Već odavno je prestala da bude javna tajna da u redovima desnih partija i pokreta, od onih na centru do (klero)fašističkih, postoji značajan broj članova homoseksualne orijentacije. To su, uglavnom, osobe koje su formirale svoje desne političke poglede pre nego što su osvestile svoju homoseksualnost, mada ima i onih, koliko kod to bilo uvrnuto, koji su svesno ušli u takve organizacije sa već formiranim homoseksualnim identitetom.
Zajedničko i jednoj i drugoj grupi jeste što moraju da vode dvostruke živote, tj. da čvrsto skrivaju svoju homoseksualnost, kako bi očuvali reputaciju unutar svojih organizacija, koje imaju izrazito negativan odnos prema LGBT ljudima.
Ipak, za njih je najveći problem to što poštujući partijsku disciplinu, moraju i sami da negativno istupaju prema svojim sunarodnicima iste seksualne opredeljenosti i zastupaju krajnje homofobične stavove. Mnogi to čine i kao vid poricanja i neprihvatanja sebe, ali kako je to u psihologiji već odavno dokazano, ekstremna homofobija nosi znakove latentne homoseksualnosti. Svako onaj ko je siguran u svoju seksualnost, nema potrebu da je poriče kod drugih i da je osporava. Drugi, pak, dolaze u velike unutrašnje sukobe sa svojom savešću, jer je iz pojedinih takvih organizacija veoma teško istupiti bez određenih posledica.
I tako, mnogi pripadnici desničarskih organizacija, čak i ako čvrsto veruju u svoja nakaradna uverenja, prinuđeni su da „žive u ormanu“ neprestano strahujući da mogu biti otkriveni. Nalaze se neprekidno u paranoji i nemaju nekog s kim bi mogli podeliti svoje probleme. Šta više, da bi pokazali svoju pravovernost, nekada se pokazuju i kao veći homofobi od svojih lidera, ako i sami lideri nisu u homoseksualnom fazonu.
Zato ćemo predstaviti slučaj najpoznatijeg britanskog ekstremnog desničara, Nikija Krejna, koji je kao član tzv. Britanskog pokreta, vodio dvostruki život: s jedne strane, nacista, rasista i huligan, s druge, posetilac noćnih gej klubova. Njegova priča je indikativna i za brojne gej desničare u Srbiji.
Nikola Vićenco Krejn, kako je glasilo njegovo puno ime, rođen je 1958. godine, kao jedno od desetoro dece svojih roditelja, koji su živeli u mešovitom braku. Njegova majka je bila italijanskog porekla, što je Krejnu nije davalo dobre predispozicije za britanskog nacionalistu.
Međutim, Krejn je svoju huligansku karijeru započeo među londonskim skinhedsima, gde se pokazao u uličnim tučama, da bi potom pristupio Britanskom pokretu otvorenoj nacističkoj organizaciji, koja se obračunavala sa migrantima, levičarima, homoseksualcima, sindikalistima i drugim „ideološkim nepodobnicima“.
– Adolf Hitler je bio moj bog. On je bio moj vođa, moj lider. Sve što sam učinio bilo je za Hitlera – priznaće Krejn u svojoj kasnijoj ispovesti.
Krejn je postao odgovoran za prijavljivanje novih članova i organizovanje napada na političke protivnike i manjinske grupe. Takođe je primljen u „Liderovu gardu“, koja je služila kao lični korpus telohranitelja Majkla Maklohlina, vođe pokreta. Članovi su nosili crne uniforme ukrašene neonacističkim simbolima.
Krejn je brzo stekao reputaciju, u redovima krajnje desnice, zbog izuzetno brutalnog nasilja. Ređali su se napadi na crnce, Azijate i druge nebritance, sukobi sa antifašistima, a sudija pred kojeg je izveden zbog raznih krivičnih dela, opisao ga je kao „goreg od životinje“. Brojne zatvorske kazne (1981-84) nisu smirile njegov temperament, a služio ih je na zloglasnom ostrvu Vigt.
Kolege su govorile za njega da nije bio orator, da mu je rečnik bio oskudan, ali da je plenio harizmom, iako je bilo teško voditi sa njim bilo kakav razgovor osim na osnovnom nivou. Šon Berčal kaže za Krejna da je bio oličenje desničarskog idealizma, po svom izgledu i reputaciji.
No, prema kazivanju Krejnovih savremenika, polako je počela da na površinu izbija i druga strana njegove ličnosti. Po izlasku iz zatvora, prvi put je primećen u gej klubu „Heaven“, gde je kasnije postao redovni posetilac.
– Ćaskao sam sa njim. Bio je prilično ljubazna i tiha osoba. Potpuno u suprotnosti sa svojim izgledom – opisao ga je Džon Birn, skinhed leve orijentacije.
Krejnu se ubrzo dopao noćni gej život, te je čak i pronašao posao portira u jednom od klubova, ali je podjednako morao da strahuje i od svojih nacističkih saboraca da ne saznaju da je gej, ali i od gej antifašista da ne saznaju da je nacista. Pričao je da nije imao seks sa muškarcem pre svoje 26 godine. Na nacističke skupove dolazio je uvek u društvu devojaka, ali kako je kasnije priznao, nijednu od njih nije voleo.
Bilo je to vreme, kako objašnjavaju pojedini autori, kada je počela da cveta fetiš scena, te su se mnogi istetovirani nacistički simboli na Krejnovom telu mogli iščitavati kao deo hipermaskulizovane slike kakvom su se mnogi predstavljali.
U junu 1984. godine, održavao se veliki protest u Londonu protiv nezaposlenosti i vladinih mera štednje. Na protestu je svirao levičarski skinhed bend. Krej je sa grupom od 100 nacista organizovao napad na učesnike protesta. Izvukli su deblji kraj, jer su bili pretučeni od strane antifašista i štrajkujućih jorkširskih rudara, a Krejn je pobegao sa „bojnog polja“ koristeći jednu levičarku kao živi štit.
Krejn je priznao i napad na jevrejsku zajednicu, tokom komemoracije na Dan sećanja, a sam je svedočio i o napadu na levičarskog aktivistu u londonskom metrou, koji je brutalno pretučen, ali je preživeo čudom, kako je Krejn preneo.
On nikada nije odgovarao za ove napade, jer je to vreme obilovalo nasiljem sa svih strana, koje je podsticala politika Margaret Tačer.
Bio je i član nacističkog muzičkog benda „Skrewdriver“, nakon što se Britanski pokret podelio na Britansku nacionalnu stranku i Nacionalni front. Za pomenuti bend, Krejn je napisao pesmu „Pravda“ („Justice“).
Ipak, Krejnov tajni život nije mogao dugo da se čuva. Antifašistički magazin „Searchlight“, 1985. objavio je veliki članak o Krejnu. Magazin je bio čitan među nacistima, jer je prenosio tračeve i priče o njihovim članovima. Imali su šta da pročitaju. Pomenuta su Krejnova divljanja, kao i zatvorski dani, a kao šlag na tortu, na kraju je otkriveno da je večeri provodio u poznatom gej baru „Heaven“.
Isprva, Krejnovi nacistički pajtaši nisu verovali napisanom. Najpre, stupidno su verovali da je muška homoseksualnost povezana sa feminiziranošću, što je odudaralo od Krejnovog imidža. Drugi razlog je što nisu hteli da veruju tvrdnjama omraženog neprijatelja, naspram reči svog dokazanog saborca, koji je sve negirao. Treće, mnogi su se i bojali Krejna, jer je bio fizički najjači.
Međutim, Krejnova sudbina bila je zapečaćena, kada su ga dok je radio pred vratima „Heaven-a“, napali jedan fudbalski hiligan i nacistički aktivista. Krejn ih je brutalno pretukao i odbranio se, ali je istina o njegovoj seksualnosti konačno izašla na nacističko videlo.
– Da li znate da je Niki Krejn gej – pričalo se među nacistima, koji nisu mogli da veruju da nacista može biti gej.
– Da li znate da je Niki Krejn nacista – pričalo se u gej zajednici, koja nije mogla da veruje da gej može biti nacista.
Prelomni događaj u Krejnovom životu, koji je u međuvremenu pokušao da balansira između homoseksualnosti i nacizma, dogodio se 1990. na godišnjicu Krvave nedelje, događaja vezanog za masakr koji se dogodio 30. januara 1972. godine, u gradu Deriju u Severnoj Irskoj, kada su pripadnici britanskog 1. padobranskog bataljona pod komandom potpukovnika Dereka Vilforda i kapetana Majka Džeksona, ustrelili 26 demonstranata tokom marša koji je organizovala Asocijacija za građanska prava Severne Irske u predgrađu Bogsajd. Komemoracija žrtvama masakra koju su godinama posećivali antifašisti, bila je meta nacista.
Tog dana primećen je i Krejn, koji je brutalno pretučen od strane antifašista i osetio na svojoj koži sve ono što je činio svojim žrtvama.
Napadači na Krejna su osuđeni na 11 godina zatvora, a sam Krejn je svedočio na suđenju, koje je bilo odlučujući momenat da Krejn prekine sve svoje veze sa nacizmom. U narednim godinama često je putovao na Tajland, jer ga tamo niko nije znao, a povremeno se pojavljivao u amaterskim gej porno filmovima sa temom skinsa.
U svojoj televizijskoj ispovesti „Kanalu 4“, koji je pravio prilog o subkulturi gej skinhedsa, 1992. godine, Krejn je priznao da je znao da je gej, još od učlanjenja u Britanski pokret. Kazao je da se osećao licemerno, jer je nacistički pokret bio antigej raspoložen, te da se stidi toga što je nekada propagirao.
– To je sve prošlost. Napravio sam dramatične promene u životu. Sada verujem u individualizam i nije me briga da li je neko crnac, Jevrej i bilo šta. Prihvatam ili odbacujem osobu kao individuu, a ne po boji ili nečem drugom – dodao je.
Njegovi nekadašnji drugovi ostali su preneraženi. Čak su mu uputili i pretnje smrću, a više od saznanja da je gej, pogodilo ih je Krejnovo napuštanje nacističke ideologije.
– Prevario sam se kao i svi ostali. Možda više od svih drugih. Osećao sam se izdanim i ne želim da imam nikakve veze s njim – rekao je jedan od nacističkih vođa.
Iako je Krejn konačno „pronašao svoju dušu“, nije uspeo da dugo oseti zadovoljstvo svoje „prave prirode“. Umro je naredne godine u svojoj 35. godini života od posledica AIDS-a.
Smrću Nikija Krejna i nacistički pokret je, srećom, počeo da bledi i nikada nije povratio svoju nekadašnju snagu.
Slučaj Nikija Krejna, koji smo vam ukratko predstavili, opomena je i domaćim desničarima da nikad ne znaju ko možda sedi do njih, dok izbacuju svoje homofobične poruke biračkom telu.
Piše: Igor Maksimović
Više tekstova iz broja 60 – jun 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
