Iako je prvobitno postavljen kao vid otklona od stvarnosti, i savremeni film svako malo poseže za stvarnosnim i proverljivom faktografijom. Naravno, samo kada je reč o zanimljivim pričama, nesvakidašnjim pojavama i osobenim ličnostima. A sva tri pomenuta faktora se mirne duše mogu pomenuti kada se priča o životu zlosrećnog heroja Alana Turinga.
Sa neprikrivenim oskarovskim pretenzijama u bioskope na prvom mestu anglosaksonskog dela planete stigao je biopik The Imitation Game (Igra kodova), biografski film koji pokriva dve, reklo bi se, ključne epizode u životui glasovitog Alana Turinga. Turing je, kada se sa te istorijske epizode, podigao veo državne tajne, prepoznat kao najzaslužniji borac u priči Enigma, kada su najumnije ostrvske glave tražile način da napokon razbiju nemačke ratne šifrarnike, a uspeh na tom polju, kažu, skratio je Drugi svetski rat za par godina. Osim toga, Turing je značajan i kao akter jedne od nimalo laskavih stranica britanske istorije – nakon, nazovimo je tako, indiskrecije homo tipa, Turing je tokom tih dana opšteg mirnodopskog procvata Velike Britanije osuđen na hemijsku kastraciju što je za posledicu imalo tragičan kraj ovog junaka koji je tek posthumno dobio priznanje za kojim, kako se i iz ovog filma da saznati, i nije preterano čeznuo.
Film The Imitation Game očigledno je čedo tamošnje prve lige, a lako i brzo bivaju uočljive sve krupne ambicije autorskog tima. U tom smislu ovom se ostvarenju nema ništa značajnije zameriti. Ako ćemo preciznije, zamerke su neutemeljene isključivo ako The Imitation Game posmatramo u kontekstu tradicionalistički postavljenog biografskog filma glavnog toka. Samo u tom okviru ovo je visoko artikulisano i na svim poljima hvale vredno delo. A što, priznaćemo i priznaćete, nije malo. Naprotiv.
Dakle, za ljubitelje biografskih filmova sa istorijskim garnirungom The Imitation Game je film bez iole krupnije i konsekventnije mane; sa te tačke gledano, u njemu je sve na svom mestu – režija je odmerena i fokusirana na ključne kote priče iz znalački sročenog scenarija, film je krcat iskusnim i prepoznatljivim glumačkim licima koji značajno doprinose krajnjim dometima filma i sveopštem povoljnom utisku, narečena era je umešno oživljena, trajanje je prijatno (oko dva sata, što je za filmove ovog zamaha praktično minimum), budžetska dostatnost je vidljiva u svakom minutu filma…
Ipak, izmestimo li ovaj film iz tog lagodnog mu okruženja (a, ako ćemo pošteno, i prirodnog mu habitata), stvari ne stoje tako ružičasto. Naime, uz sve prethodno izrečene pohvale, lako je uočiti i da su nemali i raznovrsni potencijali priče koja je u njegovom središtu olako uškropljeni odlukom da se filmski prikaz tragedija jednog genija (a Turing je to svakako bio) zadrži na sredini puta. Time i ovaj film u izvesnoj meri zapada u zamku ostvarenja koja se na odveć konvencionalan način bave filmskim životopisama nimalo nekonvencionalnih ličnosti, a to je možda neprolazna boljka ostrvskih filmova ovog kalibra i ovog soja. Razloga za to umereno razočaranje biva i više ako se iz vida ne izgubi da ovaj film u svojstvu reditelja potpisuje Norvežanin Morten Tyldum, zaslužan za izvanredan i vanredno uspeli film Lovci na glave po prozi Jua Nesboa.
Još jedan krupniji problem stigao je pomalo očekivano usled izbora tumača glavne uloge; premda nema spora da je Benedict Cumberbatch veliko glumačko otkrovenje u poslednjih nekoliko godina, u punom naponu snage i da je njegovo glumačko umeće znatno i fino profilisano, problem nastaje što su tvorci najnovije britanske televizijske inkarnacije Sherlocka Holmesa, kanda, u detektivovu asocijalnost i nesposobnost da opšti sa okruženjem na uvrežene i opšteprihvaćene načine već ugradili dobar deo onoga što se poodavno zna o naravi Tuuringa, tog, između ostalog, praoca savremenih digitalnih računara. Stoga ne čudi što Cumberbatch i ulozi Turinga biva tek nešto savremenije odeven i manje odrešit Sherlock Holmes i što ne uspeva da na ekran prenese sav taj nepatvoreni tragizam koji čini priču o Turingu istinski jedinstvenom.
Motiv Turingove seksualne orijentacije, pak, biva uveden tek na polovini filma kada priča o uspehu projekta Enigma preuzme primat i kada ne ostane previše prostora i vremena da se podrobnije progovori o punom užasu državnog terora tadašnje Britanije nad po tom pogledu drugačijima. Nimalo iznenađujuće, The Imitation Game i na tom planu biva slika i prilika diskretnosti i sveopšte uprizorenosti, film čiji autori bi svakako radije da ukažu i prikažu nego da otvoreno polemišu sa škakljivijim aspektima te priče. I to je sasvim legitiman autorsko-producentski izbor, ali ipak ostaje žal što nije bilo rešenosti i hrabrosti da se ova upadljivo potentna priča celishodnije iskoristi.
Ovako nam ostaje sasvim upotrebljiv i zanatski vešto skrojen film o zbilja unikatnoj pojavi, a ljubiteljima drugih, trećih… šesnaestih… decimala preporučujemo da na ovu temu pogledaju par srodnih ipak valjanijih ostvarenja nižeg produkcionog ranga – o borbi protiv nemačkih šifronoša tu je Enigma (2001) Michaela Apteda, a o samo Turingu i dalje je neprevaziđen TV rad Breaking the Code (1996) sa Derekom Jacobijem u ulozi Turinga, dok se o hororu kriptičnog života britanskih homoseksualaca u poratnoj eri filmski najupečatljivije govorilo u Žrtvi (1961) Basila Deardena.
U tom zbiru narečenih ostvarenjima The Imitation Game svakako nije najsnažnija karika, ali nesumnjivo, ovakav kakav jeste, on značajno doprinosi podsećanju na značaj priče o Alanu Turingu u svoj njenoj punoći jedne autentične tragedije nesnađenog i drugačijeg.
Piše: Zoran Janković