Gost ovogodišnje Parade ponosa bio je Peter Tatchell, legenda LGBTI aktivizma u Britaniji. Nažalost, informacija o njegovom gostovanju i tribini na kojoj je govorio u Domu omladine Beograda nije izašla van Prajd krugova, nijedan medij nije izvestio o tome, te smo želeli da ispravimo tu nepravdu i porazgovaramo s njim.
Bili ste gost na ovogodišnjoj Paradi ponosa u Beogradu. Kakve su vam impresije?
Jako poštujem ljude koji se bore za prava LGBTI zajednice u Srbiji. Oni rade pod drugačijim okolnostima nego aktivisti i LGBTI organizacije u Zapadnoj Evropi, uz mnogo manju političku i podršku javnosti. Bilo je skoro nerealno biti deo ovogodišnje Parade ponosa u Beogradu, dok su okolne ulice bile zatvorene od strane 5000 policajaca u „robokap“ opremi. Nama se to nikad nije dešavalo na Paradama ponosa u Londonu.
Kada ste i kako započeli organizaciju OutRage! i praksu javnog autovanja gej osoba iz političkog i javnog života koje pokazuju homofobiju u javnosti?
OutRage! je formiran 1990. godine od strane nas tridesetoro. Policijsko nasilje nad LGBTI populacijom nas je na to nateralo, kao i nasilje drugih koje policija nije ni htela da istražuje. OutRage! je radikalni i direktan LGBTI pokret. Jedna od naših akcija bila je da autujemo ili da zapretimo autovanjem LGBTI osoba iz javnog života, koje su još uvek u ˝ormarima˝ a zloupotrebljavaju svoje položaje da govore ili glasaju protiv LGBTI jednakosti . Ono na šta smo ciljali bili su njihovo licemerje i homofobija, ne njihova homoseksualnost. Autovanje je kao akcija upalilo. Mnogi od njih su prestali da podržavaju diskriminaciju LGBTI zajednice.
Da li ste tako sebi stvorili veliki broj neprijatelja?
Obeležavali su me kao „gej fašistu“ i „homoseksualca teroristu“. Dobijao sam pretnje smrću i poruke ispunjene mržnjom. Ali nikada se nisam pokajao zbog onoga što radim. Autovanje je bio queer način samoodbrane. Da sam ja Srbin autovao bih sve homofobične političare i sveštena lica. Kada napadaju LGBTI populaciju ti dvolični licemeri zaslužuju da budu autovani i ogoljeni.
LGBTI organizacije u Srbiji se često svađaju i razmimoilaze. Možete li mi reći kakva je situacija u Britaniji?
Na žalost svuda je isto, i kod nas i bilo gde drugde. Različite organizacije imaju različite agende i metode. Zarad dobrobiti same LGBTI zajednice treba se ujediniti i raditi na zajedničkim ciljevima i pored različitosti koje posedujemo. Različiti pristupi ostvarivanju zajedničkih ciljeva samo mogu da nas osnaže.
Da li ste ikad bili kritikovani zbog metoda kojima se služite i ako jeste kako se nosite s tim?
Često sam kritikovan, nekad na fer, a nekad na sasvim nefer način. Čujem konstruktivne kritike i prihvatam ih i koristim ih da popravim način svog rada. Nakon 48 godina aktivizma učim i dalje.
Mnoge zapadne LGBTI organizacije su započele projekte u Istočnoj Evropi, Rusiji, Africi i Aziji. Neki njihove postupke karakterišu kao ljudskopravaški neokolonijalizam. Kakav je Vaš pogled na to?
Sloboda u queer pogledu je univerzalna i globalna aspiracija što se ljudskih prava tiče. Ali se ne slažem s tim da zapadnjački LGBTI pokreti diktiraju i vode šou. Njihova uloga treba da bude ograničena na podršku lokalnim LGBTI grupama. Svaka LGBTI organizacija treba da evoluira na lokalnom nivou i da pronađe načine i metode koji u obzir uzimaju lokalnu istoriju i kulturu. Što se LGBTI aktivizma tiče ne postoji nikakvo pravilo da svi treba da rade na jednak način.
Vi ste aktivista za LGBTI prava već skoro pola veka. Šta smatrate svojim najvećim uspehom?
To što sam 1998. godine uspeo da razotkrijem nacističkog doktora Carla Værneta koji je eksperimentisao na gej osobama u koncentracionim logorima, kao i one koji su mu pomogli da posle 1945. pobegne od ruke pravde.
Takođe u uspehe svrstavam i kampanju početkom 1990-ih godina protiv nasilja policije nad LGBTI osobama. Policija je odbila da prestane sa svojim homofobičnim postupcima i nisu hteli da pregovaraju. Tada je OutRage! započeo veoma aktivnu kampanju autovanja na visokom nivou. Napadali smo policijske stanice, prekidali smo policijske konferencije za štampu i razotkrivali smo „lepe policijske“ skrivene agente koji su hvatali gej osobe u zamku i navodili ih da čine kriminalne radnje, a onda bi ih hapsili. Kroz tri meseca policija nas je preklinjala da započnemo pregovore. Kroz godinu dana usaglasili su se sa većinom zahteva koje smo imali i s tim da razviju ne-homofobičnu praksu. Kroz tri godine broj gej i biseksualnih osoba koji su bili osuđeni zbog seksualnog čina na koji su sami pristali, se smanjila za dve trećine. Preko hiljadu muškaraca smo spasili od hapšenja i kriminalnih optužbi.
Šta je ono što Vas je najviše razočaralo?
Nemogućnost da se uhapse i kazneno gone mnogi tirani i kriminalci: Robert Mugabe, Henri Kisindžer, Mahmud Ahmadinedžad, Vladimir Putin, Bendžamin Netanjahu i Džordž Buš.
Islamske zemlje kažnjavaju pa čak i ubijaju gej osobe, dok se to često uzima kao opravdanje za islamofobiju. Vaš stav?
LGBTI populacija i muslimani su prošli kroz iste probleme diskriminacije, osuđivanja, napada iz mržnje. Svi zajedno se trebamo boriti protiv opresije prema svima drugima uključujući i muslimane. Bitno je graditi veze sa liberalnim muslimanima, dok se istovremeno boriti protiv homofobije i radikalnog islamizma. Pogrešno je generalizovati sve muslimane. Nisu svi muslimani homofobi. Ima onih koji su netrpeljivi a ima i liberala. Lično sarađujem sa muslimanima koji nisu homofobični. Oni podržavaju i jednakost za žene i za LGBTI populaciju i za ljude druge veroispovesti.
Gde je granica iznad koje kritikovanje islama prelazi u islamofobiju?
Islam, kao i svaka druga religija i sistem mišljenja, treba da bude izložen kritici i preispitivanju, posebno ako se zloupotrebljava u svrhe ugrožavanja ljudskih prava. Svaka sloboda izražavanja podrazumeva pravo na kritikovanje drugih veroispovesti. Nije nemuslimanski kritikovati neke aspekte islama. Ja branim muslimane, ali svakako kritikujem ekstremizam.
Često se kaže da je Britanija jedna od najboljih zemalja za LGBTI populaciju. Da li je to istina?
Nismo savršeni, ali smo ostvarili veliki napredak. Do 1999. Britanija je imala ogroman broj zakona protiv LGBTI zajednice, neki od tih zakona bili su stari vekovima. Danas pak imamo jednu od najnaprednijih i najboljih zakonodavstava. Čak se i stav javnosti promenio i dve trećine ljudi javno pruža podršku LGBTI osobama. Dok trećina i dalje veruje da je biti gej uglavnom nemoralno i nenormalno. I dalje je trećina ljudi iz LGBTI populacije žrtva zločina iz mržnje, a polovina LGBTI omladine je maltretirana u školi. Tako da još uvek ima puno da se radi.
Vaša poruka LGBT populaciji Srbije?
Ne prihvatajte svet takav kakav je! Sanjajte o tome kakav bi svet mogao da bude i onda dajte sve od sebe da ga učinite bas takvim!
Razgovarao: Predrag Azdejković