Svake godine u okviru Nedelje Ponosa Beograd Prajda imam priliku da produciram neku izložbu ili performans. Prošle godine sam se odlučio da podržim mladog konceptualnog umetnika Aleksu Bartola i njegov performans “Muted Privacy” koji se igrao tokom Nedelje Ponosa 2019. u “Subbeernom Centru” u Cetinjskoj ulici. “Muted Privacy” se bavi procesom pronalaženja sebe u homofobičnom društvu kao i borbu za slobodu koja je deo svakodnevice svih osoba koje odstupaju od heteronormativnih identiteta. I dalje se nadam da ćemo uspeti da taj performans odigramo opet, problem je što je produkcijski jako zahtevan i uključuje veliki broj ljudi – te je u ovom COVID19 realness svetu nemoguć za izvesti.
Upravo iz tog razloga sam se odlučio da ove godine odem u pravcu fotografije i da dam priliku Goranu Popovskom, mladom fotografu na čije sam radove prvi put naišao na Instagramu negde pre godinu ili dve. Pored modne fotografije, koja mu je glavni fokus, jako su mi se svideli njegovi privatni projekti koji imaju dosta queer elemenata. Napravili smo plan da uradimo serijal od 7 fotografija za svaki dan pride weeka gde će svaka fotografija simbolično predstaviti neke od problema sa kojima sa LGBT+ ljudi suačavaju. Obzirom da su ove fotografije simbolične interpretacije, Darko Ilin iz Prajd Info Centra je pisao prateće tekstove kojim smo želeli da skrenemo pažnju na probleme kojima smo se bavili.
U toku produkcije smo prolazili mnoge zanimljive situacije, posebno bih izdvojio set u jednom vojvođanskom selu gde smo slikali dreg kraljice u kuhinji restorana jednog lokalnog fudbalskog kluba. Celu produkciju je kamerom pratio Petar Lakić, mladi režiser i behind the scenes video je dostupan na YouTube kanalu Beograd Prajda.
Pored ljudi čija sam imena naveo ovde, želim da se zahvalim svima koji su nam nesebično pomagali bilo što su učestvovali kao modeli ili tako što su nam davali podršku i pomoć behind the scenes. Fotografije koje slede su objavljivane tokom nedelje ponosa 2020. Imamo ideju da do kraja godine realizujemo i izložbu sa mnogo više fotografija koje su nastale za potrebe ove produkcije, nadam se da ćemo to moći da realizujemo.
Marko Mihailović
Foto: Goran Popovski @goranvpopovski
Tekstovi: Darko Ilin
Porodično okruženje veoma često ne pruža slobodu da se LGBT+ osobe izraze i žive u skladu sa svojom seksualnom orijentacijom ili rodnim identitetom. Ovom fotografijom želeli smo da pokažemo kako LGBT+ osobe, kao i sve osobe koje su obeležene nekom različitošću, u porodičnom domu često moraju da se osećaju sputano i ograničeno, kao u kavezu. A iz tog kaveza nije uvek lako izaći, jer je cena autovanja i života u skladu sa sobom, ponekad previsoka. Svedoci smo da u Srbiji sve veći broj mladih ostaje da živi sa svojim roditeljima upravo iz finansijskih razloga, jer ne mogu da priušte samostalan život. Više od jedne petine LGBT+ mladih mora nasilno da napusti porodični dom svojih roditelja zbog konflikta u vezi sa njihovom seksualnom orijentacijom ili rodnim identitetom, ali je taj broj nesumnjivo veći ukoliko u to ubrojimo i mlade koji su samostalno napustili porodične domove, osećajući da tamo neće moći da umaju dovoljno slobode i prihvatanja. Zato je važno da osvestimo da prihvatanje mlade LGBT+ osobe mora da počne u porodici, jer ukoliko se osoba oseća sigurno u svom domu, mnogo će se lakše nositi sa ostalim problemima sa kojima tek treba da se izbore.
Trans osobe se svakodnevno suočavaju sa situacijama u kojima drugi ljudi, bili to prijatelji, poznanici ili samo prolaznici, određuju njihov rodni identitet.
To često nije samo ni stvar njihovog izgleda niti bilo čega na šta oni mogu da utiču, već niz svakodnevnih neprijatnosti u kojima su trans osobe prinuđene da pokazuju lična dokumenta, u pošti, u klubu, na fakultetu, na aerodromu, na kojima stoji njihovo “mrtvo ime”, neretko slika koja na njih uopšte više i ne liči, gde bivaju prinuđeni da svima pristunima objašnjavaju da su “transrodna osoba u procesu tranzicije” i da im zakonski nije dozvoljeno da promene dokumenta dok ne navrše godinu dana hormonske terapije.
Međutim, i ovakva situacija je ogromno poboljšanje u odnosu na postupak koji je bio praksa do pre godinu dana, kada su transrodne osobe morale da završe sve operacije pre nego što promene dokumenta. To znači godine i godine života sa dokumentima osobe koja ne postoji.
U nekim evropskim zemljama ime i rodna oznaka na dokumentima se menjaju za nedelju dana, i to onlajn. U Srbiji su za to potrebne godine.
Time su trans i nebinarne osobe u svakodnevnim situacijama lišene mogućnosti da se samoodrede u odnosu na binarne kategorije, ali i izvan njih.
Ova fotografija pruža uvid u problem sa kojim se trans osobe često susreću, a to je da se osećaju kao da su svi pogledi uprti u njih i da se pred njima nalazi strog žiri, koji određuje šta oni mogu i smeju da budu. Međutim, veoma je važno osvestiti i da ljudi nemaju jedinstven kriterijum pri određivanju nečijeg rodnog identiteta, te zbog toga ni sud žirija na fotografiji ne može da bude jednoglasan. Kako bi trans osoba uspela da što lakše i prijatnije prođe kroz težak i komplikovan proces tranzicije, potrebno joj je mnogo podrške i razumevanja, zbog toga je važno da umesto osude trans osobi damo slobodu i sigurnost da živi u skladu sa svojim rodnim identitetom.
Šta to znači biti žena i gde se lepota nalazi osim u oku posmatrača? Standardi lepote i standardi ženstvenosti koji su nametnuti ženama, predstavljaju još jedan način da patrijarhat održi svoje dominantno mestu u kulturnom ustrojstvu našeg društva. Često se čuje da su žene ženama najveći neprijatelji u ostvarivanju ravnopravnosti, međutim u takvom razmišljanju moramo ići dublje od toga, kako bismo uvideli da je upravo patrijarhat ženama najveći neprijatelj, zbog toga što se napaja jazom koji je uspeo da kreira između žena. Nametnuvši jednu poželjnu viziju žene, patrijarhat je učinio drugačije žene nepoželjnim, a samim tim postavio poželjne žene za “čuvarke patrijarhata”. Stara izreka “zavadi, pa vladaj” dobro je odjeknula prostorima patrijarhata. Upravo zbog toga moramo da normalizujemo različitost, jer jedino kroz dolazak u kontakt sa drugim kulturama, drugačijim identitetima, načinima odevanja i ponašanja, možemo da širimo svoje vidike i da bolje razumemo celovitost sveta oko nas.
Standardi lepote ne smeju da budu jednosmerna skala, određena editorijalima u modnim časopisima, sofisticiranim bjuti tretmanima i uklapanjem u rodne stereotipe. Standardi lepote ne smeju da ženama i muškarcima budu nametnuti kao vrednosna skala, jer to neminovno vodi u uniformizaciju, ali i marginalizaciju onih koji se u te standarde ne mogu ili ne žele da se uklope. Iako je feministički pokret doneo mnogo poboljšanja na polju pozicije žene u društvu, moramo biti svesni da se žene i dalje u praksi nisu jednakopravne sa muškarcima po pitanju reprezentacije, zarada, bezbednosti i mnoštva drugih značajnih elemenata svakodnevnog života. Zbog toga feministička borba ne sme da prestane, jer ravropravan položaj žene doprinosi izgradnji društva koje poštuje sve svoje članove i članice.
Stvoreni smo da volimo i da budemo voljeni, ali zbog čega zakon žmuri na našu ljubav? Od samih početaka LGBT+ aktivizma na našim prostorima, jedan od najvažnijih zahteva jeste da istopolne zajednice postanu vidljive pred zakonom, kako bi istopolni partneri koji žele da ozvaniče svoju ljubav, imali sva prava kao i heteroseksualni parovi. A ta prava nisu nikakve privilegije, već jednostavne svakodnevne mogućnosti uzimanja zajedničkog kredita kako bi parovi mogli da zajednički reše svoju stambenu situaciju, ili da svog partnera ili partnerku posete u bolnici u svojstvu člana porodice, ako se razboli. To su situacije koje su u široj zajednici olako shvatane i uzimane zdravo za gotovo, međutim, za LGBT+ zajednicu u Srbiji one su i dalje nedostižne, jer za njih ne postoji nikakav pravni osnov. Borba za usvatanje Zakona o registrovanim partnerstvima traje već godinama, ali je, nažalost, i dalje aktuelna, zbog toga što je takav zakon već dugo vreme u planu, ali nikako ne uspeva da dođe na skupštinski dnevni red.
Želeli smo da pokažemo da je nemogućnost istopolnog para da u praksi ostvari svoja prava, situacija koja umnogome ograničava LGBT+ osobe da planiraju zajednički život, te da su stalno primorani na traženje zaobilaznih puteva kako bi dostojanstveno i bezbedno živeli. Uz to što bi zagarantovao određena prava LGBT+ osobama, Zakon o registrovanim partnerstvima doprineo bi i mnogo većoj vidljivosti LGBT+ zajednice, kao i senzibilizaciji kako radnika u javnim ustanovama tako i svih građana, za rad i suživot sa LGBT+ osobama. Ljubav nije da se drži u celofanu, ljubav je može da bude i napismeno!
Dok svi nismo bezbedni, niko nije bezbedan. A osobe koje imaju drugačiju rodnu ekspresiju, fem muškarci, trans i rodno nebinarne osobe veoma su često na meti nasilnika, upravo zbog toga što se ne uklapaju u tradicionalne norme ponašanja i izgleda. Međutim, čak iako se uklapaju u određene norme, to ne znači da su sasvim bezbedni, jer patrijarhat funcioniše tako što žene i marginalizovane grupe drži na njihovom potlačenom mestu, ne dozvoljavajući im potpunu slobodu. Uz to, žrtve nasilja veoma su često podložne sekundarnoj viktimizaciji, tako što njihovo okruženje i nadležne institucije pokušavaju da iznađu opravdanje za nasilni čin, čime dalje nastavljaju krug nasilja i negiraju poziciju žrtve. A i institucije čiji zadatak jeste da procesuiraju napadače, često ne rade svoj posao, što doprinosi opštoj normalizaciji nasilja, kao sastavnog dela života žena i LGBT+ osoba, kao i drugih marginalizovanih grupa. Iako je pre 8 godina zločin iz mržnje uveden kao otežavajuća okolnost pri određivanju kazne za krivično delo, u praksi se takve stvari često prenebregavaju zbog toga što organi zakona nisu u dovoljnoj meri senzibilisani za odredbe ovog člana zakona, ali i za rad sa LGBT+ zajednicom.
Rad možda jeste stvorio čoveka, ali je stvorio i radna mesta koja nisu uvek fer i ne pružaju uvek iste uslove za sve zaposlene. A za osobe koje se po nečemu razlikuju, velik problem predstavlja i samo dolaženje do posla. Konkursi za posao, iako po prirodi stvari podređeni potrebama posla, često se pretvaraju u poligone na kojima poslodavci imaju moć da po različitim kriterijumima diskriminišu kandidate. Iako je u Srbiji 2009. godine usvojen Zakon o zabrani diskriminacije koji eksplicitno pominje seksualnu orijentaciju i rodni identitet kao kriterijume, diskriminacija ne prestaje da postoji ni danas. Stoga osobe koje se ne uklapaju u tradicionalne rodno binarne i heteronormativne okvire, imaju problema sa nalaženjem posla, jer će to ponekad biti uzeto protiv njih i biće implicitni uzrok zbog kojeg nisu bili primljeni, što je veoma teško dokazati pred zakonom. Međutim, iako pronađu posao, kvir osobe mogu trpeti diskriminaciju i nejednak tretman na radnom mestu, što direktno utiče na njihovo psihološko stanje i materijalni položaj. To što neko izgleda drugačije, oblači se “u neskladu” sa rodnim normama, ima tetovaže ili pirsinge, voli koga voli ili se određuje onako kako se određuje, ne znači da ne ume da obavlja neku delatnost. Možda živimo svoje živote na drugačije načine, možda izgledamo drugačije, možda se osećamo drugačije, ali smo uprkos tome svi jednako vredni i zaslužujemo da budemo ravnopravno tretirani.
Prošlo je 19 godina od prve beogradske Parade ponosa kada su navijačke i razne druge zvanične i nezvanične organizacije odlučile da nasiljem dokažu kako u Srbiji ipak „nema mesta za sve”. Međutim, mesta je bilo, bilo je dovoljno mesta za sve nas, samo smo morali da se za to mesto izborimo, da se izborimo za poboljšanje položaja, za povećanje vidljivosti i za postepenu normalizaciju LGBT+ identiteta u srpskom društvu. I mesta za to još uvek ima. Mnogi naši ciljevi nisu još dostignuti, jer još uvek nema dovoljno snažne institucionalne podrške, zbog toga što se rešavanje LGBT+ problema još uvek posmatra kao štikliranje još jedne obaveze koju institucije imaju kako bi ispunile taj i taj član tog i tog međunarodnog ugovora. Samim tim, u našem društvu još uvek nije razvijena opšta svest o tome da su LGBT+ prava veoma važna, jer se tiču nemalog broja ljudi, čija je svakodnevica obeležena skrivanjem, nasiljem, diskriminacijom i strahom. Zato LGBT+ aktivisti nisu oplakivali neuspeh prve Parade, već su bili svesni toga da borba mora da se nastavi i da prava za koja se borimo ne dolaze olako. Svi mi koji sada stasavamo i dajemo svoj doprinos borbi, moramo da se sećamo onih aktivista i aktivistkinja koji su mnogo toga žrtvovali, da pamtimo sve, od prvih LGBT+ organizacija na našim prostorima do mnogih pionira i pionirki kvir vidljivosti koji svojim delovanjem utiču na sliku naše zajednice. Vrednosti za koje se borimo vremenom su evoluirale, ali su u osnovi ostale iste, a to je da svi zajedno stvorimo ravnopravno društvo za sve njegove članove i članice. I svesni smo toga da je pred nas postavljevno još mnogo izazova koje ćemo, sigurni smo, prevazići, i to samo ako budemo koračali zajedno i bili jedni sa drugima solidarni.
Više tekstova iz broja 56 – oktobar 2020. možete pročitati na (Klik na sliku):
