Da premijerka Srbije ima imalo takta, stida i obraza, zakonska regulativa o priznanju istopolnih bračnih zajednica, o veštačkoj insemenaciji i oplodnji, o statusu samohranih roditelja, pa i o određivanju eventualnog starateljstva nakon smrti roditelja – već bi odavno bila ako ne usvojena, ono bar u fazi javne diskusije.
No, pošto je Ana Brnabić žena bez gorenavedenih karakteristika, beskrajnom nizu državnih bizarnosti i gotovo sistemski uvedenog licemerja – pridružila se i činjenica da je u Srbiji moguće da visoko pozicionirana građanka postane roditelj detetu koje niti je rodila, niti ga je usvojila, niti je imala bilo kakve fizičke veze s njim.
Sve su to 20. februara ozvaničili državni mediji koji su premijerki čestitali na tome što je postala roditelj malog Igora, ili poetičnije, na tome što je „dobila sina posle devet godina ljubavi“: a „dobila“ je sina kojeg je zapravo rodila premijerkina partnerka Milica Đurđić. S istim argumentima i istom dozom zdravog razuma, mogli su bilo koju od desetina hiljada beba u Srbiji proglasiti za premijerkinu prinovu. Jer, tog 20. februara porodila se žena koja živi s Anom Brnabić, a koja – što se zakona tiče – slobodno može sutra da odšeta i povede bebu Igora: premijerka nema ama baš nikakvo pravo da tu bebu zove ili smatra svojom.
DA JE SAMO…
Rođenje ovog deteta, Brnabić je mogla da iskoristi kao odličnu priliku da se ogradi od svoje više nego uzdržane pozicije spram LGBT zajednice , baš kao i spram žena i roditeljstva u Srbiji.
Mogla je, dakle, a nije:
1. Da izađe i javno saopšti da je Milica rodila Igora, da ona to dete smatra svojim, ali da joj zakonska regulativa ne daje nikakvu mogućnost da mu bude bilo šta osim nekakve „nerođene“ tetke ili sustanarke.
2. Da odmah potom pozove na rešavanje problema hiljada istopolnih zajednica sličnih njenoj u kojima su deca željena, ali u kojima ne može da ih bude
3. Da kaže kako bi mnogi gej parovi želeli da usvoje decu, pruže im ljubav i sigurnost, ali da im to naši zakoni ne dozvoljavaju, niti se država bavi bilo kojom formom javne rasprave ili zalaganja za to
4. Da obznani da u Srbiji postoji niz gej ljudi koji svoju želju za decom ostvaruju tako što zapravo „varaju“ zakon. Lezbejski, pa i muški gej parovi, imaju decu koja su rođena uz veštačku oplodnju obavljenu u inostranstvu (za ogromne pare), ili prijateljskim sporazumom s nekim/nekom ko isto tako želi decu, ali ne može da ih dobije jedinim zvanično priznatim putem
5. Da na nekoj od silnih konferencija za novinare skrene pažnju na činjenicu da takva deca – u slučaju smrti majke, praktično momentalno odlaze majčinoj porodici, u dom ili u hraniteljsku porodicu. Jer, jelte, ova država spada u retke u kojima roditelj nema nikakvo zakonom uređeno pravo da za života odredi ko će se brinuti o njegovom detetu ukoliko se „nešto desi“. U ovom slučaju, teoretski – Milica Đurđić nema pravo da pravno ozvaniči svoju želju da u nekom nesrećnom slučaju, Igor pripadne svojoj drugoj mami.
6. Da progovori o nevoljama trans osoba koje iz ranijih veza imaju decu
7. Da – ako se već i inače usteže da priča o LGBT temama – apeluje na prava žena koje zbog bolesti ostaju bez reproduktivnih organa, a htele bi da zamrznu svoje jajne ćelije i tako jednog dana ipak postanu biološke majke. Njima se lekari u zdravstvenim ustanovama bukvalno smeju kada izraze takvu želju.
8. Da – ako joj je sve ovo nezgodno, politički nedovoljno isplativo, neprijatno – makar ukaže na probleme s kojima se na dnevnom nivou suočavaju samohrane majke, koje samostalno podižu decu iz raznoraznih razloga, a koje zapravo imaju isti pravni status kao njena Milica.
Naravno, Ana Brnabić nije učinila ništa od toga. Ćutala je kao da se ništa nije dogodilo, kao da je u Srbiji biti gej sasvim OK, kao da je Igor neopozivo njen, kao da ona sama ne pripada grupi „prokaženih“ grupa u jednom bazično patrijarhalnom sistemu vrednosti i života. Ista ta, materijalno i društveno vrlo dobro situirana žena nije ni reč prozborila o manje privilegovanim ljudima – ljudima o čijem roditeljstvu ne pišu novine, ljudima koji nemaju veze ni uticaja, ljudima koji nisu iznad zakona, ljudima koji moraju da se dovijaju kako bi ostvarili svoja najosnovnija prava.
BRUKA NA SRAMOTU
Pre godinu dana, londonski Ekonomist pitao je Anu Brnabić šta bi o pravima manjina i gej osoba rekla Vladimiru Putinu ukoliko bi ga negde srela. “Odlično pitanje. Ne znam, razmislila bih o tome kada bih ga srela. Ne znam ni da li bismo uopšte pričali o tome. Ali, ne zaboravite da ima i EU zemalja koje nemaju baš pozitivan stav prema manjinama i koje ne postupaju dobro sa manjinama”, rekla je tada. Na primedbu novinarke da „ipak nema mnogo EU zemalja“ , tj. da ne postoji nijedna, čiji lideri o gej osobama govore kao što to čini Putin, premijerka je samo konstatovala da je „to tačno“. U tom trenutku, na ovom mestu, ta je njena izjava okvalifikovana kao nedopustiva.
Isto tako nedopustivo bilo je njeno ćutanje tokom već antologijskog napada poslanika SNS Aleksandra Martinovića usred Skupštine Srbije, i još znamenitije opomena predsednice parlamenta Maje Gojković – „Ana je tu“.
Konačno, nedopustivo je bilo i to što je ekonomski, porodično, društveno i na sve druge načine situirana žena – dozvolila da je svojevremeno, urbi et orbi, javno, na konferenciji za novinare autuje predsednik države, inače dugogodišnji član vrlo homofobne partije.
Uprkos oduševljenju LGBT zajednice zbog njenog zasedanja u premijersku fotelju, uprkos imidžu koji je o Srbiji tada stvoren, uprkos činjenici da pozicija koju zauzima podrazumeva aktivniju borbu za ljudska prava (pa i prava grupe kojoj sama pripada), sav ljudskopravaški i LGBT angažman Ane Brnabić sveo se na šetnju na Paradi ponosa. Što je, da se ne lažemo, prilična sramota. Bolje bi zapravo bilo da se ni tamo nije pojavila.
Rođenje deteta koje se u medijima označava kao njeno, bilo je odlična prilika da „zalegne“ za nešto, ma kakva bila reakcija javnosti na to. Bilo šta da je rekla, bilo kako da se izjasnila i oglasila – bio bi to mali korak za Anu, ali veliki za hiljade drugih ljudi. Ako ništa drugo, omogućila bi im da konačno osete empatiju „s najvišeg mesta“, svojim očima vide da i „bogati plaču“, da imaju sapatnike.
Ovako, tamo smo gde smo i bili pre imenovanja prve premijerke-lezbejke.
Javnim čestitanjem Ani Brnabić na onome što se inače osuđuje i kao bolest kvalifikuje u medijima, u Skupštini i s vrha državne vlasti – praktično je dokazano da se ovde zakon selektivno primenjuje, da se u slučaju premijerke žmuri na sve ono o čemu bi se inače govorilo na najgori mogući način, pa i da samu premijerku zabole pozadina za „obične“ ljude (koje god seksualne orijentacije bili).
Dobro došao, Igore! Čestitamo tvojoj mami i pozdravljamo njenu sustanarku.
Piše: Tamara Skrozza
Više tekstova iz Optimist magazina broj 47:
