Koliko puta ste videli reklamu u kojoj muškarac u donjem vešu reklamira automobil? Ili muža kako kuva i čisti kuću dok žena gleda TV sa drugaricama? Praktično nikad. A koliko često u reklamama, časopisima, društvenim mrežama vidite ženu prikazanu kao “laku”, nemoćnu, glupu plavušu, kao objekat, ili prostu domaćicu? Bez prestanka. Medijske slike koje nas bombarduju sa svih strana utiču na formiranje identiteta i sistema vrednosti. Ta izrazita izloženost stereotipnim i seksističkim slikama naročito negativno utiče na mlade i njihov odnos prema rodu i rodnim ulogama. Insistirajući na seksističkim slikama, mediji i oglašivači ih nameću kao društveno prihvatljive ili poželjne. Nametnute rodne uloge prenose se na svakodnevni život i uzrok su diskriminacije i pritiska prema svakom odstupanju od norme, i za žene i za muškarce. Ne daj bože da muškarac lakira nokte, obavlja “ženske” poslove, čuva decu. A žena ako je lepa i zgodna ne može da očekuje da će se baš lepo provesti u poslovnom svetu jer joj je svakako mesto u kuhinji i sa decom, a ako je ružna i debela opet neće ispunjavati nametnutu idealnu sliku žene. Ovi problemi, ali i mnogi drugi sa kojima se suočavaju trans osobe ili ljudi koji se ne uklapaju u binarnu podelu muško-žensko, upali su u oko i švedskom fotografu, aktivisti, feministi i komunikologu Tomasu Gunnarssonu, poznatom i po nadimku “rodni fotograf” (gender photographer). On je uz dosta humora ali i kritike predstavio svoj rad i održao uzbudljivo predavanje “Creating Gender through the lens” u UK Parobrod u okviru 36. Belgrade Fashion Weeka, kao i na Akademiji u Novom Sadu. U razgovoru za Optimist, Tomas otkriva koje su negativne posledice seksističkih i rodno stereotipnih slika u medijima i reklamama, ali i kako se protiv toga boriti.
Kako i zašto si postao “rodni fotograf”?
Moj rad se sastoji od analize i kritike rodno stereotipnih i seksističkih fotografija/slika u medijima i advertajzingu, od predavanja na istu temu u Švedskoj (a ponekad i Srbiji), kao i od sopstvenog fotografskog rada gde nudim druge opcije – kako slike mogu da nam prošire maštu o tome šta možemo da budemo, umesto da je ograničavaju. Oduvek me je zanimalo pitanje roda i prkošenje rodnim ulogama, ali sam nekako na početku karijere uvek završavao u vrlo šovinističkim magazinima gde dominiraju muškarci (tech, gejming časopisi…) koji uključuju žene ili samo kao rekvizite za prodaju gadžeta ili kao prsate, potlačene trofeje koje treba spasiti. Prekomerna izloženost seksizmu me je tada navela da počnem da radim u potpuno suprotnom smeru.
Kako slike u masovnim medijima jačaju tradicionalne rodne uloge i štite zastarele strukture moći?
Slike koje vidimo u medijima mogu da vrlo jednostavan, direktan način učvrste ono što u Švedskoj zovemo “rodni poredak moći”, tako što konstantno prikazuju muškarce kao moćne, a žene kao slabe i pasivne seksualne objekte, kako u simboličkom jeziku slika u reklamama, tako i u prikazivanju stvarnih ljudi. Slike nam prilično dobro govore i šta je normalno a šta nije, tako što jednostavno nikada ne pokazuju ili ne dopuštaju ljudima koji odstupaju od normi da budu prikazani u pozitivnom svetlu.
Koje su negativne posledice potenciranja stereotipnih i seksističkih slika različitih rodnih uloga i identiteta?
Ljudi bivaju dehumanizovani, ne mogu da budu potpuna ljudska bića. Naše identitete stvaramo u dijalogu sa slikama, a kada su neke ljudske karakteristike predstavljene kao “muške” i “ženske”, tada na primer postaje nemuževno i ponižavajuće za muškarca da pokaže “ženstvene” crte, što dalje vodi do devaluacije žena u društvu i negovanju mizoginije, ali i do ozbiljnog ograničavanja muškaraca.
Za razliku od Švedske, društvo u Srbiji se, pored siromaštva, korupcije, homofobije i rasizma u porastu, bori sa seksističkim i mizoginičnim tretmanom žena u medijima, kao i na svakom koraku u životu. Čini se da su novinarski etički kodeksi i zakoni beskorisni kada je u pitanju ove vrsta diskriminacije. Šta može da se uradi “mimo sistema” da bi se postigle pozitivne promene u rodnoj reprezentaciji u medijima?
Voleo bih da se vratim u Srbiju i pomognem vam da otkrijete koje alate treba koristiti protiv konkretno takvog oblika patrijarhata. Ali kada je reč o organizovanju i okupljanju ljudi u borbi protiv seksizma “izvan sistema”, naravno društvene mreže su medij koji treba koristiti. Ja sam zapravo, u početku nesvesno, imitirao vrstu vizuelno-tekstualnih struktura sajtova poput BuzzFeed-a. Ali umesto nabrajanja 40 najvažnijih slika mačaka, ja pravim dostupne mesečne liste najseksističkijih reklama, kampanja, naslovnih strana časopisa, koristeći i humor i izuzetno oštre kritike. U suštini, učinio sam zabavnim razotkrivanje, ismevanje i posramljivanje zatucanih, nazadnih, seksističkih oglašivača. A možda je baš to ugao rada koji bi mogao na neki način upali u Srbiji. Svi moji trikovi mogu slobodno da se “ukradu”.
Postao si poznat kao “kontroverzni” rodni fotograf i bloger kada si nagradu “Seksista godine 2013” dodelio kompaniji American Apparel. Reci nam nešto više o tome!
U Švedskoj je u 2013. bilo dosta provokativnih seksističkih reklamnih kampanja koje su tako pokušavale da dobiju medijsku pažnju. Recimo jedan kuvar je reklamirao svoj novi restoran fotografijom anoreksične devojke koja sedi na liticama Stokholmskog arhipelaga sa jednom otkrivenom dojkom, daleko od bilo čega što ima ikakvih dodirnih tačaka sa restoranom ili hranom, uz izgovor: to je umetnost. Na mom blogu sam analizirao dosta ovakvih “umetničkih dela” i pozvao čitaoce da glasaju za “seksistu godine”. Glasalo je preko 20 hiljada ljudi, što je bio veliki uspeh za mene i antiseksizam. Pobednik je bila američka modna kuća American Apparel, zbog slika sa njihovog sajta koje reklamiraju “unisex” košulju tako što muškarci stoje uspravno, bez osmeha, potpuno odeveni, dok devojke na sebi nemaju ništa osim same košulje, hodaju kroz prazne stanove sa golim zadnjicama zamahujući polo palicama i puzeći uz kamine.
Šta je sledeće? Planovi za neke nove izložbe, projekte?
Radim na dve foto izložbe, obe će se desiti u 2015. godini i obe su o trans osobama. Jedna se fokusira isključivo na ljude koji preferiraju švedsku rodno neutralnu zamenicu “hen” (“han” i “hon” = “on” i “ona”). Druga je umetnički projekat gde fotografišem trans osobe onako kako one žele da se predstave. Najzabavnije je što mnoge od njih žele da budu dregovane u rod kojem su nekada pripadali, što stvara predivan slojevit efekat “queering” roda koji smatram poprilično veličanstvenim.
Za kraj – da li umetnost može promeniti svet?
Apsolutno. Umetnost može da promeni svet puštajući nas da istražimo nove načine posmatranja sveta, ljudi oko nas ali i samih sebe.
Da li imaš nešto da dodaš ili poručiš mladim umetnicima?
Iskoristite njihovo oružje protiv njih.
Razgovarala: Lazara Marinković