji. Proces snimanja je sličan – imaš glumce i kameru i one zadužene za zvuk, svetlo. I kada snimam svoje filmove uvek mi je lakše kad taj dan vidim da je na repertoaru za rad samo snimanje dijaloga. Tada sam super srećan. Sve uvek ima određeni redosled odigravanja i kod snimanja ovog filma taj raspored je bio žestok. Snimali smo 42 dana , upola manje od onog što obično utrošim na snimanje filma, a scenario je bio izuzetno dugačak. Ali ipak je bilo zabavno i ono što mi se svidelo jeste kako smo se zbližili svi kao porodica a to je ono što ja u svom radu volim. Kada bi došao vikend ja bih onda organizovao večere i svi bi bili pozvani.
Rekli ste mi da nijedan studio nije želeo da finansira film ˝Stonewall˝. Kako se onda došlo do materijalnih sredstava? Pravljenje budžeta za ovaj film izgleda kao sigurna pobeda za razliku od filmova koji zahtevaju stomilionske budžete.
Da, u pravu ste da je lakše doći do novca za ovakav film jer je manja suma, ali interesantno je da je za ovaj film to bilo super teško. Morao sam da uložim svoj novac, da molim prijatelje da ulože novac i da unapred prodam neka mesta nekim ljudima, ali se sve na kraju uklopilo i isplatilo.
Kako komentarišete izjavu Larryja Kramera koji vam poručuje da ne slušate kritičare jer su ludaci?
Pre svega ja tog čoveka poštujem. Mislim da je jedna od najboljih pozorišnih drama njegovo ˝Normalno srce˝, a onda je pretvoreno i u film od strane HBO. Bio sam srećan kad sam čuo da neko kaže ˝Ljudi, šta je ovo ovde?˝ A na drugu stranu simpatišem jako sa transrodnim crnkinjama, jer njima je najteže. I zato mislim da je ovo njihova godina. Tako je bilo sa lezbejkama kada se Ellen javno autovala. Zato je sad vreme transrodnih žena i posebno transrodnih crnkinja, a mi ovde vidimo belog momka koji baca ciglu. ˝Ali kako niko ni ne zna uistinu ko je prvi tu ciglu bacio interpretacija je potpuno otvorena˝, kažem kao odgovor na taj napad. I zato mi se sa mog umetničkog stanovišta i činilo najbolje da to bude Danny.
Da ste ovaj film snimili pre tri godine da li bi reakcija na njega bila drugačija? Trans pitanje je tačka razdora što se tiče gej prava zadnjih 12 godina, a danas ljudi čak neće ni da kažu: ˝Hej, makar postoji nešto što prikazuje LGBT populaciju na velikom ekranu.˝
Upravo tako. A meni je sve to jako interesantno, jer je transrodni pokret trenutno iznesen na leđima Caitlyn Jenner. Ona je belkinja i bogata je. Daleko je od devojke koja je crnkinja i koja može da bude i siromašna. Takođe, mi je jasno koliko je to teško i za belu ženu jer sam dobar prijatelj sa Candis Cayne i tokom svih ovih godina naslušao sam se svakakvih horor priča. Ali isto tako kažem idite u gej centre i vidite kako je gej beskućnicima i kako je njihov život težak. To je ono što po meni otvara oči! Kada sam odlazio u LGBT centar u Los Anđelesu, oni su mi pričali: ˝Ovo je program za beskućnike kojima pomažemo. I ono što prvo treba da znate jeste da je preko 40 posto beskućnika iz LGBT populacije. I kada sam se začudio na tu informaciju, oni su nastavili da mi pričaju kako upravo ti ljudi prvo prodaju svoje telo, pa uzmu drogu, a potom bivaju i opljačkani. I to sve u prvoj nedelji po odlasku iz dotadašnjeg doma. A onda ti kažeš nešto u fazonu ˝Moj bože…˝ Jer ti imaš zaštićen i sigurna život . Da, mi već imamo gej brakove. Ali šta sa ovom decom koja nemaju dom? Kao društvo, prvo o njima treba da brinemo! Ali onda ti od direktora jednog studija čuješ :˝Mi sve to razumemo, ali je nama potreban neko ko može da postane super zvezda i da učini da film dobije Oskara i još koje druge nagrade.“
Pored svega toga vi izgledate i dalje konzistentni u borbi sa kontroverzama u svetu filma. Da li ste mišljenja da je sve to samo igra u ovom poslu?
Ovim se bavim jako dugo i razumem ljudsku kritiku, i razumem da kad praviš filmove uvek imaš nekoga ko će te kritikovati i nekoga ko će pak voleti ono što radiš. Zato uvek prvo film testiram sa publikom. I to sam uradio i sa ovim filmom. Nisam to morao da uradim, ali sam uradio. I na taj način sam naučio o onome što radim, o tome šta neko voli i ko će prigrliti film. Čak sam naučio da je film podjednako prihvaćen od strane gej i strejt osoba, a to je ono što se ne dešava često sa ovakvom vrstom filmova. A to je nešto o čemu ja brinem. U takvim momentima se osećaš jako ranjivo i jako nervozno, a kada se sve završi i ti shvatiš da imaš film koji svi vole, onda kad te neko kritikuje, nije te briga jer je to jedna osoba, a ne mišljenje većine.