Nakon pada Berlinskog zida i ideološkog poraza koje su pretrpele zemlje istočnog lagera, započet je proces koji je danas poznat i kao tranzicija. Neki su ovu istorijsku nužnost prihvatili sa radošću i oduševljenjem, a drugima su sankcije i bombe morale da objasne pojam reči neminovno, ali sva ova društva su prošla kroz gotovo identične procese. Nastupilo je doba osvajanja Divljeg zapada ovaj put na Divljem istoku. Gubitnici tranzicije su gotovo po pravilu bili obični građani, a pobednici oni sa boljim startnim pozicijama. Delovi starog režima koji su već imali poluge vlasti u rukama, kao i oni otpaci društvenog dna koji su bili kooperativni sa novim vrhom, stekli su ekonomsku i političku moć gotovo preko noći.
Godine i decenije su prolazile i vremenom su stasale nove generacije kojima su ovi procesi bili samo odjek istorije smešten negde između Prvog svetskog i Drugog punskog rata.
Upravo na tom mestu u istoriji započinje knjiga Živojina D. Panajotovića „Stan u Tiršovoj“ koja je nedavno objavljena kao autorsko izdanje Udruženja ŽDP.
Nakon emocijama nabijene posvete koja nam više nagoveštava revenge porn nego književno delo, sledi jedna ljubavna, gotovo bajkovita, gej priča.
Robert je tipično dete onih tranzicionih procesa sa početka teksta. Ima četrdeset i pet godina i zahvaljujući udbaško-političkim vezama svog oca i sreći da bude rođen u pravo vreme, postaje jedan od ekonomskih gospodara Srbije. Ili, makar, Beograda. U procesu je razvoda, ima troje dece, gomilu nekretnina i još više razgranatih poslova o kojima se, poput onog prvog miliona, ne pita u pristojno naoružanom društvu.
Jedino mesto na kome takav budžovan može da sretne siromašnog studenta umetnosti iz provincije jeste teretana. Upravo je to mesto u kome dvadesetogodišnji Strahinja i upoznaje svog princa na belom konju.
Kao pripadnik generacije iz miljea „mogu sve što ’oću, ćaleta mi“ Robert nemilosrdno grabi mladog i, u svakom smislu nevinog, Strahinju.
Bajka kao i svaka bajka ne može da pobegne od svojih tipičnih motiva. Imućni matorac koji voli, kako sam kaže, „piletinu“ i plavooki tvinks koji voli starije jer „oni mogu da mi pruže više“. A tu je i ljubav. Obostrana. Jer, bajka je takva.
Poput autora romana i njegovi junaci, ova deca i unuci komunizma, prihvataju svet onakvim kakav jeste. Oni ga ne dovode u pitanje, ne bave se uzrocima, ne kritikuju ga, niti pokušavaju da ga promene. Žive u trenutku i pokušavaju da dobiju što više sa kartama koje imaju u rukama.
Započet kao scenario za film ovaj roman se odlikuje specifičnim stilom, scenama koje se brzo smenjuju, kroki crtežima priče koje možemo da čitamo kao da skrolujemo društvene mreže.
Autobiografski elementi nagovešteni u posveti prožimaju celu priču. I površnom čitaocu je jasno da je ovo više od bajke i da u celoj priči ima mnogo toga istinitog i ličnog.
Iako u velikoj meri autobiografski „Stan u Tiršovoj“ je knjiga u kojoj svi čitaoci mogu prepoznati sebe, nekoga koga poznaju, kao i svet u kome žive.
Piše: Milan Aranđelović
Više tekstova iz broja 78 – jun 2024. možete pročitati na (Klik na sliku):
