Tokom našeg intervjua izgledao je opušteno, pun samopouzdanja i sa osmehom u prvom planu. Prošlo je više od godinu dana otkako je osvojio zlato u sinhronizovanom plivanju na 10 metara zajedno sa partnerom Mattyem Leeom na Letnjim olimpijskim igrama u Tokiju. Raspoloženje koje je prisutno u njegovom domu u Londonu tokom intervjua se može opisati kao organizovana opuštencija.
Nosi belu majicu na kojoj je ušiveno srce duginih boja. Ovaj 27-godišnjak odiše samopouzdanjem. On je šampion koji nije zapostavio porodični život, ulogu supruga, sportiste, aktiviste, i uz to je našao vremena da ceni plodove svog dugogodišnjeg zalaganja.
“Smatram da možeš biti šampion čak i kada ne pobeđuješ. Biti šampion je deo stava,” Daley kaže. “To znači da se maksimalno trudiš ali ne žrtvuješ svoj integritet i svoja ubeđenja.”
Daley dodaje da biti šampion nema nikakve veze sa zlatnim medaljama, međutim, veoma je ponosan na to što je osvojio zlato.
“U početku, moj san je bio takmičiti se na Olimpijskim igrama. Kada sam počeo da verujem u sebe i to da je moguće da ću osvojiti zlato, to je postao moj cilj. Daley kaže da je uložio mnogo godina kako bi postao najbolji u svojoj disciplini.
Godine 2012. i 2016. je osvojio bronzanu medalju na Olimpijskim igrama, ali ga je zlato zaobišlo sve do prošle godine. Poznat je trenutak kako Daley briše suze dok on i Lee prihvataju zlatnu medalju. I dalje je prisutan emotivni uticaj tog trenutka, iako mu je nekada teško da opiše jačinu emocija koje je u tom trenutku osetio.
“Godinama daješ sve za taj sport i taj trenutak kada konačno uspeš da osvojiš zlato je neopisiv. Ništa se sa tim ne može uporediti.”
Doći do te medalje bio je stresan proces. Daley je sa tim izlazio na kraj uz pomoć heklanja, o čemu su sve novine pisale nakon njegove pobede na Olimpijskim igrama.
Čak je napravio šalu za prvi april i objavio na društvenim mrežama prodaju svoje nove kolekcije nakurnjaka. Iako je to bila šala, ljudi su navalili da ih kupe, te je stalno dobijao zahteve da ih proda.
Sada ih redovno plete i poklanja svojim prijateljima za rođendan.
“Stalno dobijam porudžbine,” kaže Daley i u ruci drži svoju kolekciju.
“Kako koji prijatelj slavi rođendan, ja mu poklonim jedan nakurnjak.”
Sledeće logično pitanje bilo je kako pogodi veličinu i širinu ovog odevnog predmeta? Da li Daley pita za mere ili to radi odokativno? Ili izvadi lenjir i uzme stvar u svoje ruke? Znatiželjni gejevi to žele da znaju.
“Postoji na internetu univerzalni šablon koji pratim,” Daley kaže. “Mada mislim da niko od njih ne koristi moj poklon. Verujem da im samo stoji kao ukras.”
Nakon što je odneo pobedu u Tokiju, Daley se vratio kući svom mužu Dustinu Lanceu Blacku (Oskarom nagrađen scenarista za film „Milk“) i njihovom sinu Robert “Robbie” Ray Black-Daley. Iako je imao dosta obaveza u privatnom i poslovnom životu, to ga nije sprečilo da počne da se bavi aktivizmom i iskoristi svoju platformu kako bi govorio protiv mržnje i nasilja nad LGBTQ+ osobama.
Na prošlogodišnjim „Attitude“ nagradama, kritikovao je zemlje koje kriminalizuju istopolne odnose, što se tamo uglavnom završava smrtnom kaznom, a uprkos svemu tome im je dozvoljeno da se takmiče na Olimpijskim igrama. Pozvao je da se tim zemljama onemogući takmičenje, iako priznaje da bi to bilo veoma teško primeniti.
“Ova tema je veoma slojevita jer ne bi trebalo kažnjavati sportiste pošto oni ne donose zakone. Ali mislim da treba da postoji određeni standard koji će Međunarodna olimpijska komisija primeniti u smislu zaštite za queer sportiste i ljude koji žive u tim zemljama.”
Ne planira da prestane da se bavi aktivizmom. On primećuje da se postiže napredak kada sportisti koriste svoju popularnost kako bi se borili za više ciljeve, čak iako to podrazumeva suočavanje sa trenutnim društvenim i političkim problemima.
“Mislim da je veoma važno da sportisti iskoriste svoju platformu kako bi se suočili sa političkim problemima, jer kada si uspešan u sportu možeš da dopreš do velikog broja ljudi. I imaš platformu na kojoj možeš da budeš glas za ljude koji ga nemaju.”
To što je pobedio je možda najefikasnije oružje protiv homofoba kao što su ruski komentator koji se podsmevao njemu i trans ženi sa Nju Zelanda koja se takmičila u podizanju tegova tokom prošlogodišnjih igara. Činjenica da oni uopšte pričaju o njemu je dokaz da se narativ u tim zemljama menja i vrši pritisak na njihove lidere da LGBTQ+ sportisti postoje i da je jedan od njih osvojio olimpijsko zlato. Dok drugi vide mržnju, Daley vidi nevoljno datu afirmaciju LGBTQ+ sportistima. To se delom desilo jer je pristao da se takmiči i pobedio kao javno deklarisani gej sportista.
“Mislim da postoji nešto veoma snažno kada se takmičiš na Olimpijskim igrama i tamo si kao deo LGBT zajednice. Još kada se tu doda činjenica da si veoma uspešan u tom takmičenju, to stvara vidljivost u svim delovima sveta. Na primer, da smo osvojili poslednje mesto, da li bi na ruskoj televiziji uopšte pričali o temi vezanoj za LGBT zajednicu?” Daley kaže.
Počeo je da učestvuje na internacionalnim takmičenjima od svoje četrnaeste godine, kada se takmičio 2008. na Olimpijskim igrama u Pekingu. Tek skoro je shvatio koliko mu je mladost i nevinost pomogla u početku međunarodnih takmičenja.
“Učestvovao bih na tim takmičenjima, i nisam znao koliko su zapravo velika,” on se priseća. “Zato sam išao tamo opušten, da bih plivao i uživao u tome. Nisam imao nikakav pritisak niti očekivanja jer nisam znao ništa o takmičenjima tog tipa.”
U njegovom novom memoaru “Coming up for air,” on opisuje neke od prepreka na koje je naišao na putu da postane šampion. Ne radi to kako bi privukao simpatije ljudi već da pokaže kako je prevazišao te prepreke i nastavio dalje. „Coming up for air“ takođe predstavlja uputstvo za život koji ima svrhu. Neki od naziva poglavlja su: “Hrabrost,” “Izdržljivost,” “Otportnost,” “Dobrota,” i
“Perspektiva.”
“Svako poglavlje je priča o lekciji koju sam naučio,” Daley kaže i dodaje, “Nadam se da će ljudi moći da iskoriste ono što sam iskusio u sportu i primene na ostale aspekte svog života.”
U memoaru Daley takođe govori o svom poremećaju ishrane.
“Pre Olimpijskih igara 2012. godine su mi rekli da moram da smršam. Kada roniš sve se vidi, nemaš gde da se sakriješ. Tada sam prvi put shvatio da ljudi ne gledaju moje telo samo u pogledu sporta već i da primećuju da li sam debeo ili ne.”
Daley kaže da je tada postao opterećen svojim izgledom i preduzeo ozbiljne mere kako bi smršao. Kaže da nesigurnosti u vezi svog tela direktno proističu iz treninga za profesionalne sportiste.
“Van sezone dešava se da se ugojiš i nabaciš mišić, i kada sezona počne onda smršaš.” Daley objašnjava. “Zbog toga se tvoje telo stalno menja. Ono što je problem je što znaš kako tvoje telo može da izgleda tokom Olimpijskih igara ili svetskih šampionata. Znaš koji je tvoj cilj kada je izgled u pitanju i znaš kako do njega da dođeš ali je to nekada jako teško. Gledaš svoje telo i vidiš da ti treba dosta vremena da dođeš do idealne kilaže i ta borba ti se konstantno odvija u glavi.”
Daley se saoseća sa ljudima koji prolaze kroz to.
“Bez obzira koga pitaš, svako će reći da postoji nešto što ne vole na svom telu,” on kaže. Takođe ističe da ljudi koji naizgled imaju savršeno telo misle da nešto mogu da poboljšaju.
Jedan aspekt njegovog života koji ne može biti bolji jeste njegova porodica. Njegov sin Robbie će u junu napuniti četiri godine. Čim je počeo da priča o porodici osmeh mu se pojavio na licu. Voli da priča o trenucima koji su proveli zajedno kao porodica.
“Kreće u školu u septembru, što mi je prosto neverovatno. Sa njim sve prolazi veoma brzo i kao da se tek juče rodio a u nekim trenucima mi izgleda kao odrastao čovek.” Po ovome možemo da zaključimo da uživa u ulozi oca.
“Najbolji deo ovoga jeste ljubav koju osećaš i ljubav koju ti uzvraćaju. Pomaže mi da stavim neke stvari u perspektivu, u smislu da prepoznam šta je zapravo bitno. Najteži deo je osećaj da ćeš negde pogrešiti i da ćeš reći nešto pogrešno što će njih navesti na pogrešan put. Svom detetu želiš sve najbolje i mislim da je najteži deo to što uvek moraš da daš svoj maksimum.”
Daley kaže da mu je suprug pomogao da se razvije i nastavi sa uspesima jer mu je pomogao da stavi u perspektivu loše i dobre trenutke u životu.
“Prošlo je devet godina kako smo zajedno, od toga smo pet u braku. Imam osećaj da je vreme proletelo,” Daley kaže i dodaje da ima poseban odnos sa svojim suprugom.
“Mogu sa njim da pričam o svemu što me muči i on će to razumeti,” Daley se priseća svog lošeg psihičkog stanja nakon osvajanja medalje 2012. godine. “Lance je imao slično iskustvo kada je osvojio Oskara i od tog trenutka je sve krenulo po zlu. On je izgubio brata a ja oca i zbog toga smo postali još bliži. Obojica smo veoma ambiciozni i želimo da sredimo svoje živote što bolje. Znali smo šta je potrebno kako biste bili najbolji u tome što radite.”
Vidi se da rečima ne može opisati koliko mu prija uloga oca i supruga.
“Uživam u svakom danu, to je jedna magična stvar,” Daley kaže.
Više tekstova iz broja 66 – jun 2022. možete pročitati na (Klik na sliku):
