Prema rečniku, definicija ,,porodice” glasi da je to zajednica jednog ili više roditelja i njihove dece. Međutim, pravo značenje te reči seže mnogo dublje. Naime, porodica je osećaj odanosti, nesebičnosti, ljubavi i iskrene brige jedne osobe prema drugoj. Ali šta se događa kada se neko autuje kao deo LGBT+ zajednice svojim roditeljima? Da li se tu prekida nesebičnost i ljubav?
Pre svega, šta je uopšte autovanje? Autovanje se definiše kao kompleksan razvojni proces intrapsihičkog i interpersonalnog priznavanja. Drugim rečima, to je proces u kome osoba prihvata svoju seksualnu orijentaciju i saopštava je drugima. Pritom je to, vrlo često (ako ne i uvek), životni proces. Pojedinac može biti autovan važnim ljudima u svom životu, ali može kontinuirano “izlaziti iz ormara” novim ljudima sa kojima se susreće, poput pružatelja medicinskih usluga, novih prijatelja i kolega. Ali koliko je ono važno?
Razna istraživanja su dokazala da LGBT+ osobe mogu imati visok nivo depresije i zloupotrebe alkohola i droga. Smatra se da gejevi i lezbejke koji prikrivaju svoje seksualne identitete, alkohol koriste za kupiranje anksioznosti i depresije. Osim depresije, javlja se i tendencija ka samoubistvu. Tendencija ka samoubistvu se javlja jednako i kod onih koji ne prikrivaju svoj seksualni identitet, već su autovani. Jer reakcije roditelja na autovanje se razlikuju, i dok je nekada to prihvatanje, češće je šok, ljutnja i tuga.
Bitno je napomenuti da je samoubistvo jedno od retkih fenomena koji je potpuno oslobođen, polnih, rasnih, kulturoloških, uzročnih, vrednosnih, vremenskih i uzrasnih granica. Ipak, podaci Svetske zdravstvene organizacije su alarmantni: 67,2% članova LGBT+ zajednice ima samoubilačke ideje, na spram 28,0% onih koji su heteroseksualne orijentacije.
Visoka stopa neprihvatanja LGBT+ osoba od strane njihovih porodica je značajno povezana sa slabijim mentalnim zdravljem. Odnosno LGBT+ osobe su zbog odbijanja i nerazumevanja porodice
8,4 puta sklonije da pokušaju samoubistvo, 5,9 puta sklonije ka težem obliku depresije, 3,4 puta sklonije da koriste nedozvoljene supstance ili drogu, u poređenju sa onima čije porodice imaju visok stepen prihvatanja. Prema tome, reakcija porodice na autovanje ima krucijalnu ulogu u mentalnom zdravlju LGBT+ osobe. Ili ti, na mentalno zdravlje snažno utiče socijalna podrška i podrška porodice.
Samoubilački razlozi su najrazličitiji, ali je to vrlo često neki vid nasilja u primarnim porodicama ili strah u najrazličitijim oblicima od roditelja. Nepovoljna reakcija roditelja utiče na stvaranje „toksičnog” stida kod LGBT+ osoba. Osoba postaje preokupirana problemima neprihvatanja od najbližih članova porodice, te se povlači u sebe. Ono što je problem jeste generalno neshvatanje pojma ,,nasilje”. Nasilno ponašanje roditelja se javlja u raznim vidovima: prekid komunikacije, izbacivanje iz kuće, verbalno vređanje i fizičko nasrtanje. Ono što se retko prepoznaje kao nasilje, a zapravo jeste agresivno ponašanje jeste negiranje činjenice da je dete gej (što opet fatalno utiče na mentalno zdravlje LGBT+ osobe), kao i tendencija da se dete vodi na lečenje. Terapija konverzije odnosno pokušaj da se promeni seksualna orijentacija korišćenjem psihologije ili religije ima visoku stopu smrtnog ishoda. Odnosno, veliki broj korisnika ove terapije izvrši samoubistvo.
Činjenica je da živimo u većinski homofobičnom svetu i da problemi sežu dalje od porodice, a tiču se škola, radnih mesta itd. Ipak, roditelji su glavni zaštitni faktor koji štiti LGBT+ populaciju od razvojnih rizika i potencijalnih negativnih zdravstvenih posledica. Ukoliko je porodica funkcionalna, ima potencijal da negativne sredinske uticaje ublaži i ostvari svoju ulogu, a to je da svakom svom članu obezbedi stabilnost. Takođe, autovanje može imati efekta i na interpersonalnom nivou, te beneficija autovanja može biti i povećanje bliskosti u porodičnim odnosima.
Kako povećati stopu pozitivnih reakcija roditelja? Roditelji, pogotovo u Srbiji gde je ovo dugo bila tabu tema, ne poseduju teorijsko i praktično znanje o LGBT+ temi. Ne znaju kome da se obrate i podele svoje brige i strahove, te se i sami zatvaraju u sebe, dok im osećaj sramote raste. Prema istraživanjima iz 2018. godine, pola miliona ljudi u Srbiji su pripadnici LGBT+. Treba imati u vidu da je ova brojka daleko veća, jer se odnosi samo na one koji su se javno tako deklarisali. Prema tome, roditelji LGBT+ dece nikako nisu sami i ne proživljavaju neki retki fenomen kako im se čini. Rešenje bi bilo stvaranje mreže podrške, koja bi imala za primarni cilj upoznavanje roditelja međusobno, kako bi mogli da podeli jedni sa drugima svoje priče. Druga stvar bi bila obrazovne emisije, koje bi govorile o istoriji ljudske (ali i životinjske) seksualnosti, te objasnile da je to još jedan prirodni oblik seksualnosti. A valjalo bi spomenuti i religijsku stranu, odnosno u kojoj meri su reči iz Biblije pogrešno interpretirane. Na kraju, roditelji bi trebalo da shvate težinu osećanja njihove dece i faze kroz koje oni prolaze, a to je zbunjenost, pokušaj poređenja sa drugima, pokušaj tolerancije prema svom identitetu, da bi tek na kraju došlo do prihvatanja.
Pričali smo sa nekoliko autovanih osoba na ovu temu. Njihove priče se razlikuju, ali se sve vode na isto: čežnja za odobravanjem od strane roditelja.
Acu iz Pančeva je otac izbacio iz kuće, i već sedam godina ne razgovaraju. Majka mu je pomagala materijalno i nastavili su kontakt, ali kako kaže odbija da upozna njegovog partnera. Pitali smo ga šta je ono što je želeo da čuje od svojih roditelja, a nikada nije?
“S obzirom na celu situaciju, od oca bih voleo da sam čuo da sam i dalje njegov sin. A što se majka tiče, ona se često preispituje i vraća u prošle dane, još iz perioda mog vrtića i traži krivicu u načinu odgajanja. Misli da je možda bila previše nežna, da nije trebalo da je zabavlja dok obuvam njene cipele i slično. Od nje bih voleo da sam čuo da niko nije kriv, ni ona ni ja. Da i ne postoji krivica, da je to jednostavno deo mene,” Aca je odgovorio.
Nevena iz Beograda nije odbačena od strane porodice, niti su joj ikad uputili pridiku. Ipak, ni oni ne žele da budu deo tog njenog aspekta života. O njenoj seksualnosti se nikad ne govori u
kući i nadaju se da će biti ipak sa muškarcem ili sama:
“Želela sam da mi kažu da se ne stide. Uvek sam se trudila da budem dobra kćerka, ali sam zbog svoje seksualnosti svakako podbacila, jer ma šta god uradila ili postigla, ostaje činjenica da se stide što sam lezbejka. Umesto da čujem kako se ne srame sa mnom, rečeno mi je da ne žele da iko zna.”
Miloš iz Novog Sada imao je sreću da bude potpuno prihvaćen od strane porodice, koja je bliska i sa njegovim partnerom:
“Nisu odmah prihvatili. Rekli su mi da sam možda zbunjen i da ne treba da žurim sa zaključkom. Ali nisu samo čekali da ja razmotrim da li sam stvarno gej ili ne, već su se u međuvremenu edukovali na tu temu. I vrlo brzo su mi rekli ono što sam i priželjkivao, a to je da me vole, i da svako ima svoju savršenu verziju, a da je onda moja savršena verzija upravo ta u kojoj sam gej.”
Da li bi pomoglo i kada bi roditelji čitali ispovesti slične ovima? Srbija je na pragu priznavanja istopolnih zajednica. Pitanje je i koliko roditelja će doći na te ceremonije? Ono što bi trebao da bude jedan od najlepših dana u životima njihove dece biće pod senkom njihovog neprisustva. Sara Cunningham iz Oklahome, majka homoseksualnog sina, poznata je po tome što ide na Parade ponosa i nudi zagrljaj okupljenoj omladini, nazivajući to besplatnim majčinim zagrljajem. Veliki broj onih koji je zagrle potom joj priznaju da ih njihove majke nisu zagrlile već godinama. Takođe, Sara nudi i prisustvo na istopolnim venčanjima kod onih mladenaca čiji roditelji odbijaju da dođu. Koliko Sari postoji u Srbiji? Imamo li mi majke koje nudi zagrljaje? Koliko majki u Srbiji je spremno da krene u boj za život svog deteta?
Piše: Jovana Ivetić
Više tekstova iz broja 59 – april 2021. možete pročitati na (Klik na sliku):
