Nakon mnogo sastavljanja i rastavljanja romana, koji je iz mene, uistinu, izašao iz dubine utrobe i ogolio me kao nikada do sada, a čiji je radni naziv “Preživeti dvadesete”, ili “Šta piše ispod naslova”, s obzirom na to da se radnja dela bazira i vrti oko medija, javnog života, ali zapravo govori o mnogo dubljim temama poput seksualnog zlostavljanja, mentalnog zdravlja i LGBTQ+ osoba – želeo bih da sa čitaocima i čitateljkama “Optimista” podelim jedan kratak uvid u ono što bi trebalo da izađe negde na jesen, ukoliko sve bude išlo po planu. Nadam se da ćete, ako čitate ovaj odlomak, prihvatiti mene i ono što piše, uz duboko razumevanje teme koja je važna za sve nas. Voleo bih da mentalno zdravlje u budućnosti postane prioritet svih nas. Pitajte ono oko sebe – kako su? Recite kako se vi osećate, ali još važnije, recite kako želite da se osećate.
***
Osećam bodljikavu žicu oko čela, bodljikavu žicu oko vrata, osećam je i u grudima.
Čak i da želim da dođem do prozora i podignem roletne, stopala mi krvare od iglica koje izbijaju iz poda. Usecaju se u moje tabane i čini mi se da uspevaju da se probiju do nokta koji kidaju na dva dela i odvajaju od mesa.
Ne mogu više da hodam. Ne mogu ni da puzim.
Umorio me je ritam, neću više da se igram.
Razmišljao sam tada, da li bih mogao da umrem za tebe?
Da prokrvarim ispred tvojih nogu i iščupam rebro i utrobu, da ih možeš staviti na svoj izmišljeni pijedestal koji sam ja izgradio za tebe.
Da li bi ti makar to značilo? Da li bi uopšte primetio da nemam više šta da ti ponudim osim toga?
Kada bih imao prilike da ti kažem, naravno da bih umro zbog tebe.
Ali, ne brini se. Moja smrt više nema takvu jačinu.
Ne dozvoli da te ove reči udare u glavu.
Tihi okean nije mogao biti tiši.
U ovom trenutku, umro bih za bilo koga.
Ja bih jednostavno umro.
Ne mogu više da se krećem u svom stanu.
Zakucan sam na stolici.
Butine mi blago trne a u stomaku osećam strepnju. Krajičkom oka hvatam mesto na kojem sam ostavio kesu iz prodavnice, u koju sam svratio neposredno pre nego sam ušao u stan.
U njoj su bile cigarete i žilet za brijač. Nikada nisam koristio običan brijač, uvek trimer.
Na kasi sam tražio i kesicu gumenih bombona koju je kupovala devojčica u redu pre mene, ali su mi rekli da je ona uzela poslednju kesu.
Voleo bih da smo mogli da se menjamo, i da su gumene bombone završile kod mene, a brijač kod nje.
To ipak nije bio slučaj.
Zato sam plato račun karticom, uz ljubazni osmeh za komšinicu u lokalnoj prodavnici, kao i svakog drugog dana, a onda sam otključao vrata stana i ušao unutra.
Ranije sam već razmišljao o rezanju, i ta ideja mi je uvek bila nekako morbidno uzbudljiva. Još od onda kada me je Šenaj pitala da li sam ikada razmišljao o samoubistvu.
Misao je uvek prekidao posao, ili nešto drugo što je sve vreme okupiralo moju pažnju.
To je takođe bio jedan od mojih strahova, šta ako se nađem u ovoj situaciji i tražim odgovor na sva pitanja koja mi se prevrću po mozgu, a njih nema?
Život sam po sebi nekada nije dovoljan. Jednostavno nije.
Pa i ta šuplja popularnost koju ljudi zovu slavom, ili alkohol i droga, seks, ljubav, ništa od toga za mene suštinski nije imalo nikakvu važnost.
Bog i ja odavno ne pričamo istim jezikom.
Jednom sam pitao Kevina možeš li da jebeš Boga, a on mi je odgovorio da je Bog mrtav.
Osećam spokoj zbog toga.
Niko neće uzeti moju dušu, ne postoji strašni sud, niti život posle života.
Dok mnogi jurcaju okolo tražeći izlaz na sve druge načine, shvatio sam da je život samo umetnost, koji živi na veštačkom disanju umetnosti.
Nema kralja, nema ni strašnog suda.
Tada sam iz kese izvadio brijač i odvojio žilet sa njegovog vrha, skinuo znojavu košulju koju sam imao na sebi i postavio prvo svoj levi dlan na sto.
Koža mi je bila bleda, a vene su bubrile ispod njenog omotača, gotovo sam osetio njihovo kuckanje i želju da ih oslobodim.
Tada se u meni prvi put, posle dugo vremena, javilo uzbuđenje. Isto ono koje sam imao kada sam uradio svoj prvi intervju sa Šenaj, prvi put gostovao na televiziji, prvi put imao seks sa glumcem koji ima veliki nos, prvi put napisao svoju kolumnu, prvi put razgovarao sa Kevinom.
Desna ruka mi je drhtala i trudio sam se da ne ispustim žilet.
Bilo mi je važno da bude čist, nisam želeo da se inficiram, samo da oslobodim to čudovište koje urla u meni.
Prvi rez je boleo.
Nisam znao koliko duboko je bilo potrebno nabiti žilet da dođeš do vene, raspukneš kožu, ali da ne preteraš i ostaneš bez svesti dok krvariš.
U tom trenutku sam se već predomislio, nisam želeo da se ubijem, želeo sam da se povredim i da dobijem taj adrenalinski udarac koji sam toliko dugo tražio.
I evo ga, dešava se.
Svakim novim rezom, bilo je sve uzbudljivije.
Krv je krenula da kaplje sa mojih podlaktica i dlanova na stakleni sto, a potom da se sliva i pada na parket. Ispustio sam duboki uzdah. Osećao sam ogromno olakšanje.
Roj pčela u mom stomaku je konačno krenuo da besni i luduje. Dugo vremena su bile mirne i pitome. Čak sam mislio da su i one umrle i da trule u meni zajedno sa tom prokletom biljkom na prozoru.
Žilet je bio oštriji od igle, snažniji od kristalnog praha, zavlačio se pod kožu i menjao boju.
Odmah sve boli, mnogo peče, odmah je postalo tesno.
Išao sam dublje.
U ovom stanu je trebalo da nađem mir. Iza vrata koja sam zaključao pre nepunih pola sata trebao je da stanuje spokoj, mesto gde mogu da udahnem, da predahnem, da zastanem na sekund i osvrnem se na sve što sam uradio i postigao.
Trebalo je da za ovim stolom stresem teret s ramena, da sperem umor s kapaka, da pustim da oteče.
Umesto toga, samo čemer i jad.
Peče sumnja već od trenutka kada ključ uđe u bravu.
Svakog dana, bili su samo beskrajni sati čamotnih, trulih misli, crnih slutnji što donose besmisleni strah od života i ljudi.
Vrte se samo greške, i moje i tuđe.
Zato sam žilet prebacio u levu ruku koja je već krvarila i promenila boju, od blede kože dobila je pomalo modri oblik mrtvog mora.
Stavio sam desnu ruku na sto, a onda sam levom ponovo zabio žilet u sebe, ovoga puta malo jače – jer je adrenalin bio veći što je bol bila snažnija a rez dublji.
Nisam imao ogledalo da vidim svoj izraz lica, ali znam da je na njemu bio osmeh.
Naslonio sam se nazad na stolicu i opustio ramena, razdrmao vilicu i položio ruke. Predao sam se. Smirivala me je tišina koju su prekidale jedino kapljice koje su se slivale na pod.
Tap. Tap. Tap.
Piše: Pero Jovović
Više tekstova iz broja 79 – avgust 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):