Kada se posmatra iz perspektive Srbije, čini se da na planeti nema zatucanijeg, konzervativnijeg i homofobiji sklonijeg mesta. U tom kontekstu, skoro je nadrealna zamisao da ovde – makar u skorije vreme – budu usvojeni zakoni koji gej partnerima garantuju pravo na brak, usvajanje dece i sve ostalo što je garantovano “ostalim” građanima i građankama.
Stvari, međutim, nisu tako jednostavne. Čak i daleko liberalnije države, neopterećene tradicionalističkim i ultra-patrijarhalnim mentalitetom, imaju silne probleme kada se postavi pitanje porodičnih prava. Ako na sve to, još zaživi i praksa referendumskog izjašnjavanja o istopolnim brakovima, situacija će biti daleko teža.
PETINA
Primer Slovenije i referenduma koji je tamo održan povodom prava na zasnivanje istopolnih brakova, vrlo slikovito ilustruje tu priču. Slovenci su u martu prošle godine najpre usvojili zakon o istopolnom braku, i to ubedljivom većinom, uz podršku levice i stranaka centra. Ali, ne lezi vraže! Vrlo brzo, konzervativne grupe su uz podršku Katoličke crkve zatražile da se tim povodom organizuje referendum.
Neophodnih 40 hiljada potpisa prikupljeno je u rekordnom roku, a novousvojeni zakon – zbog raspisivanja referenduma – nije ni stupio na snagu. Parlament je najpre blokirao tada pokrenutu inicijativu, smatrajući da o temama koje spadaju u grupu osnovnih Ustavom zagarantovanih prava ne može da se odlučuje na referendumu. Međutim, tamošnji Ustavni sud nije bio tog mišljenja i odobrio je održavanje referenduma o poništavanju spornog zakona.
Konačno, 20. decembra 2015. više od 380 hiljada birača izjasnilo se protiv zakona: na referendum je izašlo svega 35 odsto ukupnog broja birača, ali su protivnici istopolnih brakova ipak pobedili, pošto je bilo neophodno da se protiv zakona izjasni bar petina ukupnog broja birača, odnosno 342 hiljade birača. Slično kao i u slučaju regularnih izbora u Srbiji, mali broj onih koji su izašli doneo je zapravo odluku o životu ostatka Slovenaca – s tim što bi ovde rezultat bio isti i da je izašao svaki registrovani birač.
SCENARIO S OČEKIVANIM KRAJEM
Pitanje istopolnih brakova do sada je uglavnom postavljano u kontekstu zakona – različite lobističke grupe i LGBT organizacije aktivno se ili manje aktivno zalažu za uvođenje određenih odredbi, amandmana ili čak novih zakona koji bi istopolnim partnerima garantovali sva prava koja imaju supružnici u heteroseksualnim brakovima. Za sada, ovi brakovi dozvoljeni su ili će to uskoro biti u 23 zemlje, od toga 13 evropskih: u parlamentima svih ovih zemalja usvojeni su zakoni koji ih čine legalnim i to je bilo to.
Izuzetak od tog pravila je samo Irska, gde se dogodilo nešto slično slovenačkom scenariju, samo s drugačijim epilogom. Parlament u Dablinu najpre je u martu usvojio zakon o istopolnim brakovima, da bi u oktobru ipak bio organizovan referendum o izmenama Ustava, koje bi garantovale pravo gej partnera da se venčaju. Na pitanje da li žele da se u Ustav doda član “Brak mogu sklopiti dve osobe u skladu sa zakonom, bez obzira na njihov pol”, većina birača odgovorila je potvrdno.
Pošto se ova referendumska praksa vrlo brzo proširila, što je Slovence – u kontekstu LGBT ljudskih prava – vratilo sedam milja unazad, pitanje svih pitanja više nije kako će se usvojiti ovaj ili onaj zakon, već zašto uopšte referendum? Da li je u pitanju još jedan marifetluk konzervativnih snaga, koje su našle način da, pozivajući se na “volju naroda”, realizuju svoje ideje? Ili je sve to samo ogoljeno kršenje ljudskih prava?
Po svemu sudeći, tačno je i jedno i drugo. Konzervativne snage zaista su našle način da ubuduće osujete svaki pomen zakona o legalizaciji istopolnih brakova, jer nijednom ustavnom sudu ni u jednoj državi (pa ni članici EU), niko ne može zabraniti da aminuje ovaj ili onaj referendum, ukoliko su – po njihovom mišljenju – ispunjeni uslovi za to. Ako se uslovi shvate samo u tehničkom smislu, stvar je više nego jednostavna: potrebno je samo prikupiti određeni broj potpisa i gotovo. U nekim slučajevima, čak ni potpisi nisu neophodni.
Hipotetički, recimo, moguće je da u Srbiji jednog lepog dana bude usvojen zakon o istopolnim brakovima. Međutim, isto je tako moguće da taj zakon – posle silnih problema koji bi ga sigurno snašli na putu do usvajanja, na kraju završi kao tema opštenacionalnog glasanja. Prema Članu 10 drugog poglavlja Zakona o referendumu i narodnom izjašnjavanju Republike Srbije, “akt o raspisivanju republičkog referenduma donosi Narodna skupština na predlog najmanje pedeset narodnih poslanika, Vlade ili najmanje 100.000 birača”.
U toj hipotetičkoj priči, epilog je jasan. Imajući u vidu da u ovdašnjem parlamentu bar jedna stanka ima pedeset poslanika, kao i da vladama obično upravlja volja samo jednog čoveka – teško da će ovde, u dogledno vreme, bilo koji zakon ovog tipa ugledati svetlo dana.
Kad smo već kod realizacije, izuzetno je važno ko će, na koji način i zašto uopšte raspisati referendum. “Predmet referenduma je odlučivanje o promeni Ustava, zakona, drugih propisa ili o nekoj političkoj odluci, a predmet odlučivanja su uglavnom osetljiva pitanja, kao što su pristup EU, abortus, istopolni brakovi, teritorijalna autonomija… Njegova primena je ograničena, jer on pruža mogućnost manipulacije biračkim telom, u zavisnosti od toga kako se formuliše pitanje, ko ga raspisuje i u kakvim društvenim okolnostima”, ističe u razgovoru za Optimist Ivana Stjelja, pravnica iz Praxisa. Ona u tom smislu posebno ističe primer hrvatskog referenduma, gde su se – upravo zbog načina na koji je postavljeno pitanje – ljudi izjašnjavali protiv istopolnih brakova, iako to možda ne bi bio slučaj da je pitanje bilo drugačije postavljeno.
OSNOVNA ĆELIJA DRUŠTVA
Sve ove političko-ideološke manipulacije ne bi mogle da budu moguće ukoliko bi se drugačije tumačila ljudska prava, odnosno odredbe Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija. U Članu 16 tog dokumenta navodi se:
1. Punoletni muškarci i žene, bez ikakvih ograničenja u pogledu rase, državljanstva ili veroispovesti, imaju pravo da sklope brak i da zasnuju porodicu. Oni su ravnopravni prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog trajanja i prilikom njegovog razvoda.
2. Brak se može sklopiti samo uz slobodan i potpun pristanak lica koja stupaju u brak.
3. Porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu države i društva.
Kako se tu eksplicitno ne pominju ni istopolne, ali ni heteroseksualne zajednice, tumačenja su se do sada kretala od onog koje kaže da je ovom Deklaracijom garantovano pravo braka svima, bez obzira na seksualnu orijentaciju, do onih koji tvrde da je ovde reč samo i isključivo o heteroseksualnom braku.
Jedna od retkih organizacija koja se bavi ovom temom jeste Amnesty International, koja na svom sajtu navodi da je član 16 u okviru UN duže od decenije interpretiran kao član kojim se zabranjuje diskriminacija bazirana na rodu ili seksualnoj orijentaciji: “Nediskriminacija na osnovu seksualne orijentacija tako je postala međunarodno priznata i mnoge države su svoje zakone uskladile s njim u mnogim oblastima, uključujući i pravo na partnersku zajednicu”.
Prevazilazeći temu porodičnih zakona, ova organizacija decidno tvrdi da je stupanje u istopolni brak ljudsko pravo: “Građanski brak između osoba istog pola jeste pitanje osnovnih ljudskih prava. Amnesty International smatra da uskraćivanje ovog prava, sprečava ljude u ostvarivanju i drugih njihovih prava kao što je pravo na dom i socijalnu sigurnost. Ono takođe stigmatizuje istopolne parove tako i toliko, da to može dovesti do porasta diskriminacije i kršenja drugih ljudskih prava, a sve na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta. Protivimo se diskriminaciji u zakonima o građanskom braku, baziranoj na seksualnoj orijentaciji ili rodnom identitetu, i pozivamo države da prepoznaju pravo porodica “po izboru”. Države ne bi trebalo da diskriminišu manjinske grupe”.
Ako istopolne bračne zajednice posmatramo isključivo kao deo korpusa ljudskih prava, referendumi su ne samo nepotrebni, već i nelegitimni: u suprotnom, ljudi bi se na biralištima izjašnjavali ima li ova ili ona nacija pravo na zdravstvenu zaštitu ili školovanje, i sl.
S druge strane, referendum jeste tekovina demokratskih društava i – imajući u vidu činjenicu da Član 16 ipak ima različita tumačenja – teško ga je jednostavno “otpisati”. Ako ništa drugo, vrlo je verovatno da bi oni koji se zalažu za referendume konstatovali kako im je uskraćeno pravo glasa, što je opet njihovo ljudsko pravo.
“Jeste problematično da o pravima manjine odlučuje većina, odnosno da se na referendumu odlučuje o tome da li će manjina dobiti određena prava ili ne, jer svrha ljudskih prava i jeste da zaštiti manjinu od ugnjetavanja od strane većine. Ipak referendum predstavlja osnovni oblik neposredne demokratije i daje potpuni legitimitet donetoj odluci. Brak je pretrpeo dosta transformacija, ali ipak u velikom broju zemalja još uvek je prihvaćeno stanovište da pravo na brak nije rodno neutralno, za razliku od svih ostalih prava, tako da su uslovi za ostvarivanje ovog prava i dalje rodno determinisani”, kaže Ivana Stjelja.
Ako ništa drugo, sve ovo obećava sigurnu budućnost LGBT grupama i organizacijama. Sve češće raspisivanje referenduma dovodi ih, naime, pred sasvim novu formu jedne stare borbe: one u kojoj će biti neophodno ne samo da pokažu i dokažu kako brak spada u osnovna ljudska prava, već i da kao takvo, ne sme i ne može da bude predmet referendumskog izjašnjavanja. Sve to, naravno, pod pretpostavkom da se uopšte zalažu za pravo na istopolne brakove.
Piše: Tamara Skrozza